Садржај

О делу

Извод из дела

ISBN: 978-86-7552-052-8

Особине: Формат: 130 х 180 mm | Обим: 240 стр. | Повез: брош |Писмо: ћирилица

Наручи:

Садржај

О делу

Извод из дела

ISBN: 978-86-7552-056-6

Особине: Формат: 140 х 255 mm | Обим: 346 стр. | Повез: тврд повез |Писмо: ћирилица

Наручи:

  Иван Јовић, рођен је 2. новембра 1971. године у Аранђеловцу. Живи је у Београду, где је стекао већину својих књижевних и животних искустава.

Ожењен је Моњом, са којом има ћерке Милену и Милицу.

Слави Свете враче Козму и Дамјана.

Објавио књиге прозе: Непрестано мислим на Едуарда, Приче у три става (КОНРАС, Београд 2003) и Весели живот човека у ковчегу (КОНРАС, Београд, 2005). 

Садржај

007 Драги другари-Dear Friends
009 Предговор-Foreword

015 Лепосавић
017 Андрија Ђорђевић
021 Марина Милентијевић
023 Лука Јевремовић
024 Ивана Тимотијевић
025 Горан Бараћ
027 Зорана Обреновић
028 Ана Бараћ
029 Никола Костић
031 Јелена Георгијев
032 Бојана Лешевић
032 Сузана Бојанић
033 Марко Јовановић
036 Валентина Бајрами
037 Јелена Ђурђевић
039 Ана Вукојчић
040 Ставан Радосављевић
041 Теодора Петронијевић
043 Невена Кујунџић
043 Милица Александровић
045 Милица Јовановић
047 Марија Даниловић
048 Даница Радивојевић

051 Косовска Митровица
053 Невена Јелић
055 Данијела Вићентијевић
057 Јелена Тодоровић
059 Милица Јакшић
061 Страхиња Димитријевић
062 Јелена Илијевска
063 Марко Павловић
065 Енес Хот
066 Филип Вучковић
067 Александра Поповић
069 Неда Здравковић
070 Снежана Голубовић
071 Филип Томовић
073 Дарко Пантић
073 Марко Јаковљевић
074 Милица Елезовић

075 Зубин Поток
077 Александар Милосављевић
078 Слађана Бишевац
078 Александар Башчаревић
079 Катарина Радуловић
081 Игор Манојловић
082 Данијела Јовановић
093 Младен Гаљак
085 Спасоје Ђурић
085 Јован Малишић
086 Лазар Аврамовић
087 Јовица Станић
089 Данијела Утвић
089 Милица Божовић
090 Стефан Орловић
090 Гордана Утвић
091 Стефан Стевић
093 Александар Влашковић
094 Немања Ђорђевић
095 Лазар Алексић
097 Александар Божовић
098 Светислав Ђурић
098 Стевица Јакшић
099 Стеван Ракић
101 Марија Орловић
102 Милан Гаљак
103 Милена Виријевић
105 Живко Јокшић
106 Миљко Арсић
107 Милица Димитријевић
109 Сара Компировић

111 Грачаница
113 Дејан Михајловић
115 Никола Спасић
117 Милица Димитријевић

119 Лешак
121 Станко Лазовић
122 Анђелка Радосављевић
123 Александра Воштић
125 Душан Биговић

127 Штрпце
123 Стефан Николчевић
131 Марија Чанаћевић
133 Александра Николчевић
135 Милица Васовић
137 Данијела Шаранчевић
138 Маја Савић
139 Весна Трифуновић
141 Аранђел Салетовић
142 Ана Ранићевић
143 Драгана Васовић
145 Марина Ћирковић
146 Драгана Шаркочевић
147 Ђорђе Ивановић
149 Милица Михајловић
150 Урош Мрђинац
151 Милена Стојановић
153 Милена Радић

 155 Старо Грацко
157 Александар Станојевић
159 Милан Тодоровић

161 Клокот
163 Дијана Максимовић
165 Растко Радусавић
166 Весна Богдановић
166 Филип Столић
167 Сандра Стојановић
169 Маја Кулић
169 Милан Васић

171 Они очекују наш одговор

187 Ramondia Serbi

О делу

Потресна сведочанства о детињству иза бодљикаве жице, исписан руком деце из такозваних енклава ма Косову и Метохији.

Извод из дела

Драги друже!

Ја сам један обичан  дечак са Косова и Метохије и желим овом приликом да те поздравим. Можда си ти у некој од срећних земаља, где рата није било, а можда си и од оне напаћене деце којима се све то издогађало као и нама, па ћеш ме боље разумети.

Молио бих те, ако ти је тата неким случајем војник, замоли га да не долази овамо. Шта ће они овде где им је све туђе и где као нешто чувају, а сами не знају шта. Дођите нам ви и ваше тате да се дружимо, да упознате нашу Србију, да видите како је лепа, како је лепо наше Косово. Само, не са тенковима и пушкама. Тенкови и пушке нису добри ни у чијим рукама.Нама, деци Косова и Метохије, доста је тога. Нама треба слободе.

Зато ви убеђујте своје очеве, а ми вас онда чекамо. Без обзира како ко говорио, игре су нам свима исте.

Александар Башчаревић, 3. разред

ISBN: 978-86-7552-021-2

Особине: Формат: 210 х145 mm | Обим: 187 стр. | Повез: брош |Писмо: ћирилица

Наручи:

Др Александар Саша Гајић (1973) научни је са­ра­дник Института за европске студије чија се ис­тра­жи­вања крећу на простору друштвене и правно-политичке теорије те политичке филозофије. Своје радове, анализе и огледе објављује у стручној пе­ри­од­нци и другим писаним медијима. Актуелне области ст­ручног интересовања су му друштвена теорија, ме­ђународни односи, политичка филозофија и фи­ло­зофија историје те студије културе. Радио је у пра­восуђу, адвокатури и новинарству. Бави се књи­же­вношћу и музиком. У јавности је присутан као по­­литички аналитичар чији се наступи у медијима у Србији и региону прате са пажњом. Његови  ог­леди и стручни радови стекли су култни статус међу чи­талаштвом и донели му репутацију једног од во­де­ћих гласноговорника млађе генерације у Ср­бији. Ау­тор је књига Нова велика игра (НСПМ, 2009) и Корпоративна носталгија (Службени гла­сник, 2011). 

Садржај

Увод

Противуречне теорије о кризи

Стварни узроци кризе

Криза модерних теорија

Појам и типологија криза

Модерна мисао о кризи

Свеобухватне размере кризе

Индивидуализам као последње уточиште
       либерализма

О банкротима идеја

Под рушевинама мисаоних образаца

На субјективном полу кризе

“Кризна ситуација” у очима традиције

Поглед у бездан модерности

Исходишта светске кризе

Дискурси и криза света

Закључна разматрања: од кризе до катастрофе       

Литература

Белешка о аутору

О делу

„ Духовне основе светске кризе“  савремену светску кризу  посматрају на свеобухватан  начин – не само да уочавају „противуречности њеног тумачења“ , „стварне узроке“, „свеобухватне размере кризе“ , пружају „типологију криза“ , виђење криза очима традицје“ , па чак и дају поглед на „исходишта криза“ и „на субјективном полу кризе“ на пољу од „кризе до катастрофе“  (како гласе нека од поглавља књиге) – већ то чине у правом смислу те речи целовито, из духовне перспективе. Утолико и интердисциплинарни приступ књиге који барата филозофским, социолошким, политиколошким, културолошким   и економским знањима и приступима није тек њихово „занатско“, вешто и стручно  коришћење, већ, доиста,  прожимање кога врши и интегрише један посве особен, интегрисан и интегралан „поглед на свет“.

Др Миша Ђурковић

Извод из дела

ПРОТИВУРЕЧНЕ ТЕОРИЈЕ О КРИЗИ

Ни­шта нам бо­ље од ак­ту­ел­них ту­ма­че­ња узро­ка, на­стан­ка, раз­во­ја и по­сле­ди­ца свет­ске еко­ном­ске кри­зе не од­сли­ка­ва про­ти­ву­реч­но­сти по­сто­је­ћих по­гле­да на кри­зу иза ко­јих се про­ја­вљу­ју јед­но­стра­но­сти у по­и­ма­њу сло­же­них про­це­са у ствар­но­сти. Са­гла­­сност, да­кле, углав­ном по­сто­ји са­мо око по­јав­них об­ли­ка из­би­ја­ња кри­зе и ње­них не­по­сред­них узро­ка; све оста­ло ту­ма­чи се из раз­ли­чи­тих те­о­риј­ско-иде­о­ло­шких ви­зу­ра, ко­ји на ко­ре­не и ди­мен­зи­је кри­зе ба­ца­ју пот­пу­но раз­ли­чи­та све­тла и гле­да­ју их из по­све ра­з­­ли­чи­тих пер­спек­ти­ва.

Не­ки сто­га узро­ке еко­ном­ске кри­зе ви­де у по­на­ша­њу по­је­ди­них еко­ном­ских су­бје­ка­та; дру­ги раз­ло­ге по­ре­ме­ћа­ја про­на­ла­зе у не­а­де­кват­ној еко­ном­ској по­ли­ти­ци као по­гре­шном упра­вља­њу у ви­ше или ма­ње до­бро струк­ту­и­ра­ном си­сте­му; тре­ћи, пак, узро­ке кри­зе про­на­ла­зе у са­мом си­сте­му, то јест у ин­хе­рент­ној не­ста­бил­но­сти при­вре­да ко­је – у ви­ду при­вред­них ци­клу­са – осци­лују успо­ни­ма и па­до­ви­ма као сво­јим при­род­ним ма­ни­феста­ци­ја­ма. Кри­ти­ча­ри нео­­ли­бе­ра­ли­зма узро­ке виде у не­заја­жљи­вој по­хле­пи ак­те­ра еко­ном­ске по­ли­ти­ке, импер­фект­но­сти тр­­жи­шта и ин­хе­рент­ној не­ста­бил­ности ка­пи­­та­ли­стич­ког си­сте­ма ко­ји про­ду­ку­је ра­зорне при­вред­не ци­­клу­се са све ве­ћом ам­пли­ту­дом. Ови би­знис ци­клу­си угро­жа­ва­ју  и оп­ста­нак са­мог си­сте­ма уко­ли­ко се про­пу­сти да се вр­ши пра­во­вре­ме­на еко­ном­ска по­лити­ка ста­би­ли­за­ци­је по­тен­ци­јал­но ра­зор­них флукта­ци­ја. Вра­ћа­ју­ћи се те­о­ри­ја­ма по­слов­них циклу­са, од кеј­нзи­јан­ског об­ја­шње­ња (од­су­ство агре­гат­не тра­жње), кре­дит­но-ду­жнич­ког ци­клу­са на­ста­лог услед флук­ту­а­ци­је кре­ди­та („хи­по­те­за фи­нан­сиј­ске не­ста­бил­но­сти“ Хер­ма­на Мин­ског), пре­ко марк­си­стич­ког ту­мачења кри­зе због тен­ден­ци­је па­да про­фит­не сто­пе услед про­ме­њи­во­сти по­ну­де и тра­жње, све до ре­ви­тали­за­ци­је „те­о­ри­је ду­гих та­ла­са“ Ни­ко­ла­ја Кон­дра­тје­ва, заступ­ни­ци ових по­гле­да ука­зу­ју на то да су уну­тра­шње про­ти­ву­реч­ности, пот­по­мог­ну­те и по­ја­ча­не нео­ли­бе­рал­ном еко­номском по­ли­ти­ком ина­у­гу­ри­са­не Ва­шинг­тон­ским кон­сен­зу­сом, до­при­не­ле са­мој кри­зи.

Ва­шинг­тон­ски кон­сен­зус по­чи­вао је на де­сет та­ча­ка, сво­је­вр­сних те­мељ­них дог­ми нео­ли­бе­ра­ли­зма: бу­џет­ској (фи­скал­ној) ди­сци­пли­ни; усме­ра­ва­њу јав­не по­тро­шње у ви­со­ко­про­фи­та­бил­не обла­сти; по­ре­ској ре­фор­ми ко­ја сма­њу­је по­ре­ске сто­пе а про­ши­ру­је основ за опо­ре­зи­ва­ње; уки­да­њу огра­ни­че­ња код фор­ми­ра­ња ка­мат­них сто­па; по­ли­ти­ци ком­пе­те­тив­них де­ви­зних кур­се­ва; ли­бе­ра­ли­за­ци­ји тр­го­вин­ских то­ко­ва; ли­бе­ра­ли­за­ци­ји стра­них де­ви­зних ула­га­ња; при­ва­ти­за­ци­ји; де­ре­гу­ла­ци­ји тр­жи­шта и за­шти­ти при­ват­не сво­ји­не.

У те­ме­љу ових про­грам­ских та­ча­ка, сво­је­вр­сних на­че­ла нео­ли­бе­ра­ли­зма, сто­ја­ла су и три те­о­риј­ска ста­ва: 1) хи­по­те­зи о ра­ци­о­нал­ним оче­ки­ва­њи­ма ко­ја по­чи­ва на пред­ви­ди­во­сти бу­дућ­но­сти, тј. на убе­ђе­њу да се кон­ти­ну­ум про­шло­сти, са­да­шњо­сти и бу­дућ­но­сти у сми­слу при­сут­но­сти и од­ви­ја­ња еко­ном­ских до­га­ђа­ја од­ви­ја на исти или сли­чан на­чин, онај ко­ји се мо­же ме­ђу­соб­но ста­ти­стич­ки из­ме­ри­ти и упо­ре­ди­ти, те да, у прак­тич­ној де­лат­но­сти у тр­жи­шној утак­ми­ци, сви ак­те­ри на тр­жи­шту увек има­ју све по­треб­не ин­фор­ма­ци­је на осно­ву ко­јих мо­гу до­но­си­ти ра­ци­о­нал­не по­слов­не по­те­зе, у уни­вер­зу­му ко­ји ни­је де­тер­ми­ни­сан али је­сте од­ре­див, мо­же се пре­ци­зно из­ра­чу­на­ти и раз­у­ме­ти; 2) те­о­ри­ји о ре­ал­ним при­вред­ним ци­клу­си­ма ко­ја из­ви­ре из Се­јо­ве јед­на­чи­не по ко­јој по­ну­да увек кре­и­ра тра­жњу, до­во­де­ћи их, упр­кос са­мо крат­ко­трај­ним и при­вре­ме­ним по­ре­ме­ћа­ји­ма, до спон­та­не рав­но­те­же, сво­је­вр­сне тр­жи­шне хар­мо­ни­је; 3) те­о­ри­ји о ефи­ка­сним фи­нан­сиј­ским тр­жи­шти­ма ко­ја под­ра­зу­ме­ва иде­ал­ну ра­ци­о­нал­ност фи­нан­сиј­ских ин­стру­ме­на­та ко­ји су објек­тив­ни и у рав­но­те­жи са тр­жи­шти­ма, јер су це­не од­раз сви­ма до­ступ­них тр­жи­шних ин­фор­ма­ци­ја. Тр­жи­шни ри­зи­ци су по­сто­је­ћи, али се и они мо­гу ра­ци­о­нал­но пред­ви­де­ти, из­ра­чу­на­ти, па је спо­соб­ност кван­ти­фи­ко­ва­ња фи­нан­сиј­ских ри­зи­ка кључ ста­бил­но­сти си­сте­ма.

Док се ве­ћи­на од де­сет та­ча­ка ва­шинг­тон­ског кон­сен­зу­са у еко­ном­ском жи­во­ту мо­гу кон­тек­сту­ал­но по­ста­вља­ти и пре­ма при­ли­ка­ма по­ка­за­ти еко­ном­ски ма­ње или ви­ше оправ­да­ним, ја­сно је да су три те­о­риј­ска сту­ба иде­ал­тип­ске ап­страк­ци­је ко­је не од­го­ва­ра­ју по­сто­је­ћем тр­жи­шном, и ре­ал-еко­ном­ском и фи­нан­сиј­ском жи­во­ту, већ пред­ста­вља­ју сво­је­вр­сну еко­ном­ску фун­да­мен­та­ли­стич­ку схо­ла­сти­за­ци­ју ко­ја иде­а­ли­зу­је ра­ци­о­нал­ност и при­сту­пе кван­ти­фи­ка­ци­је. Са њи­ма као пре­ми­са­ма, и де­сет та­ча­ка Ва­шинг­тон­ског кон­сен­зу­са, уме­сто да се при­ла­го­де кон­тек­сту ствар­них еко­ном­ских про­це­са, до­жи­вље­ни су као „уни­вер­зал­ни ре­цепт“ не са­мо на цео еко­ном­ски већ и на по­ли­тич­ки оквир, има­ју­ћи да­кле све­о­бу­хват­не, за­ма­ло то­та­ли­тар­не пре­тен­зи­је су­зби­ја­ња др­жа­ве у „ми­ни­мал­не окви­ре“ и њи­хо­ву ра­ди­кал­ну ре­фор­му у ци­љу слу­же­ња дог­мат­ски-нор­ма­тив­но по­и­ма­ном тр­жи­шту за­ми­шље­ном ис­кљу­чи­во у ди­мен­зи­ја­ма ко­је смо на­ве­ли. Сто­га не тре­ба да нас чу­ди што су ре­зул­та­ти еко­ном­ских по­ли­ти­ка зе­ма­ља ко­је су се, кроз при­кла­ња­ње прин­ци­пи­ма Ва­шинг­тон­ског кон­сен­зу­са, при­во­ле­ле и ње­го­вом те­о­риј­ском „ве­ру­ју“ и упо­до­би­ле му се – био је крај­ње по­ра­зан. Иден­тич­на суд­би­на кра­ха при­вре­да и др­жа­ва мно­гих зе­ма­ља у раз­во­ју ко­је су по­сту­па­ле у скла­ду са нео­ли­бе­рал­ним ре­цеп­том, као и дра­ма­ти­чан успон а по­том су­но­врат зе­ма­ља Да­ле­ког Ис­то­ка по­ка­зао се ви­ше не­го за­бри­ња­ва­ју­ћим. Ове зе­мље су ли­бе­ра­ли­зо­ва­ле то­ко­ве ка­пи­та­ла и, упр­кос во­ђе­њу ре­стрик­тив­не, од­го­вор­не бу­џет­ске по­ли­ти­ке – до­жи­ве­ле да из­гу­бе кон­тро­лу над сво­јим фи­нан­сиј­ским си­сте­ми­ма и упад­ну у мо­не­тар­ну и фи­нан­сиј­ску кри­зу. Њи­хов по­сте­пе­ни опо­ра­вак је омо­гу­ћен тек ка­да су уви­де­ле сво­је за­блу­де и по­че­ле да во­де са­мо­стал­ну еко­ном­ску по­ли­ти­ку, по­вра­ти­ле кон­тро­лу над то­ко­ви­ма ка­пи­та­ла, обез­бе­ди­ле су­фи­цит у плат­ном би­лан­су а де­ви­зне ре­зер­ве по­че­ле да об­на­вља­ју на здра­вој осно­ви, из ре­ал­не, про­из­вод­не еко­но­ми­је.

Нео­кла­си­ча­ри, пак, упор­но бра­не те­о­риј­ске пре­ми­се ли­бе­ра­ли­за­ци­је пред­ви­ђе­не Ва­шинг­тон­ским кон­сен­зу­сом, све ње­го­ве ме­ре и ин­стру­мен­те те  сле­по ис­тра­ја­ва­ју у од­ри­ца­њу тр­жи­шне им­пер­фект­но­сти и ци­клич­но­сти кри­за. За­го­вор­ни­ци нео­ли­бе­ра­ли­зма из­би­ја­ње кри­зе увек  ви­де као по­сле­ди­цу спољ­них узро­ка, упли­та­ња ва­не­ко­ном­ских си­ла у тр­жи­шне од­но­се: ме­ша­ња др­жа­ве и цен­трал­них ба­на­ка (ма­ни­пу­ли­са­ње ка­мат­ним сто­па­ма), њи­хо­во сти­му­ли­са­ње и по­гре­шно усме­ра­ва­ње тр­жи­шта. Узро­ке ци­клич­них осци­ла­ци­ја они увек про­на­ла­зе у ван­тр­жи­шним упли­ви­ма, сма­тра­ју­ћи да, у скла­ду са за­кључ­ци­ма Ха­је­ка и Ми­зе­са, би­знис ци­клу­се и ло­мо­ве про­у­зро­ку­ју Цен­трал­не бан­ке мо­не­тар­ном екс­пан­зи­јом. Дру­гим ре­чи­ма, овај те­о­риј­ски мо­дел по­сту­ли­ра не­мо­гућ­ност ма­кро­е­ко­ном­ске не­рав­но­те­же услед иде­ал­тип­ских пре­ми­са ра­ци­о­нал­ног функ­ци­о­ни­са­ња при­вред­них су­бје­ка­та и са­вр­ше­ног фук­ци­о­ни­са­ња роб­них и фак­тор­ских тр­жи­шта ко­је от­кла­ња­ју сва­ку не­рав­но­те­жу. Ка­да се не­рав­но­те­жа по­ја­ви – она се увек ви­ди као спољ­ни ути­цај ко­ји на­ру­ша­ва пер­фект­ност тр­жи­шног мо­де­ла. Та­ко се, од из­би­ја­ња кри­зе, већ мо­гу на­зре­ти ра­до­ви на­пи­са­ни у при­лог од­бра­ни фун­да­мен­та нео­ли­бе­рал­ног уни­вер­зу­ма, ко­ји у чи­ње­ни­ца­ма ве­за­ним за ње­ну еска­ла­ци­ју по­но­во про­на­ла­зе у оном по­све оче­ки­ва­ном – у кри­ти­ци ути­ца­ја ван­тр­жи­шних ак­те­ра. „Са­мо­кри­тич­ка ко­рек­ту­ра“ би­ће усме­ре­на на из­но­ше­ње оправ­да­ва­ју­ћих ста­во­ва ка­ко су ма­те­ма­тич­ки мо­де­ли ко­ји­ма су об­ја­шњи­ва­на тр­жи­шна де­ша­ва­ња би­ли не­до­вољ­но пре­ци­зни да омо­гу­ће пот­пу­но ра­ци­о­нал­но де­ло­ва­ње, тј. да кван­ти­фи­ка­тив­на од­ре­ди­вост као јед­на од пре­ми­са ра­ци­о­нал­ног из­бо­ра уоп­ште ни­је спор­на – већ са­мо да до­са­да­шњи ин­стру­мен­ти за ме­ре­ње и про­це­њи­ва­ње ни­су би­ли до­вољ­но пре­ци­зни и по­у­зда­ни; дру­ги ће упи­ра­ти пр­стом да је ге­не­ра­тор кри­зе ле­жао у не­до­вољ­ној ка­пи­та­ли­за­ци­ји ба­на­ка ко­ја се да от­кло­ни­ти по­ди­за­њем ка­пи­тал­ног ра­ци­ја, док ће тре­ћи, са­свим пред­ви­ди­во, за све „не­да­ће кри­зе“ оп­ту­жи­ти, а ко­га дру­гог не­го др­жа­ву као „вр­хов­ног, злог узроч­ни­ка“ сва­ке, па и ове кри­зе, а не при­ват­ни сек­тор. Све то нас утвр­ђу­је у ста­ву да ли­бе­рал­но мо­дел­ско ми­шље­ње са иде­о­ло­шким сле­пи­лом про­пу­шта да ви­ди да у ствар­но­сти по­сто­ји мно­го­стру­ка, ви­ше­смер­на по­ве­за­ност тр­жи­шних и свих оста­лих дру­штве­них про­це­са, да при­вред­ни су­бјек­ти ни­су са­вр­ше­но ра­ци­о­нал­ни, да де­лу­ју у окру­же­њу ко­је је да­ле­ко од пер­фект­не кон­ку­рен­ци­је, где се ства­ра­ју, у те­сној спре­зи по­ли­тич­ких и еко­ном­ских ор­га­ни­зо­ва­ња – мо­но­по­ли и оли­го­пол­ске струк­ту­ре, и где, у за­ви­сно­сти од кон­крет­них при­ли­ка, до­ла­зи до сим­би­о­зе у ко­ји­ма др­жа­ве и при­ват­ни ин­те­ре­си де­лу­ју у спре­зи ко­ја је че­сто, иза мо­дел­ског ми­шље­ња ко­је се ди­чи соп­стве­ном ра­ци­о­нал­но­шћу – крај­ње ира­ци­о­нал­на.

Тре­ћи при­ступ, раз­ли­чит од два су­прот­ста­вље­на „мејнстрим“ по­гле­да, сма­тра да је ак­ту­ел­на фи­нан­сиј­ско-еко­ном­ска кри­за симп­том ду­бо­ке си­стем­ске кри­зе са­мог ка­пи­та­ли­зма – од­но­сно исто­риј­ске де­ми­си­је по­сто­је­ћег свет­ског ка­пи­та­ли­стич­ког си­сте­ма. Кон­стант­но опа­да­ње ра­ста БДП у зе­мља­ма ко­је при­па­да­ју епи­цен­три­ма ка­пи­та­ли­стич­ког си­сте­ма још од по­чет­ка се­дам­де­се­тих го­ди­на про­шлог ве­ка, пре­ма те­о­ре­ти­ча­ри­ма као што су Са­мир Амин и Џон Бе­ла­ми Фо­стер, упу­ћу­је на тр­жи­шну за­си­ће­ност. Она је по­ку­ша­ла да се на­до­ме­сти у фи­нан­сиј­ском сек­то­ру уме­сто у про­из­вод­ним ин­ве­сти­ци­ја­ма, што је по­сле­дич­но до­ве­ло до фе­но­ме­на гло­бал­ног „на­ду­ва­ва­ња ба­ло­на“. За­ступ­ни­ци те­зе о си­стем­ској кри­зи ука­зу­ју на дуг пред­и­сто­ри­јат гло­бал­не кри­зе (од ре­це­си­је из ра­них де­ве­де­се­тих,  кри­зних та­ла­са­ња на по­лу­пе­ри­фе­ри­ји и пе­ри­фе­ри­ји свет­ског си­сте­ма – Мек­си­ко 1995, Ис­точ­на Ази­ја 1997, Ар­ге­ти­на 2002, па­да dot­com тр­жи­шта, тј. ин­тер­нет ин­ве­сти­ци­ја 2000. го­ди­не)  ко­ји су ука­зи­ва­ли да ак­ту­ел­на кри­за ни­је пе­ри­о­дич­на тур­бу­лен­ци­ја ко­ја се мо­же от­кло­ни­ти ин­стру­мен­ти­ма кри­зног ме­наџ­мен­та из до­ме­на еко­ном­ске по­ли­ти­ке, већ да је ово „ве­ли­ка кри­за“ ге­не­ри­са­на фи­нан­сиј­ским ка­пи­та­лом ко­ји је имао суп­стан­ци­јал­ну уло­гу у нео­ли­бе­рал­ној гло­ба­ли­за­ци­ји, а са чи­јим се на­лич­јем са­да су­о­ча­ва­мо.

ISBN: 978-86-7552-054-2

Особине: Формат: 130 х200 mm | Обим: 191 стр. | Повез: брош |Писмо: ћирилица

Наручи:

Новица Петровић (1952), ради као доцент за студије британске и америчке културе на на Катедри за англистику Филолошког факултета у Београду.

Магистарску тезу Мотив ентрипије у делу Томаса Пинчона и Џ.Г. Баларда одбранио је 2001. године; а докторску дисертацију Човек и космос у делу Станислава Лема и Артура Кларка 2005. На филолошком факултету у Београду.

Бави се превођењем и објављује стручне радове о превођењу и савременој књижевности на енглеском језику.

Садржај

1. Чо­век и ко­смос у са­вре­ме­ној књи­жев­но­сти               

1.1. Уте­ме­љи­те­љи тра­ди­ци­је: Жил Верн
и Х. Џ. Велс

1.2. Олаф Стејлдон

1.3. Пре­ва­зи­ла­же­ње ан­тро­по­цен­три­зма

2. Ко­смич­ки тран­сцен­ден­та­ли­зам
Ар­ту­ра Клар­ка

2.1.  Ра­ни ра­до­ви: про­рок и про­па­га­тор
 све­мир­ске ере

2.2. Ко­смич­ка апо­те­о­за: од кра­ја де­тињ­ства
до ка­пи­је зве­зда

2.3. Че­жња за зве­зда­ма у сен­ци
смрт­но­сти

3.  Ко­смич­ки оке­ан окрут­них чу­да
Ста­ни­сла­ва Ле­ма

3.1. Ра­ни ра­до­ви: про­ле­го­ме­на га­лак­тичког
ко­му­ни­зма

3.2. Рас­кид са со­ци­ја­ли­стич­ким ре­а­ли­змом         

3.3. Тра­гич­на фар­са ег­зи­стен­ци­је: од Со­ла­ри­са
до Гла­са го­спо­да­ра

3.4. Ме­та­ли­те­рар­не игре у сен­ци ко­смич­ког
фи­ја­ска

4. Крај де­тињ­ства или фи­ја­ско

... 4.1.Вер­нов­ски по­че­ци Ар­ту­ра Клар­ка
и Ста­ни­сла­ва Ле­ма

4.2. Вел­со­вим трагом

      Би­блиографија

      Summary

                Белешка о аутору

О делу

Пажљиво праћење антрополошких нијанси и њихово сагледавање у додиру са „хладним“, премоћним светом технике, основна је нит ових научних истаживања. Зато је аутор, у таквом контексту, успео да сагледа и најсуптилније нијансе душевноссти јунака у делима поменутих писаца, сугеришући мисао да је читав „декор“ машимске цивилизације ипак проистекао из „сила“ човековог духа и душе, а да, истовремено, тај „декор“ максимално угрожава своје изворе.

Извод из дела

ISBN: 978-86-7552-053-5

Особине: Формат: 135 х210 mm | Обим: 191 стр. | Повез: брош | Писмо: Ћирилица

Наручи:

Енес Халиловић, приповедач, песник, драмски писац, новинар, економиста и правник, рођен је 5. марта 1977. године у Новом Пазару.

Основао је новинску агенцију Sanapress, књижевни часопис Сен и веб часопис за књижевни интервју
Eckermann. 

Објавио збирке поезије Средње слово (1995), Блудни парип (2000), Листови на води (2007), збирке прича Потомци одбијених просаца (2004) и Капиларне појаве (2006), драме In vivo (2004) и Кемет (2010). 

Превођен је на енглески, немачки, шпански, француски, пољски, румунски, украјински, мађарски, словеначки, летонски, албански, македонски и каталонски језик.

Садржај

Полис
Пуж у време суше 
Е.Х.
4 : 20
Прича
Бустрофедон II
Радна температура
Плакање
Шта сам чуо и шта нисам чуо
Љубавник контесе Матилде
Као да је стално ту
Бунар из којег ми је пити
У ноћи
Списак
Лисичја перспектива
Славуји
Претрага
Избрисане вести
Упредена црева
Књиге
Песништво
Загонетка
Композиција
Тужни Софокле
Ноћна
Прилог историји филма
Гласина о врху
Знао сам сликара
Хомерско питањe
Топла вода
Вашке
Воћке
Жар
Лектира
Краста
Гледање
Градови, империје и остало
Чвор
Ничеу
Путописци
Казаљке
Звездара
Атина
Пула
Constanta, Mare Negra
Нова Гвинеја
Бодрум
О Атаками, у Лондону
Планина Таурус, Турска
Дим
Луксор
Месински мореуз: Сцила и Харибда
Велики Андамани
Чекање
Никада
Брзина
Ослонац
Застава
Висораван
Шпенадле
Уз одлазак
Делимично помрачење сунца
Обично четири године
У освит Другог рата
Портрет разбојника у младости
Дијалог
Возни ред
Суша
Прозивање
Камен
У прилог учитељици живота
Тишина
Ломача
Песничка држава
Ране
Вест
Корозија
Анатема
Мољци
То значи
Ко зна на која ћу врата
Поштар
Миленијуми
No comment

О Песнику

О делу

Извод из дела

ПОЛИС

Шта је мени што ја сањам један грчки полис, мали,

слављем изидан и загледан у море?

Капије тог полиса вазда отворене, за путнике

и заљубљене. У њему законик у мермер урезан,

издигнут до људског ока, као у Гортини.

И четири брода на мирном мору, три да тргују,

а један да гусаре гони. У храму најтиши неко

о правди да збори, а владар падежима да не гађа.

Један театар за трагедију, све куће за комедију

и жито да се у том полису узима на реч.

Робови да су слободни једном Богу да робују.

На тргу да се гласа као у Атини, али обућар само обућу

да прави, никад тужбу да диже.

И штитови тврди да се кују, као спартански.

И вазда да су игре олимпијске да не би ратови почињали,

а онај што поље маратонско претрчи

нек јави да су планинари Олимп освојили.

Понекад Хомер у тај полис да сврати,

за еп што казује да му се плати. Шта је мени

данас што ја о томе сањам?

ISBN: 978-86-7552-055-9

Особине: Формат: 145X230 mm | Обим: 143 стр. | Повез: тврд | Писмо: Ћирилица

Наручи:

Милош Црњански, песник, приповедач, ромасијер, драмски писац, рођен је 26. октобра 1893. године у Чонграду (варошица у Мађарској, „чиновнички Сибир“ за неподобне српске чиновнике оног времена), од оца Томе и мајке Марије, рођене Вујић. 

Породица ће се 1896, преселити у Темишвар, где млади Црњански учи основну школу и гимназију, а 1905. постаје ђак Пијаристичког лицеја. У Темишвару ће играти фудбал, гимнастицирати, али и сликати и написати своје прве стихове, па и песму „Судбу“, коју ће објавити у сомборском листу Голуб, 1908. године.

Писање га заокупља – окушава се и у драми и у роману, а као песник представиће се и у Босанској вили, 1912, песмом до које ће веома држати – „У почетку беше сјај“.

Исте године на Ријеци уписује Експортну академију, а већ идуће, 1913, и филозофију у Бечу.

У Бечу га затиче и Први светски рат, где је мобилисан у аустроугрску војску. Ратује у Галицији и Италији. После рата, 1918, долази у Београд, где уписује студије књижевности и уређује лист Дан. Објављује прве књиге: драму Маска (1918), Лирику Итаке (1919), Приче о мушком (1920) и Дневник о Чарнојевићу (1921).

На кратко путује у Париз и Италију, а по повратку, 1921, жени се Видом Ружић, која ће му остати с њим до краја живота „делећи с њим радости његове славе и горчине његовог страдања“, како ће пред смрт у своме тестаменту записати г-ђа Црњански. Са радом почиње као наставник у Панчевачкој гимназији, а после стечене дипломе на Филозофском факултету (1922) постаје професор IV београдске гимназије. Бави се ангажовано и новинарством у Времену, Политици, Нашим крилима, Јадранској стражи. 

Постаје аташе за штампу у Берлину (1928/9), али не запоставља писање. Роман Сеобе, који је објављивао у Српском књижевном гласнику (1927), две године касније објављује и као књигу, за коју ће добити и награду Српске академије наука (1930). Ређају се књиге: Љубав у Тоскани, Сабрана дела, у два тома, Књига о Немачкој, Свети Сава.

Године 1934. и 35. посветиће свом недељнику Идеје, којим ће изазвати бурне књижевне и политичке полемике онога времена.

Ући ће и у дипломатску службу Краљевине Југославије – у Немачкој (1935/38) и у Италији (1939/41). По избијању рата евакуисан је из Рима, преко Мадрида, за Лисабон, одакле одлази у Лондон, где ће неко време бити и саветник за штампу у југословеснкој емигрантској влади. У Лондону остаје и после рата, све до 1965. године када се враћа у Београд.

Мада мукотрпне, емигрантске године биле су стваралчки богате. Написао је тада Роман о Лондону и  Другу књигу Сеоба, као и Ламент над Београдом (1956), који ће најпре објавити у Јоханесбургу (1962).

Пре самог аутора, у Србији ће се појавити више његових књига: Сеобе, Дневник о Чарнојевићу, драмa Конак (која ће се 1958/59. изводити у Народном поозоришту у Београду), Итака и коментари, Друга књига Сеоба... а недуго по повратку и Сабрана дела у 10 томова (1966), у оквиру којих први пут и Код Хиперборејаца. Убрзо почиње да објављује делове својих мемоара Ембахада у којима ће за себе рећи да је био „мала играчка судбине“. 

Почетак осме деценије обележиће његови нови романи Кап шпанске крви (1970) и Роман о Лондону (1971), за који ће добити и НИН-ову награду и Награду за најчитанију књигу године. Последње године живота посвећује Књизи о Микеланђелу, којим се, у ствари, бавио целог свог живота. Напунивши 1977. осамдесет и четири године, умире месец дана касније, 30. новембра, пошто је престао да узима храну и лекове. Постхумно објавиће се две његове велике књиге: Књига о Микеланђелу (1981) и Ембахаде (1985).

Садржај

ИТАКА

Пролог

Јадрану

Гротеска 

Ода вешалима                                                                   

Спомен Принципу                                                          

Војничка песма                                                                 

Вечни слуга                                                                         

Југославији                                                                         

Поздрав                                                                                

Замореној омладини                                                   

СЕЋАЊА

Серената                                                                              

Путник                                                                                  

Мрамор у врту                                                                   

Његош у Венецији                                                          

Прича                                                                                    

Нове сенке                                                                          

Ветри                                                                                    

Траг                                                                                         

Смирај                                                                                   

Моја песма                                                                          

Срп на небу                                                                       

Мизера                                                                

Ја, ти, и сви савремени парови                                              

Епилог                                                                                 

Суматра                                                                                              

Стење                                                                                   

Посланица из Париза                                                  

ПОВРАТАК

Стражилово                                                                         

Беспућa                                                                                  

Живот                                                                                     

Благовести                                                                            

Поворка                                                                                 

Сербиа                                                                                    

Лето у Дубровнику године 1927.             

Привиђења                                                                           

ЛАМЕНТ НАД БЕОГРАДОМ

Ламент над Београдом                                                  

O Песнику  

О делу

Извод из дела

СТРАЖИЛОВО

Лутам, још, витак, са сребрним луком,
расцветане трешње, из заседа, мамим,
али, иза гора, завичај већ слутим,
где ћу смех, под јаблановима самим,
да сахраним.

И овде, пролетње вече
за мене је хладно,
као да, долином, тајно, Дунав тече.
А, где облаци силазе Арну на дно
и трепте, увис, зеленила тврда,
видим мост што води, над видиком,
у тешку таму Фрушког брда.

И, место да се клањам Месецу, тосканском,
што у реци, расцветан као крин, блиста,
знам да ћу, овог пролећа, закашљати ружно
и видим витак стас, преда мном, што се рони,
верно и тужно,
сенком и кораком, кроз воду што звони,
у небеса чиста.

И, тако, већ слутим
да ћу, скоро, душу сасвим да помутим.
И, тако, већ живим,
збуњен, над рекама овим, голубијски сивим.

Повео сам давно ту погнуту сенку,
а да сам то хтео, у оној гори,
познао грожђе, ноћ, и теревенку,
и поток, што сад, место нас, жубори.

И, тако, без туге,
очи су ми мутне од неке боље, дуге.
И, тако, без блуди,
на уснама ми горка трулост руди.

Лутам, још, витак, са сребрним луком,
расцветане трешње, из заседа, мамим,
али, иза гора, завичај већ слутим,
где ћу смех, под јаблановима самим,
да сахраним.

Већ давно приметих да се, све, разлива,
што на брда зидам, из вода и облака,
и, кроз неку жалост, тек младошћу дошлом,
да ме љубав слаби, до слабости зрака,
провидна и лака.

Знам да ми у косу,
по зори руменотамној,
туђа, уморна, рука, бледи сумрак просу.
А да веселости мојој, чилој и помамној,
две заспале, болне, дојке не дају
да се гласним криком баци по трешњама,
што ми остадоше, у завичају.

И, место да водим, погледом зеленим,
као пре, реку што се слива,
да скачем, као Месец, по горама пустим,
и зажарене шуме да потпирим,
сад, плавим и густим,
снегом, и ледом, смешећи се, мирим
све што се збива.

И, тако, без веза,
стиже ме, ипак, родна, болна, језа.
И, тако, без дома,
ипак ће ми судба постати питома.

Не, нисам, пре рођења, знао ни једну тугу,
туђом је руком, све то, по мени разасуто.
Знам, полако идем у једну патњу, дугу,
и, знам, погнућу главу, кад лишће буде жуто.

И, тако, без бола,
вратићу се, болан, воћкама наших поља.
И, тако, без мира,
патиће горко, много шта, од мог додира.

Већ давно приметих да се, све, разлива,
што на брда зидам, из вода и облака,
и, кроз неку жалост, тек младошћу дошлом,
да ме љубав слаби, до слабости зрака,
провидна и лака.

Лутам, још, витак, по мостовима туђим,
на мирисне реке прилежем, па ћутим,
али, под водама, завичај већ видим,
откуд пођох, посут лишћем жутим
и расутим.

И овде, румен крина,
са девојачког ребра,
ја, зором, уморно бришем, без милина.
А кад утопим чун Месечев, од сребра,
у ново море јутра и у траве,
седнем на облак, па гледам светлости,
што се по небу, из моје страсти, јаве.

А, место свог живота, давно живим,
буре и сенке грозних винограда.
Настављам судбу, већ и код нас прошлу,
болесну неку младост, без престанка;
тек рођењем дошлу,
са расутим лишћем, што, са гроба Бранка,
на мој живот пада.

И, тако, без гроба,
веселост је нека, у мени, ругоба.
И, тако, без тела,
душа ми је невидљива, и невесела.

Једног пролећа, и ја сам горко знао
да, кроз свирале девојачког ребра, здравље дајем.
И груди своје, у грожђу, криком, раскидао,
наг, на дну неба, опивши се завичајем.

И, тако, без лица,
на лику ми је сенка јарца, трешње, тица.
И, тако, без станка,
тетурам се видиком, без престанка.

Лутам, још, витак, по мостовима туђим,
на мирисне реке прилежем, па ћутим,
али, под водама, завичај већ видим,
откуд пођох, посут лишћем жутим
и расутим.

Дрхтим, још, витак, од река и небеса.
Милујем ваздух, последњом снагом и надом,
али, свиснућу, то и овде слутим,
за гомилом оном, једном, давно, младом,
под сремским виноградом.

За један благи стас,
што, први пут, заљуља
вишње и трешње, пољупцем, код нас
и поскочи, видиком, са ритова и муља.
За друштво му, што по винском меху
свело лишће расу, са осмехом мутним,
прескачући, први пут, потоке, у смеху.

А, место свог живота, знам да, по видику,
тај смех расух, над сваким телом, голим,
и, над земљом овом, кроз коју Арно руди,
пун звезда и зрака, мој се шапат слива,
у измождене груди,
јер се, у пролећу, све то опет збива,
свуда, где ја волим.

И, тако, без речи,
дух ће мој све туђе смрти да залечи.
И, тако, без трага,
расуће ми рука жива тела мојих драга.

Јер љубав ће моја помешати, тајно,
по свету, све потоке, и зоре,
и, спустити на живот, ведро, и бескрајно,
и код нас, небо, и сенку Фрушке горе.

И, тако, без звука,
смех ће мој падати, са небеског лука.
И, тако, без врења,
за мном ће живот у трешње да се мења.
Дрхтим, још, витак, од река, и небеса.
Милујем ваздух, последњом снагом и надом,
али, свиснућу, то и овде слутим,
за гомилом оном, једном, давно, младом,
под сремским виноградом.

Лутам, још, витак, са осмехом мутним,
прекрстим руке, над облацима белим,
али, полако, сад већ јасно слутим
да умирем и ја, са духом потамнелим,
тешким, невеселим.

И овде, реку једну
видим, под својим телом,
да хлади лаку, сребрну, земљу, непрегледну.
А, кад ми проспе трешње по духу оболелом,
и, крај Месеца, и овде, звезда заблиста,
видим да је, у раном умирању,
моја, и туђа, младост, горка и једна иста.

И, место своје судбе, са ужасима новим,
сусрећем давни живот, болан, и прозрачан.
А, кроз ову земљу, свилену и прозирну,
чим, уплашено, спустим девојачко тело,
кроз маслину мирну,
видим, далеко, опет, лишће свело
и завичај облачан.

И, тако, без кретње,
туђину, пољупцем, дижем, у ветрове пролетње.
И, тако, без знака,
дозивам голу драгу из меког, тосканског мрака.

А прах, све је прах, кад дигнем увис руку
и превучем, над провидним брдима, и реком.
И, неизмерно слабе, све те трешње, што се вуку
са мном, по свету, са земљаним лелеком.

И, тако, без таме,
дух мој са мрачним воћкама покрива ме.
И, тако, без имена,
истом жалошћу милујем брда невиђена.

Лутам, још, витак, са осмехом мутним,
прекрстим руке, над облацима белим,
али, полако, сад већ јасно слутим
да умирем, и ја, са духом потамнелим,
тешким, невеселим.

Лутам, још, витак, са шапатом страсним
и отресам чланке, смехом преливене,
али, полако, трагом својим, слутим:
тишина ће стићи, кад све ово свене,
и мене, и мене.

И овде, без боје тајне,
ни једне воћке нема,
небесне оне боје, горке и бескрајне.
А кад разгрнем долине, рукама обема,
и, откријем дна бездана, сребрна и бела,
на дну је, опет, жалост, нејасна и лака,
ваздухом купаних воћака и тела.

И, место сребрних пруга, забрежја и река,
сусрећем, као у сну, уморне мисли, своје.
А, над трешњама и младим вишњама,
тамну и дугу маглу, што се, свуда, шири,
у живот пред нама,
где се страст, полако, у умирању смири,
и чула упокоје.

И, тако, без реда,
младост увијам миром, снегова и леда.
И, тако, без пута,
моје миловање, по умирању лута.

А мир, свуд је мир, кад распем што је било
и приклоним главу на оно што ме чека;
на цео један крај са ког се вино слило
и смех, и дивна бестидност, далека.

И, тако, без мора,
прелићу живот наш, зорама Фрушких гора.
И, тако, без пића,
играћу, до смрти, скоком, сретних, пијаних, бића.

Лутам, још, витак, са шапатом страсним
и отресам чланке, смехом преливене,
али, полако, трагом својим, слутим,
тишина ће стићи, кад све ово свене,
и мене, и мене.

Фиезоле, 1921.

ISBN: 978-86-7552-051-1

Особине: Формат: 145X230 mm | Обим: 102 стр. | Повез: тврд | Писмо: Ћирилица

Наручи:

Новица Петровић (1952), ради као доцент за студије британске и америчке културе на на Катедри за англистику Филолошког факултета у Београду.

Магистарску тезу Мотив ентрипије у делу Томаса Пинчона и Џ.Г. Баларда одбранио је 2001. године; а докторску дисертацију Човек и космос у делу Станислава Лема и Артура Кларка 2005. На филолошком факултету у Београду.

Бави се превођењем и објављује стручне радове о превођењу и савременој књижевности на енглеском језику.

Садржај

Неподношљива лакоћа превођења
Слово о мукама преводилачким
Давид Штрбац пред Вашким трабуњалом
Превођење поезије-чудна ли чуда
Муке с Елиотом
О граку,мраку и туроб- зраку
Резонанца искона
Ancient Echoes
Белешка о аутору

О делу
О граку, мраку и туроб-зраку

Преводити поезију Алека Вукадиновића значи суочавати се са граничним могућностима песничког језика. Изузетна самосвојност Вукадиновићеве језичке мелодије и са њом стопљеног смисла тврд је орах који се веома истрајно опире покушајима превођења. Овом преводиоцу то је добро познато јер је над неким Вукадиновићевим песмама окапао данима. Зато је превод којим се овде бавимо донекле атипичан: посао је, наиме, био обављен за мање од једног сата иако се претходно чинило да је управо ова песма најтежа за превођење од свих које су одабране за Антологију модерне српске лирике (1920-1995). Десило се, међутим, како то понекад бива, да се некако све сложило наизглед само од себе, да је, пошто је изнађено решење за поетску слику и риму у уводној строфи, све текло до краја готово у једном даху. Било како било, неки моменти у преводу заслужују мало детаљнији осврт.

Злослутно грактање из првог стиха уводи нас у све дубљи мрак и све већи чемер, чија је природна кулминација и поента то да је овде и сада, у свету и времену који су нам досуђени, зло дошло на своје. У преводу, поетски ефекат у првој строфи постигнут је низањем песничких слика које асоцијативно кореспондирају са оригиналом: грактање у мраку (Croak in the dark) које носи печат, белег туроб-зрака (Gloom-ray’s mark) и наговештава погубно деловање (Pernicious work) суштог, огољеног (stark) зла (evil). Рима је, за разлику од оригинала, постигнута без употребе глагола, а посебну занимљивост и задовољство за преводиоца представља чињеница да је уз суштинску подударност песничких слика постигнута и подударност на мелодијском плану, за Вукадиновићеву поезију тако битном, па чак и оптички узев. Наиме, у преводу, као и у оригиналу прве строфе, доминира мукли сугласник к као кључни елемент риме (глагол на крају стиха у оригиналу је ненаглашен). Пошто је овај глас уједно и камен-темељац првог стиха, он представља носећи елемент прве строфе у целини. Такође, из перспективе дужине појединачних стихова и визуелне конфигурације строфа, постоји морфолошка подударност између оригинала и превода.

Лакоћа са којом се у енглеском тексту примила Вукадиновићева кованица “туроб-зрак” указује на једно изненађујуће својство Вукадиновићевог поступка творбе речи. Он, наиме, каткада веома подсећа на kenning, стилски поступак који је карактеристичан за староенглеску поезију. Ради се о метафоричким кованицама или фразама које, често на веома инвентиван начин, асоцијативно замењују стандардне појмове: на пример, bone house (кућа од костију) уместо “тело”, foam fields (поља од пене) уместо “океан”, и слично. Туроб-зрак, поред потенцирања суморне атмосфере којом је испуњен свет, асоцира и на мрак који га прекрива, мрак у коме се зло размахало. У том смислу, то је аутентични ововековни kenning.

У тону са овим, друга строфа превода садржи више примера алитерације, такође карактеристичног поступка у енглеској поезији, нарочито оној старијој: world of woe, Dark’s domain, long last. Формалној елеганцији енглеског текста доприноси, такође у другој строфи, и паралелна употреба архаичног облика ’tis у спрези са инверзијом – ’Tis evil plain / Your Home does contain; ’Tis with woe / It does overflow.

Ма колико верно поједини песнички искази одражавали неку конкретну животну или историјску ситуацију, они је, по природи ствари, и надилазе, нарочито такви који се могу сврстати у категорију такозваних универзалних исказа. Међутим, када је на овим просторима зло дошло по своје марта прошле године, овом преводиоцу неодољиво се наметнула помисао да је у мраку испуњеном брујањем бомбардера страхотна поента Вукадиновићеве песме дочекала своје туробно историjско испуњење.

Извод из дела
Рапсодија Тамног тâмa

VI

Грак је Мрак је
Туроб-зрак је
Злу рад рад је и опак је

Свете јада мрака дом си
Мраком Злом си
Сав испуњен Дом у ком си
Пун је јада
Овде сада
Најзад зло у дому свом си

НАЈЗАД ЗЛО У ДОМУ СВОМ СИ

Грак је Мрак је
Туроб-зрак је
Злу рад рад је и опак је

The Darkling Dark Rhapsody

VI

Croak in the Dark
Gloom-ray’s mark
Pernicious work of Evil stark

World of woe the Dark’s domain
’Tis Evil plain
Your Home does contain
’Tis with woe
It does overflow
At long last Evil you’re home again

AT LONG LAST EVIL YOU’RE HOME AGAIN

Croak in the DarkGloom-ray’s markPernicious work of Evil stark

Translated from the Serbian original by Novica Petrović

ISBN: 86-7552-038-2

Особине: Формат: 110 х180 mm | Обим: 77 стр. | Повез: брош |Писмо: ћирилица

Наручи:

Миклош Хубаи (Hubay Miklos, 1918) је драмски писац. Прва драма му је изведена 1942. године, већ и сам наслов Без јунака довољно назначава суштину и време. И од тада није престајао да пише драме. Управо се објављују његове сабране драме, до сада је изашло седам томова; још један том драма, оних најранијих чека.

Садржај

• Сфинга или опроштај од реквизита 
• Слушај, Имре, овде нешто куцка
• Финиш
• Белешке о аутору
• Једночинке Миклоша Хубаија

О делу

 Три одабране једночинке Миклоша Хубаија скица су за портрет писца који у мађарској књижевности истрајава готово читав век. Поигравши се с митом, увек једнако свеж и неочекиван, Хубаи је заправо написао дреме о драми.  

Извод из дела

ISBN: 86-7552-043-6

Особине: Формат: 110 х180 mm | Обим: 189 стр. | Повез: брош |Писмо: ћирилица

Наручи:

Француски писац, Жан Жионо (рођен 1895. у Маноску, умро 1970. у Паризу) рано је заволео живот сељака, чобана и радника у провансалским планинама. Скромног и сиротињског порекла, он је, малтене самоук, читао велике класичне писце – „у то време нечувено богатство за моју душу“, како ће касније посведочити. Надахњује се делима Хомера, Хесиода, Аристофана, Есхила, Софокла, Вергилија, као и Мелвила, Витмана, Киплинга, Стивенсона и, нарочито, Стендала, чији јунак Фабрис дел Донго (Пармски картузијански манастир) необично подсећа на његовог романескног јунака Анђела Пардија (Хусар на крову).Жионо своје приче – чији су протагонисти ликови скромних али сликовитих изражајних могућности – каткад обогаћује поезијом живота на селу, где се човек, у блискости са земљом и природом, спонтано прожима врлинама. Једноставност тема у пишчевим „рустикалним“ приповестима израз је једноставности унутарњег света његових протагониста.Испољавајући антипатију према немирном и исквареном градском животу – у којем се људи клањају „златном телету“ – Жионо имплицитно указује како се у „пасторалном“ трајању може досећи исконска мудрост, наћи мир у души и можда чак понешто назрети од смисла човекове судбине.Стил овог француског књижевника обојен је префињеним сензибилитетом, али никад сентименталношћу или јефтиним осећањима. Тај стил је, штавише, у доцнијој фази његовог стваралаштва, и посебно у романима, каткад опор, редовно аналитичан, често обојен иронијом, која сугерише резерву, критику. Због критике ће пацифиста Жионо – коме је и ангажованост својствена – пострадати: у Петеновој Француској, али и после Ослобођења, у два маха ће допасти тамнице.

Садржај

О делу

Драматична сцена стада које се попут бујице разлива ка провансалском селу уводи нас у слику о Великом рату представљену неизменичним смењивањем тескобе војничких ровова и напуштених домова.
Суочавајући чедност сеоских пејзажа са подемоњеношћу модерног доба, Жионо сведочи своју приврженост Прованси и њеним једноставним људима, и своју осуду рата, не занемарајући чињеницу да је његов творац човек. 

Извод из дела

ISBN: 978-86-7552-032-0

Особине: Формат: 110 х180 mm | Обим: 248 стр. | Повез: брош |Писмо: ћирилица

Наручи:

Бобан Кнежевић (Београд, 1959) је српски писац фантастике, стрипски сценариста, уредник, издавач.

На српској књижевној сцени присутан је од 1978. године. Студије астрономије напушта 1981. и постаје професионални издавач и писац.

Сматра се једним од најутицајнијих уредника у историји српске и југословенске фантастике, у рангу Гаврила Вучковића, Жике Богдановића и Зорана Живковића.

Један је од оснивача Друштва љубитеља фантастике „Лазар Комарчић“ из Београда.

Објавио је следеће књиге:

Смрт на Нептуну, 1986. (под псеудонимом Ендру Озборн / Andrew Osborne)

Црни цвет, (четири издања 1993-209)

Човек који је убио лептира, 1996.

Слутња андроида, збирка прича, 2001.

Black Blossom, (два издања) 2004. и 2005.

Последњи Србин, 2009.

Отисак звери у пепелу, збирка прича, Тардис, 2009.

Као писац Кнежевић је добио је бројне југосло-венске награде, укључујући и главну жанровску награду „Лазар Комарчић“ коју је освојио шест пута, а америчко издање његовог романа Црни цвет је високо оцењено и у тамошњој критици.

Садржај

О делу
Испричан сведеним језиком и хронолошки разбијен Кнежевићев метаисторијски роман о митолошкој Србији суочава нас са дилемама свих времена. У причи која почиње од своје средине и развија се аритмично ка крају и почетку уткано је колективно памћење које је у Кнежевићевој интерпретацији дало мајсторски резултат.

Извод из дела
17

Уснио сам страшан сан.
Везан сам у шуми, сâм усред ноћи, клечим колико ми уже допушта, слушам потмули одјек завијања вукова и мрмљам тихе молитве. Гласа немам, а очи, широм отворене, испуњене су само непомичном тмином. Не покушавам да се ослободим нити да схватим. Једино што желим јесте да зора дође и расплине кошмар.
Корак по корак, нешто долази по мене, приближава се не прикривајући се, не двоумећи се, непојмљива звер надолази ми с леђа и како год да се поред дрвета окрећем, увек ми је изван видокруга.
И сан се понавља, изнова и изнова, непрестано ми се нешто примиче, нешто ужасно и зло, нешто што сагледати не могу, увек ми је врисак на уснама у трену када предосетим додир, али додир изостаје и остајем нем.
Само ми је ујутро цело лежиште растурено, а руке огуљене од ужади.

Будим се натопљен знојем. Још није зора, али сна ми више нема. Не знам како сам уопште и заспао са онолико очаја у себи, али сада сам поново будан, миран и одлучан. Ничега у мени нема сем решености да ствар доведем до краја. Време проведено с Чарном чини ми се стотинама година далеко, једино је бол стваран и свеприсутан. Ма шта радио, ма шта покушавао, ма куда ишао... нешто раздируће у грудима, некаква нарастајућа грудва празнине прети да ме надвлада. И не могу ништа друго да чиним до да се за борбу припремим.
Све најбоље на себе навлачим, хаљине што сам за велике свечаности чувао, широку одору да ме у борби не спутава, зубун проткан сувим златом, широки ремин стежем преко стомака да ми од напора црева не пропану... онда гладим сабљу, дуго, пажљиво; опремам вранца као да ће свадбену поворку предводити и најзад, готово се искрадајући, изјахујем у свеже јутро. Да ми студен не би обамрла тело, умотавам се у кожух од медведа и на главу набијам капу од вучетине.
Лагано, одмереним кораком, као да зна пут до Ливада и као да зна да још има довољно времена, вранац одмиче стазом. Никога нигде не срећем. Ако ме је неко и видео, прикрио се и пропустио да прођем без поздрава. Сви знају да не ваља мегданџији пожелети срећу пред бој.
А када ступим на место где ће мегдан бити и мада се сунце тек најавило на истоку, видим да је клетник већ на пољу, као да је ту сву ноћ провео; седео је насред огромне ливаде, пред себе је исукану сабљу поставио, зелени одсјај преливао се кроз росу; недалеко од себе огромно копље у земљу забио, за копље бедевију привезао. И као да спава тако, ногу прекрштених испод себе. Какав добар стрелац могао би га с ивице шуме стрелом погодити... али то није начин да се клетва надвлада.
За трен размишљам о свом избору: да ли сам овде да бих се уопште с клетвом нагонио или ме можда какви други разлози држе. Желим ли освету? Желим ли доказати нешто сâм себи? Желим ли заиста победу или ме отупљеност припрема за вечни мрак? Али времена за премишљање нема; шта сам имао да мислим, мислио сам; шта сам остварио, остварио сам; колико сам говорио; говорио сам...
Исукао сам сабљу и прихватио штит. Конопац што бејах од вештице добио смотао сам око зглоба руке, да ми буде надохват. Кожух сам скинуо, пустивши га да једноставно падне у траву — ако ми икада поново буде затребао, радо ћу отрпети то што се навлажио. Проверио сам притегнутост ремина и благо пљеснуо вранца по сапима. Паметна животиња се померила у страну, посежући за влатима орошене траве.
Прилазио сам лагано, чекајући да се ратник-чаробник покрене, да нам се очи сретну. Није било никакве сумње — знао је да сам ту. Можда хоће да ме наведе на нечастан покушај, можда на тај начин хоће да брзо и лако реши борбу, можда он, онако у потаји, дубоко у себи, ипак осећа нелагоду од овог огледања. Нико, чак ни клетва што до Бога доспева и само пред Богом одговара не може хладнокрвно чекати ратника као што сам ја. Да је био сасвим, али баш сасвим убеђен у своју надмоћност не би ми Чарну подметао, не би планински цвет неубран на мене нахушкао... При помисли на девојку осетих негде дубоко у себи пламичак беса, али одмах га утрнух. Ништа, ништа, говорио сам тихо себи, ништа ме не сме пореметити.
Остали смо тако неко време; он непомичан и сталожен, задубљен у своје мисли, ја усправан, приправан, такође непомичан. Душа ми је празна, све жеље потиснуте, све усредсређено на оно што следи, не на оно након борбе, само на борбу, све сливено у један једини наум: победа.
Наједном, клетник помери главу и отвори очи, упиљивши их у мене. И као да је изненађен што ме види.
— Гле, гле — проговара чврстим гласом — Млади краљевић нам је то у походе дошао... Није ти оно у шуми доста било, већ хоћеш још. Хајде, хајде, послушај ме, прихвати се коња и бежи док сам добре воље. Драг си ми и не бих волео да те повредим, а Бог ми је сведок да ћу то морати да учиним.
— Не призивај Бога, неверниче... клетво проклета, од Бога одбачена, од људи презрена, целом свету огађена... не призивај Бога и не храбри се, јер ти је задњи час куцнуо, него удари, да ударим...
Махнуо је сабљом према мени, наоко лагано, али у ствари силовито, из трзаја. Одскочих уназад. Напао је поново, повлачио сам се даље, још не одлучујући да под његове ударце подметнем било штит, било сабљу. И мада је показивао жестину једнаку оној у шуми Стриборовој, нисам бринуо. Имао сам сабљу која неће пући од првог ударца, имао сам веру у себе, имао сам снагу највећу од свих људи... Узвратих.
Размењивали смо ударце, измицали и узмицали наизменично. Неколико пута се десило да он или ја паднемо оклизнувши се на росом овлажену траву, али онда је дан одмакао и трава постаде сува, сунце је упекло чинећи да крв узавре у нама, ударци постадоше одлучнији, напади силовитији, трен одлуке се ближио.
Приметих прве окрњотине на сабљи, али умири ме то што исте такве запазих и на његовој, једнако зеленој као пре. Штит ми већ беше сав излупан, а он штита није ни имао. У једном трену одбацих штит ударивши га њиме у груди, а онда одлучно јурнух напред, решен да све окончам. Подне је одмицало, и осећао сам већ како ми снага хлапи. Нисам смео да допустим да се потпуно изморим, а он остане једнако одморан и јак као сада.
Резао сам сабљом кроз ваздух и он је готово панично узмицао. Почеше прштати комадићи оштрице и ускоро обе сабље постадоше крзаве као тестере. Ударао сам свом снагом, сад овако сад онако, сад одовуд сад одонуд, али увек је успевао да ми измакне или одбије ударац, тако да сам га тек незнатно засекао по нози и руци.
Онда он пређе у напад. Ништа нисам могао да учиним сем да се постојано повлачим. Његова снага је била неисцрпна, његова воља нељудска, његов јуриш као на почетку, док сам ја осећао да ми тело трепти од напора. Ране, натопљене знојем, пекле су ме, а црвена измаглица лелујала ми је пред очима... али морам издржати, говорио сам себи, могу, морам... и наново сам прелазио у напад.
Сунце је већ добро поринуло ка западу и некакав благи ветрић поче доносити свежину када нам сабље пукоше надвоје. Још неко време настависмо да се прогањамо с патрљцима, али како смо морали прићи ближе један другоме, најзад се дохватисмо рукама и стадосмо се рвати.
Нити сам ја могао њега превалити, нити он мене. Да је ова борба неодлучена могла бити, то би било најправедније, али један је морао превагнути. У неком тренутку, падосмо у траву и стадосмо се котрљати, наизменце за мало надјачавајући један другог. Бела нам је пена на уста ударила, њему бела, мени и крвава...
И трајаше то тако све док сунца с неба не нестаде, а онда ме снага поче издавати и клетник ме превали на леђа, седе на моје груди и поче да ме дави. Копрцао сам се, ударајући га ногама отпозади, али он на то није обраћао пажњу. У рукама напросто нисам имао снаге нити да их подигнем. Свест ми се поче мутити и живот ми стаде измицати.
И затитра ми тада пред очима пећина истегнута у помрчину, јасна као да кроз њу управо ходам. Газим вековну прашину у којој многа стопала почивају и сва окренута на исту страну. И онда је пролаз попречен огромним каменом. Наслањам се на њега и с лакоћом га покрећем... идем даље, а ускоро нову запреку видим. И њу савлађујем, газим преко осушених костију претходника, нову громаду померам, нове кости налазим, нову препреку савлађујем... и ускоро нема више костију, нема трагова у прашини, нема ничега, само уски пролаз и громада коју никако не могу померити. Од постојаног напора мрена ми на очи паде. И замислих онда да сам на ливади, да сам се цео дан с непобедивим ратником нагонио, да ме је на крају оборио и да ме на смрт дави. Помислих на тај живот што ме напушта и напех се не бих ли додатну снагу стекао, али ништа не учиних... Живот ми је мучење био, ништа ме за њега везивало није... а ждралин, у шуми Стриборовој посечен — како сам само волео тог коња, како сам патио што клетник на њега руку подиже, овај проклетник, некрст, ђаво сâм... Јованчо, и мртав одан више но што ми ико жив би, остављен у станишту вечне патње, да га створења незасита раздиру, да му црне птице очи кљују, да му се у телу црви легу, да му се с душом ђаволи поигравају... и призвах силе мртвих да ми помогну у овом часу, да се удруже са мном у надјачавању овог нељудског створа, али ако ми се и одазваше, не приметих то... И село поврх Беласице, село доброћудних стараца који никоме ништа нажао нису учинили, склоњени ту да у миру проживе последње дане... Затим ми пред очи изађе слика напаћеног народа, свих покланих и побијених, кућâ срушених и напуштених, свега што је било и што ће бити у временима што долазе — и запех да се отргнем, али мој народ пати одувек и то нам је вечна коб... Кроз замагљени поглед упрт у све тамније небо, поче промицати некаква светлост. Је ли то крај, је ли то светли тунел што у пакао силази?...
— Боже, имај милости...
Али нема ничега, никаквог одговора, никаквог знака, само светлост све јача постајаше... Громада се покрену и упадох у одају последњу, из које излаза не беше — зид којим се пећина завршавала био је део планине... И видех онда неубрани цветак са горе Беласице, дивне очи, најкрупније и најлепше и најцрње на свету, мале усне, малене дојке никад додирнуте, никад пољубљене, видех плаховиту младост што под мојим рукама усахну и крик се проломи из грудију мојих: — Чарнааааааа! — урликнух, отимајући се из стега клетника, ударајући га коленом отпозади и преваљујући га преко главе. Скочих за њим и притиснух га грудима уз тло, осећајући како се однос снага мења... или је он слабио или сам ја јачао, али наједном сам га могао држати као дете прикљештено уз тло. Дохватих зубима крај вештичине рафије и размотах је, користећи прилику и обмотавши му је око руку, а затим спутавши му и ноге. Када сам проверио да је све чврсто везано, само се стровалих на страну, оставши доста времена изваљен на леђа, дишући тешко, борећи се да не почнем да повраћам од напрезања и исцрпљености.
Готово да нисам могао да верујем да је успело, ратник-чаробник беше надвладан, спутан, побеђен, лежи везан као говече, немоћан да спречи след догађаја... Одбауљах некако до вранца и скидох мали мех с вином, најпре испрах главу и врат, а онда натегнух неколико добрих гутљаја.
Ноге ми клецају од преживљеног напора, ране почињу да боле и схватам да их морам ускоро опрати ако не желим да се затрују. За сада, само седам на траву, опружам се колико сам дуг, препуштам се таласима олакшања што ме почеше наплављивати.
Нешто се дешава са мном, некав мир обузима ме у потпуности. Победио сам себе, победио сам страх, победио сам слабост... Гледам страшног ратника сапетог и немоћног и не осећам ништа према њему. Он не заслужује ништа од мене, ни мржњу ни гнушање, нити једну једину реч.
Мислим да сам лежао читавих пола сата пре него што се пренух и усправих некако на ноге. Био је то сладак умор, сладак бол тела, слатке ране... И онда употребих сву снагу коју сам имао да прикријем то задовољство и сва друга осећања оковавши лице своје заветом ћутања. Кренуо сам ка клетнику. Он се био превалио на леђа и полуусправио, дочекујући ме подсмешљивим изразом лица и подругљивим речима:
— Шта је, јуначино, зној те облива, ниси рад живот дати.
Смех спутаног чаробника одјекује Ливадама. Слушам његове речи, а не чујем их — кад их чујем, не значе ми ништа — кад ми нешто и значе, заборавим их одмах. Најважније је да сам га надвладао у поштеној борби, да сам показао да сам најјачи на свету, јачи од свега људског и нељудског, јачи од клетве...
— Јесте — говорио је — подарих ти снагу највећу, заиста највећу и ту замало погреших, али не погреших у нечем другом... не даривах ти оно што си најпре тражио, јер би то кобно било. Видиш, јуначино, храброст је оно што је неопходно за било шта, храброст.... снага се стиче, вештина учи, а храброст или имаш или немаш...Да сам ове речи слушао пре само пола године, пре Хеленине планине, шуме Стриборове, црног језера... биле би со на живе ране. Сада само ћутим, мирног лица, мирних покрета, достојанствен у својој надмоћи. Глас клетника је само далеки ромор, као поток, као ветар, као хук сове у ноћи.
— Хајде, јуначино. Уради посао до краја, препусти ме ништавилу, мене што никад рођен нисам био, али умрех много пута... Нешто ти није по вољи? Ха, ха, ха... Хоћеш све мало да одложиш, за неки далек дан, за годину неку, а?... Никад нећеш сакупити довољно храбрости... никада! Само лажеш себе да ћеш урадити тако, само лажеш... кукавица си — ни када будеш имао сто година, када ти зуби поиспадају од старости, а слепило и глувоћа те одвоје од света... ни тада нећеш моћи... никада.
За тренутак застајем, размишљам о његовим речима, колико има истине у њима, колико покушава да ме изазове да брзо свршим с њим. Али сигуран сам да се на мени ништа не види. Сталожен сам и то га љути. Да, схватам то, схватам да га моја мирноћа раздражује. Али сам си крив због тога, клетниче, говорим себи, безгласно, мада сумњам да моје очи ишта крију, све те људе што си унесрећио, све домове што си опустошио, све то ти није било довољно већ си у нетакнуту чедност дирнуо, од детета-ратника жену прокажену направио, од девојчице оруђе смрти обликовао, од вољене жене хладан леш начинио...
Устајем и одлазим поново до свог вранца. Испијам остатак вина и одбацујем празан мех. Већ се осећам боље. Осврћем се унаоколо, затим хватам клетникову бедевију и везујем је за вранца. Снага ми се враћа. С лакоћом подижем омлитавело тело ратника-чаробника и пребацујем га преко леђа његове неоседлане кобиле. Везујем га испод њеног стомака да не спадне.
Онда покупим комадиће сабљи и повежем их у свежањ... мада искидане, лепо ће на зиду стајати, уз спирални нож и железни колац...
Његове речи одзвањају ми главом, мешају се с мојим мислима, али их не нарушавају, не ремете, не утичу на њих... нема мени љубави највеће на свету, нема мени девојчурка, нема јутарњег лептирића...
— Кукавица си, кукавица... — крешти клетник главе набијене у кобилин трбух — кукавица си и то ћеш увек бити. Године снаге нису те промениле, ништа ти нису дале...
А ја само ћутим док се приближавамо двору. На путу сам настојао да заобиђем насеобине и људе, али ипак у неким местима су ме угледали, и када су видели да сам спутао ратника-чаробника, отрчаше даље да пронесу вест. У неком тренутку сину ми мисао да ће клетник можда рећи сувише пред другим људима, открити понешто од наше раније погодбе, указати на праве размере и порекло моје снаге... и мада све то више није имало никакве важности, зауставих се и повезах му уста некаквом крпом, тако да је могао само кркљати.
У двору ме сачека читава свита, весеље се огледало на свим лицима, победа се прослављала као највећи празник. Било је и оних који су се окупили очекујући јавно смакнуће зулумћара, те имадох силне муке да мноштво разгрнем и објасним им да ћу морати најпре да га окујем и да се једно време њим бавим не би ли ми одао одакле долази и с којим циљем. Народ је то некако прихватио тек када се појавио Реља и указао на божје знаке који оправдавају моје поступке.
По својој изричитој жељи, не допуштајући чак ни Рељи да ме прати, спустио сам клетника у најдоње ходнике и једноставно га убацио у већ припремљене окове. За све време док је окупљени народ урлао захтевајући тренутну смрт или бар спаљивање, клетник је био миран. Тек сада, када сам га остављао окованог, промешкољио се и почео кркљати. Нисам му хтео уста ослободити, али он је, у налету дивљег беса, једноставно прегризао крпу и испљунуо је:
— Да се нагодимо — понудио је готово режећим гласом.
Али ја не причам с њим, проверавам везе на рукама и додатно их ојачавам. Немам о чему да се погађам. Једном сам то учинио и, све у свему, није лоше испало по мене... не видим шта би ми још могао понудити.
— Слушај, снагу сам ти даривао што си ме одавде избавио... оставиш ли ме овде, снагу ћу ти одузети... ти знаш шта то значи за твоју кукавну душу, поново ћеш се по рупама скривати и од жена бежати, поново у шуму нећеш смети да крочиш ни дању, а камоли у сумрак... сви ће ти се смејати, на мегдане ће те деца и старци изазивати, с тобом се ко с будалом спрдати.
Застадох. Нешто ме стеже у грлу, нешто големо, непријатно, болно. Зажмурих, затим отворих очи, неколико пута. Потиснух све из себе, сваку мисао, сваки делић непријатних сећања, све... Није све у снази, знао сам сада, нити у храбрости, свет је много сложенији него што ми је то некада изгледало, све јесте и није, све је онако како се ствари поставе.
Клетник, роморним, самоувереним, надмоћним гласом рече:
— Нудим ти следећу нагодбу: одузми ми живот сада, одмах, и оставићу ти сву снагу... а ја ћу се вратити назад тек седам година након твоје смрти.
Не одговарам, само можда мало успоравам притезање веза и проверу окова. То му наду даје, говори све брже: — Помисли на године кукавног живота, на гомиле мегданџија који ће доћи да се огледају с тобом и од којих ћеш бежати преоденут у женске хаљине, помисли на све оне којима нећеш моћи да помогнеш јер нећеш имати снаге ни колико петогодишње дете...
Да ли би ми могао вратити Чарну... можда. Не, дивље одмахујем главом, то не може бити. Помишљам на то да се негде у каквом углу ове просторије шћућурила моја добра вила и прати шта ћу одабрати. Помишљам на то да ништа на овом свету не може прикривено остати. Једном сам продао свој народ зарад свог добра. Бог ми то вероватно неће опростити, али ако то учиним поново, нико ми неће опростити.
— Не остављај ме — викао је за мном. — Уколико будем још жив кад сунце изађе, нећеш имати снаге ни колико је потребно да склониш покривач са себе... Кукавице, не заваравај се, никада се нећеш вратити! Никада...
Већ сам код железних врата док његов бесни глас одјекује просторијом:
— Чекам те... било када, када ти досади кукавни живот, када ти досаде слабићки дани... било када, врати се и обновићемо нагодбу...
Знам да ће чекати, мене или неког другог, слабог, онемоћалог, зависног, унесрећеног...
Успињем се лагано уз ходник. Бакља разгони мрак свега неколико корака унаоколо. Имам утисак да некаква звер хода за мном, тик иза мојих леђа, готово да осећам њен дах на свом врату, готово да чујем откуцаје њеног нељудског срца... Али само ходам, празне главе, празне душе, ногу пред ногу, корак за кораком, пазећи да се не спотакнем, спречавајући се да не потрчим, лагано нагоре, постепено ка светлу, ка људима... већ чујем њихове гласове изнад, већ назирем светлост горњих одаја. Корак по корак, отежалих ногу, обамрлог тела, док некаква непојмљива сила сише снагу из мене, потпуно малаксао излазим међу људе и готово падам од слабости. Биће ми добро, понављам у себи, то су само умор, олакшање, опуштање... А речи које гласно изговарам, чврсте су и сигурне:
— Затрпајте овај ходник.

ISBN: 978-86-7552-049-8

Особине: Формат: 110 х180 cmm | Обим: 160 стр. | Повез: брош |Писмо: ћирилица

Наручи:

 Дејан Дамњановић и Александар Васин

Дејан Дамњановић је почео да се бави мачевањем 1994. године у МК Железничар из Београда под надзором великог мајстора нашег мачевања, господина Љубе Савића. Неко време је био члан и такмичар БМК из Београда, да би неколико година касније прешао у МК Локомотива.
Најважнији учитељи Дејана Дамњановића су били господин Љуба Савић и господин Александар Васин.
Поред спортског мачевања, носилац je мајсторских звања у више вештина јапанског мачевања: Батодо (5. дан), Иаидо (3. дан) и Кендо (2. дан). Председник је Иаидо и Батодо Федерације Србије. Иницијатор је реформисаног система војног мачевања Краљевине Србије из периода пре 1918.
Дејан Дамњановић је секретар и тренер МК Локомотива из Београда (www.macevanje.rs).

 Александар Васин је легенда српског, и пре тога, југословенског мачевања. 22 пута је био државни првак, од тога 3 пута у сва три оружја. Два пута је био десети на светском јуниорском првенству – 1952. и 1954. године. Освојио је девето место на Универзијади у дисциплини мача. Био је 23. на сениорском светском првенству у дисциплини сабље. У више мандата је био председник нашег мачевалачког савеза.
Mачевањем jе почео да се бави 1947. године у МК Пролетер из Зрењанина. Након тога је неко време био члан МК Југославија и МК Црвена Звезда. 1959. прешао је у МК Железничар из Београда у коме је остао све до оснивања свог клуба – МК Локомотива, 1991. године.
Најважнији учитељи Александра Васина су били Маргит Кристијан, под чијим надзором је почео да тренира, као и мачевалачке величине као што су маестро Јанош Кевеи из Мађарске и маестро Данте Галанте из Венеције.
Александар Васин је председник МК Локомотива из Београда (www.macevanje.rs) у коме настављa да подучава нове генерације мачевалаца. Такође је и почасни председник Мачевалачког Савеза Србије.

Садржај

Предговор
Предисловие 

Увод
Кратак историјски осврт на еволуцију сабље
Оружје и опрема
Сабља-прописи вођења борбе
Методика тренинга
Растојање
Класификација технике 

ТЕХНИЧКИ ДЕО

Став(En garde)
Кретање

Поговор

О делу
Књига "Спортска сабља" Александра Васина и Дејана Дамњановића је једно од ретких дела написаних на нашим просторима о мачевању након 1945. године. Историјски значај овог дела је у томе што је то прва и за сада једина стручна књига код нас посвећена дисциплини сабље. Ово дело веома стручно анализира историју, технику, стратегију и тактику модерне спортске сабље, која је, уз мач и флорет, једно од три оружја спортског мачевања. Значајан део овог дела се бави општим садржајима који су заједнички за сва три оружја мачевања, тако да ће књига бити веома корисна и особама које се баве и дисциплинама мача или флорета. У књизи су стручно обрађене и области значајне и за друге спортове, као што су нпр. методика тренинга, психолошка припрема, додатни аеробни и анаеробни тренинг, што је аргумент и за инструкторе и тренере других спортова да прочитају ово без сумње вредно и квалитетно дело.

Извод из дела
КРАТАК ИСТОРИЈСКИ ОСВРТ НА ЕВОЛУЦИЈУ САБЉЕ

Први историјски подаци о сабљи су везани за Азију и средњи исток. Ово оружје, које је своју велику популарност доживело у Европи тек са Наполеоновим освајањима почетком 19. века, своју колевку има у Азији. Први контакти Европљана са сабљом, успостављени су доласком Мађара у Европу током 10. века, као и упадима Монгола и Татара, и нешто касније, Турака на европски континент. За све ове народе је било типично коришћење кривог сечива са једностраном оштрицом као једног од основних коњичких и пешадијских оружја. Уколико анализирамо саму Европу, сабља се прво примила на простору источне и средње Европе, па се након тога, поступно ширила ка западу континента. Као пример овога, могу се споменути пољска школа сабље и мађарска школа сабље, које су засноване на различитим полазиштима од каснијих, западно-европских школа. Такође, ове школе су и историјски старије од познатих италијанских или француских школа овог оружја.
Етимолошки, порекло речи „сабља“ у свим европским језицима (saber, sabre, sciabola, итд.) највероватније потиче од мађарске речи „szablya“. Ова именица је изведена из глагола „szabni“, што на мађарском значи „кројити“ или „исецати“.
Оружје од кога почиње целокупна еволуција сабље као оружја је персијски шамшир. Реч шамшир на персијском значи „мач“. Прве податке о овом оружју имамо у персијској области Ку¬ра¬сан, где се оружје закривљеног сечива, звано шамшир, појављује током 9. века. Пре тога, у Персији се користило равно сечиво индо-персијског типа са оштрицом са обе стране. У ширу употребу у самој Персији, шамшир ће ући тек током 15. и 16. столећа. Обзиром на чињеницу да се закривљено сечиво показало као вишеструко разорније од равног сечива приликом сечења било које мете, суседни народи су врло брзо прихватили шамшир. Пре свега, радило се о Арапима, различитим пле¬ме¬нима Турака, као и осталим средње-азијским народима. Турска варијанта шамшира, завала се килич или килиџ. У српском језику, уобичајен и одомаћен назив за ово оружје је „сабља из Дамаска“, или једноставно – димискија. То је стога што је блискоисточни град Дамаск, током целог средњег века, представљао значајан центар за производњу хладног оружја, а сабље из Дамаска, тачније - киличи или шамшири, су важиле за оружје изузетног квалитета и нивоа израде.
У Европи, у широку употребу сабља улази тек крајем 18. и почетком 19. века. За ово омасовљење су посебно били важни ратови Наполеона Бонапарте, поготово његово освајање Египта. Наиме, у Египту су Французи показали посебно интересовање за шамшире на које су тамо наишли. Врло брзо, одређене јединице Наполеонове војске, као део своје редовне опреме прихватају шамшир. Поред тога, у Наполеоновој армији су формиране посебне јединице аутохтоног становништва – египатских Мамелука које ће успешно учествовати у многим биткама током Наполеонових освајања. Ове јединице су, поред специфичне униформе, као оружје за блиску борбу имале шамшир. Исто тако, почетком 19. века, шамшир је утицао на начин израде и дизајн самог европског оружја, а сабља постаје све популарнија у многим европским армијама.
За огроман раст популарности сабље као оружја током прве четвртине 19. столећа, заслужна је и стратегија ратовања Наполеонове армије, посебно коњице. Наиме, управо је сабља била најадекватније оружје за масовне јурише коњице који су били типични за Наполеонове ратове. Стратегија ових великих јуриша коњице ће бити напуштена око половине 19. века када овакви напади постају застарели и бесмислени услед развоја ватреног оружја већег домета. Сабља током друге половине 19. столећа постаје превасходно оружје за дуел, а све мање и мање се користи у искључиво војне сврхе.
Средина 19. века представља прекретницу у развоју технике сабље. Конретно од овог времена, сабља престаје да буде оружје чија је искључива намена борба у метежу и која је обзиром на ово, намењена искључивој војној употреби. Од средине 19. столећа, сабља почиње да се интерпретира као дуелистичко оружје, намењено борби између два противника. Њена сврха постаје све више цивилна, а све мање војничка. Управо почетак дуелистичке употребе сабље представља далеки корен њене касније еволуције у спортску дисциплину. Разлог за то почива у томе што спортска мачевалачка борба није ништа друго до симулација двобоја. Од средине 19. века и почетка прилаза сабљи као дуелистичком оружју, појављују се неки тактичко-технички елементи који раније нису били присутни у сабљи. Ти елементи су били својствени типично дуелистичким оружјима као што су рапир или мали дворски мач. Пре свега, реч је о мачевалачком темпу, о правлинијском кретању, као и о вишеструко софистициранијем раду оружјем који није био при¬сутан у старијим, војним сабљашким системима.
Италијанска школа мачевања је била најзаслужнија за ову радикалну промену у прилазу техници сабље, а поготово милански учитељ мачевања маестро Ђузепе Радаели (Giuseppe Radaelli). Италијанска школа мачевања је још пре средине 19. века била подељена на северно-италијанску и јужно-италијанску или римско-напуљску школу. Ове две школе су се налазиле у ривалском односу и биле су међусобно сучељене по својим основним полазиштима. Ђузепе Радаели је припадао и био је један од родоначелника северно-италијанске школе мачевања. Његова главна заслуга је допринос развоју сабље. Овај учитељ је често био изложен критици представника јужно-италијанске школе мачевања да је под великим утицајем француске школе мачевања. Маестро Радаели се пријављује као добровољац у италијанску војску 1859. године. Почиње да подучава, као инструктор мачевања, у коњици Монфератоа (Monferatto). Убрзо постаје, због свог великог мајсторства и стручности, ди¬ректор Миланске Армијске Мачевалачке Школе. На овом положају ће остати све до своје смрти, 1882. године. Током свог председавања Миланском Армијском Мачевалачком Школом, маестро Радаели је дефинисао и уобличио свој систем употребе сабље који је био прихваћен од стране Министарства рата као званични војни мачевалачки систем. Најважније дело које се бави Радаелијевим сабљашким системом је Istruzione per la scherma della sciabola e di spada del prof. Giuseppe Radaelli. Ово дело је написао његов ученик, капетан Сетимо Дел Фрате (Settimo Del Frate), а штампало га је Министарство рата 1872. године (поновљена издања: 1876. и 1885.). Ово дело је било уџбеник за мачевање у Миланској Армијској Мачевалачкој Школи. Радаелијева сабља је била делимично под француским утицајем. Француска мачевалачка школа је била статичнија, више аналитичка и мање офанзивна него италијанска. Такође, мање је инсистирала на контакту сечивима. Техничко полазиште Радаелијевог система и његова основна иновација је био засек који се изводио кружним покретом подлактице око лакта као тачке ослонца. Сечиво оружја се током покрета налазило у истој линији са подлактицом. Ову технику, он је назвао молинело (molinello). Главни помак Радаелијеве школе у односу на старије војне сабљашке системе се огледао у смањењу амплитуде засека. Наиме, старији војни системи су припрему за засек (узмак) изводили покретом из рамена приликом које се оружје налазило изнад главе. На основу овог Радаелијевог помака ка смањењу амплитуде засека, јасно се могло видети да је његов нови приступ сабљи превасходно био намењен идеји двобоја „до прве крви“, а не више, као у старој војној сабљи, до елиминације противника. Радаели је, ради ефикаснијег и лакшег вежбања, патентирао ново тренажно оружје које је било лакше од старих војних тренажних сабљи. Радаелијева тренажна сабља је била тешка око 800 грама. Овим оружјем је било лако манипулисати покретом који се изводио само из лакта или из ручног зглоба. То ново Радаелијево тренажно оружје, које је брзо остварило популарност не само у војним, већ и у спортско-мачевалачким круговима, је било у широкој употреби све до двадесетих година 20. века.
Након уједињења Италије, нова политичка ситуација ће се одразити и на мачевање. Наиме римско-напуљски мачевалачки кругови који су били поборници јужно-италијанске школе, извршили су свој утицај на ново Министарство рата. Резултат тог утицаја је замена северне, миланске школе, јужном, римско-напуљском мачевалачком школом која постаје званични војни мачевалачки систем 1884. године, затворена је Миланска Армијска Мачевалачка Школа. Основана је Scuola Magistrale di Militare у Риму. Директор ове школе је био маестро Мазанијело Паризе (Masaniello Parise, 1850.–1910.). Римско-напуљска мачевалачка школа није била под страним утицајима и важила је за чисто италијански систем који је, што се свог настанка тиче, сезао све до великих учитеља 16. и 17. века, као што су Антонио Марћели (Antonio Marcelli), Ридолфо Капо Феро (Ridolfo Capo Ferro), и Салватор Фабрис (Salvator Fabris). Маестро Паризе, и поред своје доследности јужно-италијанској мачевалачкој традицији, као човек широких погледа, увиђа квалитете миланске школе. Као закључак свог упоређивања и анализе, он решава да обогати јужно-италијанску школу одређеним техничким елементима и учењима северно-италијанске школе, а посебно оним везаним за Радаелијеву сабљу. Мазанијело Паризе позива да му постану асистенти у Scoula Magistrale di Militare два истакнута Радаелијева ученика, типична представника северно-италијанске школе мачевања. То су били Карло Песина (Carlo Pessina) и Салваторе Пекораро (Salvatore Pecoraro). Они су са собом донели наслеђе и утицај Радаелијевог система. Резултат овог фузионисања јужне и северне школе је тзв. италијанска школа мачевања, и у оквиру ње, италијанска школа сабље.
Неопходно је осврнути се и на тзв. мађарску школу сабље, обзиром на то да ће управо синтетисање ове школе са италијанском школом сабље, до кога ће доћи нешто касније - почетком 20. века, дати модерну спортску сабљу. Родоначелник мађарске школе сабље је био учитељ мачевања из Будимпеште који се звао Јожеф Керестеши (Joseph Keresztessy, 1810.-1872.). Керестеши отвара у Будимпешти своју мачевалачку школу 1851. године. Управо је отварање ове школе означило настанак ма¬ђарске школе сабље. Ова школа је била веома кратка и једноставна. Била је под утицајем војне традиције сабље. Главна иновација и техничка специфичност мађарске школе су кратки и директни засеци и параде, уз максималну економију покрета.
У последњој деценији 19. века, доћи ће до два одвојена догађаја који ће означити почетак ширења италијанске мачевалачке школе ван граница саме Италије. Италијанска школа мачевања ће се проширити на простор тадашњег аустро-угарског царства, а самим тим и на целу централну и југоисточну Европу, а касније и шире. Први од ова два догађаја је одлазак чувеног италијанског учитеља мачевања Луиђија Барбасетија (Luigi Barbasetti, 1859.-1948.) у Беч, 1894. године, у коме ће он отворити своју Аустро-угарску Централну Мачевалачку Школу. Барбасети је био ученик Ђузепе Радаелија, и дипломац прве генерације на Scuola Magistrale di Roma која се састојала од полазника који нису завршили Миланску школу јер је она пре тога била затворена. Нешто касније, Барбасети постаје главни инструктор мачевања на Аустро-угарској Војној Школи у Винер-Нојштату (Wiener-Neustadt).
Други битан догађај за ширење италијанске мачевалачке школе, био је одлазак другог славног учитеља, грофа Итало Сантелија (Italo Santelli, 1866.-1945.) у Будимпешту, 1896. године. Те године, Сантели у Будимпешти отвара своју чувену Салу Сантели (Salle Santelli), која се узима за место на коме је настала модерна сабља какву је знамо данас. Прва генерација Сантелијевих ученика у Будимпешти су већ били експерти мађарске школе сабље. Управо ће синтеза тактичко-техничких елемената италијанске сабље, са крајњим прагматизмом мађарске школе, током прве две декаде 20. века, дати систем који данас називамо спортска сабља. Овај систем се одликовао придавањем много већег значаја кретању и раду ногу него што је то раније био случај. Такође, прпрема за засек је још више смањена у односу на италијанску школу, тако да се врхом оружја директно и праволинијски нападала мета, без икаквог узмака или кружног покрета. Радаелијев молинело се још увек понекад користио, али је то било сразмерно ретко. И Барбасети и Сантели су значајни по разради манипулације оружја прстима и ручним зглобом, што је утицало на значајно повећање брзине поготка, а самим тим и на ефикасност у спортској борби. Многи ученици грофа Сантелија, као што су Лајош Чисар (Lajos Csiszar), Ласло Сабо (Laszlo Szabo) и Аладар Геревич (Aladar Gerevich), су постали истакнути шампиони, међународни тренери и селектори спортског мачевања. Италов син, Ђорђо (Giorgio Santelli, 1897.-1985.), родио се 1897. године у Будимпешти. Ђорђо Сантели је олимпијски победник у сабљи 1920. године. Освајач је златних медаља у сабљи на више државних првенстава Аустрије, Мађарске и Италије. Такође је био освајач златних медаља у флорету на државним првенствима Аустрије и Мађарске. Ђорђо Сантели 1928. године прелази у САД, и у Њујорку отвара своју Салу Сантели. Дужи низ година, био је тренер и национални селектор америчке олимпијске мачевалачке репрезентације – 1928, 1932, 1936, 1948. и 1952. године.
Једна занимљива епизода у вези са Итало и Ђорђо Сантелијем сведочи у прилог комплетности и аутентичности ова два учитеља мачевања. Ради се о двобоју који се одиграо 1924. године, а чији су главни актери били отац и син Сантели. На Oлимпијским играма у Паризу, 1924. године, током сусрета мачевалачких екипа Италије и Француске, а који је судио мађарски судија Ковач (Kovacs), догодио се инцидент. Незадовољан одлуком судије, италијански такмичар Алдо Бони (Aldo Boni), упутио је вербални напад судији, добацивши му нешто. Судија Ковач је тражио превод Бонијеве реченице, као и извињење. Итало Сантели, који је посматрао такмичење у својству тренера мађарске репрезентације, пришао је и Ковачу дословце превео Бонијеву ув¬реду. Италијани су се повукли у свој хотел без извињења судији Ковачу. Исте вечери, сазвали су конференцију за штампу на којој су јавно напали Итала Сантелија са тезом да је сувише предусретљив према Мађарима и да у инциденту између једног Мађара и Италијана брани мађарску страну. Чак су га назвали „Унгаро Сантели“. Ово је било сувише за грофа Сантелија, и он, иако у својој педесетдеветој години, упућује изазов на двобој капитену италијанског тима Адолфо Котронеију (Adolfo Cotronei). Према правилима дуела, била је могућа замена учесника дуела његовим заступником. Ђорђо Сантели је инсистирао на томе да замени свог оца обзиром на његове године. Гроф Итало је на то невољно пристао након много инсистирања, као и личних и јавних притисака извршених од стране свог сина. Обзиром да су италијански закони тог времена забрањивали двобоје, доз-вла за дуел је затражена лично од Бенито Мусолинија који је у то време био на челу Италије. Дозвола је добијена, и двобој је заказан за 28. август исте године. Одржан је на броду у водама близу места Абација (Abazzia) између Трста и Ријеке. Договорено је да дуел буде сабљама, „голих груди“, само са лаком рукавицом за наоружану руку. Сам двобој је трајао свега неколико минута и завршен је крајње убедљивом победом Ђорђо Сантелија. Он је засекао свог противника Котронеија по лицу, наневши му рану од дванаест копчи у близини ока и поломљену јагодичну кост. Занимљив податак у вези са Адолфо Котронеијем је то да је овај мачеваоц у свом животу учествовао у чак шест дуела, од којих је један, одржан те исте године у Милану, био против чувеног светског и олимпијског шампиона у мачевању Алда Надија (Aldo Nadi).
Приликом анализе развоја саме спортске сабље током 20. века, постоји више преломних момената на које је битно осврнути се. Спортско мачевање је током 19. и прве декаде 20 века, имало неколико система правила за такмичење, цивилних и војних. Такође је имало више дисциплина, тј. оружја. Све до оснивања Међународне Мачевалачке Федерације – ФИЕ (Federation Internationale d’Escrime) 1913. године, мачевање је подразумевало, поред данашња три оружја, и бајонет, мач и бодеж и синглстик (палица са гардом – британски вид тренинга за сабљу у коме је циљ искључиво глава противника). Пример једног система правила који није инкорпориран у савремену спортску сабљу, већ је све до данас наставио одвојено да се развија је тзв. мензурфехтен (mensur fechten), понекад називан шлагер дуел (schlager duel). Мензурфехтен је настао током 19. века на немачким и аустријским универзитетима. Постојало је неколико варијанти правила. Најпознатији систем правила мензурфехтена је учесницима забрањивао било какво кретање и померање из ме¬ста, иако је по неким правилима, предњу ногу било могуће померати. Циљ борбе је било погодити противника у главу или лице. Учесници су били заштићени тешким тапацираним оделима и носили су металне наочаре које су штитиле очи. Једини откривени делови су били глава и лице. Сабље – шлагери, које се користе за мензур су, по типу, тешке пешадијске сабље. Функција мензурфехтена није такмичарски успех, као у спорту. Циљ вежбања је развој карактера и ваљаних личних особина. До 1945, мензурфехтен је у академским круговима немачког говорног подручја био толико популаран да је већина студената мушког пола учествовала у просеку у 10 до 30 борби за време својих студија. Ожиљци стечени на тај начин су били „ознака части“ и они који су их имали су били веома поносни на њих. Мензурфехтен је изгубио на својој популарности након Другог светског рата, али није сасвим изумро и практикује се још увек.
Први свеобухватни систем спортских мачевалачких правила је био систем олимпијских правила из 1896. године. На првим Oлимпијским играма одржаним 1896. године у Атини, само су сабља и флорет били на програму игара. Мач је уведен на следећим Oлимпијским играма 1900. године. На Oлимпијским играма 1904. године, у оквиру мачевања, било је одржано такмичење и у синглстику, али ће ова дисциплина бити елиминисана већ на следећим играма. Постојање различитих система правила мачевања током 19. и почетком 20. века је изазвало потребу за стандардизацијом и усклађивањем правила. Као резултат тога, 29. новембра 1913. године, у Паризу је основана ФИЕ (Federa¬tion Internationale d’Escrime). Земље учеснице разговора о стандардизацији међународних правила и оснивачи ФИЕ-а биле су: Италија, Француска, Мађарска, Немачка, Велика Британија, Холандија, Белгија и Норвешка.
Из перспективе технике, спортска сабља је све до Другог светског рата била заснована превасходно на раду оружјем. Постепено, рад ногу и кретање постају све битнији. Управо кретање постаје основни предуслов за обезбеђивање правог растојања, а самим тим и ефикасности технике. Добар пример посвећивања изузетне пажње кретању је увођење флеша у мачевање. Флеш први почиње да примењује, двадесетих година 20. века, мађарски сабљаш Атила Печхауер (Attila Petschauer). Убрзо, ово експлозивно кретање које се изводи предкораком у скоку, бива широко прихваћено. Посебно познати по свом флешу постаће пољски мачеваоци, који током педесетих и шездесетих година 20. века развијају врло ефикасан стил мачевања, и постижу значајне успехе на међународном плану. Ефикасност Пољака је била заснована на огромном инсистирању на развоју базичних физичких перформанси, посебно брзине и снаге. Технички опус пољске репрезентације је био релативно једноставан, али ефикасност његове примене је била далеко испред свих осталих екипа. Пољаци су у то време били познати управо по свом флешу током кога би мачеваоц који га изводи био у паралелном положају са тлом, и током кога би остваривао погодак у ваздуху, а не у тренутку ступања на тло. Занимљив податак је да је тренер пољског тима у то време био чувени мађарски учитељ мачевања немачког порекла, Јанош Кевеи (Janosz Kevey). Преко Кевеија је мађарска школа сабље извршила свој утицај и креирала пољску школу спортског мачевања. Парадоксално, управо Пољаци су били ти који ће са Кевеијем на челу свог тима прекинути мађарску доминацију на међународним такмичењима.
У годинама које ће следити, спортска сабља ће се у све већој мери ослањати на кретање и на развој базичних физичких особина мачеваоца, као на основне предуслове успешности на такмичењима.
У новије време, оно што је у великој мери променило сабљу из тактичко-техничке перспективе су две промене правила које је донела ФИЕ. Први моменат је увођење електричне опреме за регистровање поготка у ову мачевалачку дисциплину, 1988. године. У сабљу је електрично регистровање поготка уведено последње од сва три мачевалачка оружја. Да подсетимо – оно је у мач уведено 1936. године, а у флорет 1956. године. Други моменат је забрана флеша, тј. предкорака, до кога је дошло 1994. године, обзиром да је сабља постала сувише брза и са сувише симултаних акција. Резултат ове две иновације је промена тактике модерне спортске сабље, као и одређен број техничких прилагођавања. Пре ових промена, ефективно време борбе током једне борбе било је између 30 и 40 секунди. Након ових промена, ефективно време се значајно продужило. Такође постало је знатно чешће коришћење рипости, контра-рипости, сложених напада, напада у другој интенцији и напада на сечиво. Такође, проблем сувише честих симултаних напада био је, у великој мери, решен.
У наше време, поготово након Oлимпијаде у Пекингу 2008, из тактичке перспективе, у спортској сабљи постоји следећи „идеалан“ однос акција: напад (50,1%), противнапади уласком у темпо (29,1%) и параде-рипосте (19,9%). У оквиру напада, 24,2% акција представљају напади финтом. Из техничке перспективе, све су чешћи напади у тело и у наоружану руку, а напади у главу се користе све мање. Линија се користи све ређе. Веома честа акција је финта предударца која треба да испровоцира противников преурањен завршетак напада на који се реагује парадом и рипостом. Испад је постао краћи. Угао под којим се налази оружје приликом параде је постао оштрији у односу на хоризонталу. Релативно често се користи тзв. сабљашки флеш (изводи се скоком напред, али без предкорака), који је уведен након забране предкорака, поготово уколико противник има кратку паузу у кретању напред – користи се као преузимање напада. Кретање је постало знатно ефикасније, а сабљаши су вишеструко мобилнији него што је то раније био случај. Управо је кретање постало основни предуслов за успешну контролу растојања и противника. Такође, поред традиционалних сила у сабљи - Италије, Мађарске, Русије, Француске и Румуније, појавиле су се још неке нације, као што је нпр. Кина, које у најновије време почињу да постижу значајне успехе у сабљи.
Историјат војне сабље у Србији пре 1918.

Техника војне сабље која се развијала у Србији у периоду од 1815. до 1918. имала је одређене специфичности и посебности у односу на системе који су се развијали у другим европским државама. На еволуцију српске војне сабље утицало је неколико извора утицаја, од којих су најважнија четири. Први је био техника употребе турског килича, или сабље димискије која је развијена од стране хајдучких герилских група уочи Првог и Другог српског устанка. Други извор утицаја је италијанска школа сабље. Трећи извор утицаја је руска школа војне сабље. Четврти извор утицаја, и хронолошки најкаснији, је француска школа мачевања. Специфичност и различитост српског војног сабљашког система у односу на друге државе, огледала се управо у томе што су сва наведена четири утицаја била синтетисана у један систем, слично седиментним слојевима.
Најспецифичнији извор утицаја, непостојећи у системима војне сабље других држава, је утицај хајдучке технике сабље. Утицај хајдучке технике употребе сабље био је највидљивији у току првих година након Другог српског устанка до кога је дошло 1815. године. То је било време стварања првих оружаних снага Србије, која је тек била ослобођена од турске власти. Први кадар нових оружаних снага, састојао се од вођа хајдучке герилске војске. Управо је овај кадар вршио обуку нових рег¬ру¬та у оквиру новоформиране војске Кнежевине Србије. Наоружавање хајдучких трупа пре ослобођења, значајним делом је било обезбеђивано отимањем опреме и наоружања од Турака. Обзиром да припадници хајдучких трупа нису имали прилике и могућности да се војнички образују по турским стандардима и у оквиру њихових војних институција, били су принуђени да развију сопствени начин коришћења различитих турских оружја. Пример овога био је развој аутохтоне хајдучке технике употребе сабље димискије и јатагана. Димискију или килич, они су користили уз наглашен узмак пре самог засека. Користио се максималан радијус кретања оружја како би сечиво имало највећу могућу брзину приликом сусрета са метом. Срби су такође развили свој аутохтон начин употребе јатагана, различит од турског, који је постао познат широм балканског полуострва. Наиме, они су јатаган користили у пару и везивали су његову дршку кожним тракама за подлактице. Обично се јатаган у пару користио против коњаника – једним јатаганом се нападао јахач, а другим његов коњ. Такође су развили систем употребе јатагана као оружја за пробој у контексту пешадијске борбе у метежу. Ненаоружаном руком би се противник хватао за одећу, док би се јатаганом наносили кратки праволинијски убоди у кретању напред.
Други важан извор утицаја за формирање српског система војне сабље био је италијански утицај. Овај утицај је остварен кроз војну сарадњу Србије са Аустријом у којој је била доминантна италијанска школа сабље током већег дела 19. века. Док је Србија била под турском влашћу, одређен део становништва је, у више таласа, емигрирао у суседну хришћанску државу – Аустрију, бежећи од турског зулума. Аустријанци су често избегле Србе регрутовали за војску, обзиром на чињеницу да су добро по¬зна¬вали Турке са којима је Аустрија често улазила у конфликт. Неки од ових Срба су, у оквиру аустријске војске, изградили бриљантне каријере, достигнувши највише војне чинове и функције. Након ослобођења од Турака, током прве половине 19. века, неки од ових официра су се вратили у Кнежевину Србију и ангажовали се у оквиру новоформиране војске Србије, поготово након 1825. године. Примери неких од њих су: Илија Момировић, Константин Хранисављевић, Михаило Павлов и други. Са собом, они су донели и аустријски систем упо¬требе сабље. Династија Обреновића је целом дужином своје вла¬давине гајила добре односе са Аустријом, и остваривала војну сарадњу са овом државом. Обзиром на то да је у другој половини 19. века, италијанска школа сабље извршила свој утицај на Аустро-угарску, управо кроз војну сарадњу Србије и Аустрије, италијанска школа сабље стиже у Србију. Италијанска школа, а поготово северно-италијански Радаелијев систем, ће извршити веома снажан утицај на систем употребе сабље војске Србије. Када говоримо о Србима у аустријској војсци, битно је споменути чувеног мачеваоца Милана Нералића (1875.-1918.). Од 1901. до 1908. године, Милан Нералић је био на високој функцији главног инструктора мачевања аустријске војске. На Oлимпијским играма 1900. године, Нералић је узео бронзану медаљу. Том приликом, злато је узео италијан Конте (Conte), а сребро – Итало Сантели (Italo Santelli). У периоду између 1899. и 1914, Милан Нералић је освојио шест првих места на више међународних такмичења највишег ранга. Умро је у Бечком Новом Месту у Аустрији, 1918. године.
1833. године, тридесет подофицира српске војске је било послато у Русију ради додатног школовања на руским војним академијама. 1836, они се враћају у Србију, доневши са собом, између осталог, и технику руске војне сабље. Систем војне сабље у Русији је у то време био амалгам техника европског типа овог оружја и технике козачке сабље – шашке. Након четврте деценије 19. века, кроз ову, као и кроз каснију војну сарадњу са Русијом, утицај руске технике сабље се може приметити у даљем развоју српског система војне сабље.
Утицај француске школе мачевања на српску војну сабљу биће остварен доласком белгијског учитеља Шарла Дусеа (Charles Doucet, 1864.-1929.) у Србију, 1891. године. Он долази у Србију на лични позив Краља Милана Обреновића. Дусе ће подучавати мачевање у Србији све до свог пензионисања 1923. године. Умро је у Београду 1929. године и сахрањен је на београдском Новом гробљу. Шарл Дусе је завршио Мачевалачку Академију у Бриселу 1889. године, као најбољи студент генерације. Поред подучавања на Војној академији у Београду, Шарл Дусе је подучавао и цивилним круговима, као и у мешовитим војно-цивилним мачевалачким друштвима. Тако је, на пример, на његову иницијативу било основано борачко и мачевалачко друштво „Српски мач“, 1897 године, које је превасходно било намењено обуци мачевања у цивилним круговима. На првом јавном часу које је „Српски мач“ приредио маја 1897, у београдској кафани „Булевар“, гост је био лично гроф Итало Сантели из Будимпеште. У демонстрационој борби, маестро Дусе је однео победу против Итала Сантелија. На Дусеову иницијативу, 1. новембра 1900. године, основана је „Официрска школа борења“ у којој је он био главни инструктор. Шарл Дусе је такође био званични учитељ мачевања при двору. Чак и након династичке смене у Србији, он је наставио да држи часове мачевања на двору и подучавао је Принчеве Ђорђа и Александра Карађорђевића. Шарл Дусе је аутор уџбеника за нашу Војну академију који је објављен 1898. године, а звао се Упутство за борење ножем (бајонетом). Шарл Дусе је био припадник француске школе мачевања. Ова школа ће остварити свој приметан утицај на српску војну сабљу почетком 20. века, све до Првог светског рата. Поред утицаја самог Дусеа, значајан број српског војног кадра је након доласка династије Карађорђевић на власт био школован у Француској, и самим тим био упућен у француску мачевалачку школу. Пример овога је био капетан Драгомир Николајевић који је 1904. дипломирао на француској војној академији Жоанвил л Пон (Joinville le Pont), стекавши диплому професора мачевања, рвања и бокса.
Као и у већини европских армија, дуелистичка традиција је била присутна и у Војсци Краљевине Србије као метод одбране части и очувања личног интегритета. Међутим, како се 19. век ближио свом крају, све више и више армија је забрањивало двобој. Почетком 20. века, српска војска је била једина армија у Европи која законски није бранила дуеле. Једино је било неопходно да се двобој одиграва по дефинисаним правилима како би био легалан. У вези са овим, занимљива је и илустративна расправа Народне Скупштине од 10. јануара 1899, након које је двобој у оквиру војске законски озваничен. Посланик, адвокат Драгомир Рајовић је том приликом изјавио:
„И питање части у целом свету расправља се управо овим чином. Говорити о штедњи драгоцене крви када је у питању част, излишно је, част је скупља од живота. Везати официра, па и сваког грађанина, да он у питању части не употребљава двобој, значи оставити га да буде кукавица или лопужа, коју може свако да грди, а да он то питање не може да расправи пиштољем или сабљом у руци. То ни у колико не издиже карактер једног човека. Част се не досуђује судом. То се не мери на оку, те да се каже: вреди пет динара. Вреди толико колико ко осећа. Поружна реч кад се каже, ваља је знати и доказати, а паметан човек треба да мери своје речи. Не господо, за своју реч, људи треба да су кадри да заложе свој живот, а на првом месту – официри, који носе одличја и оружје које и краљ носи. Оно што је унесено у овај закон, није донесено унаточ или противно постојећим нашим законима. Ту нема мучког убиства, већ ту човек оружјем у руци своју част пере. То дејствује на карактер човека и људи ће се више поштовати. Према томе, држим да је овај предлог уместан“.
Као последица овога, 1903. године, објављена је књига О двобоју коју је написао мајор Гојко Павловић. Књига је доживела чак два поновљена издања, а бавила се правилима двобоја и практичним знањима у вези са дуелом. Занимљива епизода у вези са дуелистичком традицијом у Србији је двобој који се одиграо 1908. године у Топчидеру између престолонаследника Принца Ђорђа Карађорђевића и једног поручника српске војске. Принц Ђорђе је био изазивач и победник у овом двобоју који се одигравао „до прве крви“. Наиме, дотични поручник је био рањен током двобоја, а самим тим - био је поражен.
Ових неколико извора утицаја је током готово целог столећа ковало систем технике војне сабље Србије. Овај систем се показао као изузетно ефикасан када је био стављен на једину праву пробу за мачевалачко знање, а то је реална борба. Наиме, током Првог светског рата, официри Краљевине Србије су много пута имали прилике да опробају своје знање у борби прса о прса, и показали се као изузетно успешни у тој ситуацији. Сабља је била њихов верни пратилац у многим славним победама српске армије у Великом рату.
Након 1918, систем мачевања у оквиру војске је замењен системом обуке који је био истоветан као и у свим другим европским државама. Услед промене начина ратовања, након Првог светског рата, мачевање се у оквиру армија није више подучавало као практично знање везано за борбу прса о прса јер је постало сувишно и застарело. У војскама је, након 1918, почело да се подучава спортско мачевање. Оно више није имало националних специфичности и постало је стандардизовано и заједничко за све државе. Исти случај је био и код нас. Златна епоха српске мачевалачке школе била је окончана крајем Великог рата.

ISBN: 978-86-7552-048-1

Особине: Формат: 155 х230 mm | Обим: 131 стр. | Повез: брош |Писмо: ћирилица

Наручи:

Садржај

О делу
Батодо је вештина јапанског мачевања настала између два светска рата за потебе Јапанске Царске Армије у борби прса о прса. Ова вештина, настала на Тојама Војној Академији на основу традиционалних мачевалачких система и названа Тојама Рју, веома је сажета, прагматична и оријентисана ка практичној примњивости технике. Систем тренинга је, поред увежбавања ката, у великој мери заснован на тамешигирију-вежби сечења. За ту прилику се користе мете направљене од снопова трске који се потапају у воду и симулирају чвстину делова тела. 1953. године, велики учитељ јапанског мачевања и инструктор на Тојама Академији, Накамура Таизабуро, дефинише своју школу Батодоа-Накамура Рју Батодо. Овај реформисани облик је за своју основу задржао предратни, изворни систем борбе сабљом Јапанске Царске Армије.

Извод из дела

ISBN: 86-7552-020-4

Особине: Формат: 135 х210 mm | Обим: 344 стр. | Повез: брош |Писмо: ћирилица

Наручи:

Михаил Наумович Епштејн – (Михаил Наумович Эпштейн, 1952. Москва, Русија), књижевник, философ, културолог, есејист, рођен је 1950. године у Москви. Члан руског Пен-клуба и Академије руске савремене књижевности.

Дипломирао на Филолошком факултету Московског државног универзитета 1972. Током 70-их година учествовао је у раду сектора за теоријске проблеме Института за светску књижевност (Москва) и предавао књижевност на московским факултетима. Осамдесетих година је оснивач и руководилац интердисциплинарних удружења хуманистичке интелигенције у Москви. Од 1990. године живи и ради у САД, као професор теорије културе и руске књижевности на Универзитету Емори.

Аутор је између осталих, дала: дела: Парадокси иновације. О књижевном развоју XIX–XX века , Москва, 1988; Природа, свет, ризница васионе... Систем пејзажних слика у руској поезији . Москва, 1990; Очинство , роман-есеј, Њу Џерси,1992, СПб 2003; Ново секташтво: Типови религиозно-философских погледа на свет у Русији 1970–1980-их година , Масачусетс, 1993, Москва, 1994; Велика Сова. Философско-митолошки оглед , Њујорк, 1994; Вера и лик. Религиозно несвесно у руској култури XX века, Њу Џерси, 1992; Бог детаља. Народна душа и лични живот у Русији при крају империје Њујорк, 1997, Москва, 1998; Постмодерна у Русији: књижевност и теорија , Москва, 2000, Философија могућног. Модалности у мишљењу и култури , СПб, 2001, Пројективни философски речник: Нови термини и појмови , СПб, 2003, Знак белине. О будућности хуманистичких наука , Москва, 2004, Сви есеји: из Русије (1970–1980), из Америке (1990–2000), Јекатаринбург, 2005.

У идању издавачке куће КОНРАС објављена је књига огледа Sola Amore (2010). Епштејнова дела превођена су на четрнаест језика.

Михаил Епштејн је у два наврата боравио у Србији, септембра 2007. и маја 2009. године као гост магазина Зенит.

Садржај
Садржај
Предговор
Уместо увода. Лутајући вихор
1.
ПОЕТИКА БЛИСКОСТИ
УВOД У ЕРОТОЛОГИЈУ
Наука страсти нежне. Еротологија и сексологија
Секс и ерос. Хтети и желети. Дијалошки облик жеље
Ерос и ствари
Ерос онеобичавања. Еротика и естетика
Еротски догађај. Еротема
Тело и телесност
Сладострашће и разврат
Секс – ерос – љубав
Химера и андрогин
Љубав и „туга после спајања“
ЕРОС ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ
ИРОНИЈА ЖЕЉЕ И КРАЈ ИСТОРИЈЕ
Ерос и иронија
Лукавост жеље
Ерос и историја. Еротосфера
Крај историје као предмет жеље.
Утопија и апокалипса
Уживање и постмодерна
2.
ОНТОЛОГИЈА ЉУБАВИ:
ЕДЕМ У ПЈЕСМИ НАД ПЈЕСМАМА
1. Алегоријска и буквална тумачења
2. Књига o Јову и Пјесма над пјесмама.
Повратак на дрво живота
3. Свет-врт и лик оних који се воле.
Портрет – пејзаж
4. Љубав од спознаје ка битисању.
Онтолошко објашњење
Повратак на Почетак: кружно кретање
ТЕЛЕСНО ЗНАЊЕ.
КАКО ФИЛОЗОФИРАЈУ ТЕЛОМ
*** (Филозофска мисао се у XIX веку)
Телесно знање
Тело – врт
Љубав – прстен. Предлог „у“ и чипка тела
Тактилно поље. Таласна теорија уживања
Површина и дубина
Близина и даљина
Дрхтање жеље. Мука уживања
Хемија ероса
Научна спознаја и телесно искуство
Руска филозофија и еротски језик
Жеље које дуго продиру у мисли и у љубав
ЕРОТИКОН ИВАНА СОЛОВЈОВА ИЛИ ПРЕГЛЕД СВИХ ЖЕЉА
Увод
Кa теорији додира
Да ли је Фројд у праву?
О две револуције
Асексуалност у књижевности и филозофији (Гогољ и Кант)
Пет врста љубави
Еротика стваралаштва
Љубомора као вечити покретач
Руска лепотица
Непромишљање тела
Зглоб шаке
Јеленологија (Оглед из утемељења нове науке)
3.
ДЕВОЈКА СА ЦРВЕНОМ КЊИГОМ O СЛУЧАЈУ, СУДБИНИ И МОГУЋИМ СВЕТОВИМА
Појавила се одевена у најблагороднијој крваво-црвеној боји...
4.
Четири стране љубави
Љубол
О разноликости љубавног искуства.
Таленти. Жанрови. Стилови
Слог „љу“ или 15 минута љубави.
Одломци и дефиниције
УМЕСТО ЗАКЉУЧКА
Играјући мост
Литература
Белешка о писцу

О делу
Књига есеја руско-америчког филозофа и културолога, истражује централно значење љубави и њено кључно место у људском бићу. Љубав је , према Епштејну, најважнија, она ће преживети сва стања, чак и када замру вера и нада-јер љубав је Бог.

Извод из дела
Секс – Ерос – Љубав

Када размишљамо о еросу обично мислимо на два нивоа: секс – и ерос или пол – и љубав. На пример, Н. Берђајев пише: „Увек сам мислио да је потребно правити разлику између ероса и секса, љубав – ерос и физиолошки живот пола.“[23]
У самој суштини структура ове сфере није подела на два дела, већ на три дела. Еротика представља особен, средњи ниво међуличних односа, који нужно треба разликовати и од сексуалности и од љубави.
Пол представља размножавање врсте посредством индивидуа које учествују у том процесу.
Еротика представља смртност индивидуе и њено стремљење да постане све у оквиру себе.
Љубав представља бесмртност индивидуе и њену способност да постане све за другога.
По речима Ж. Батаја:
„Еротизам је њему (мајмуну) непознат управо онолико колико му недостаје знање о смрти. И обрнуто, зато што смо људи, зато што живимо забринути у очекивању смрти, ми и не познајемо жестоко, очајно, бујно насиље еротизма. [...] Еротизам се разликује од животне сексуалне импулсивности по томе што је он у суштини истo што и рад; еротизам представља свесно тражење сладострашћа.“[24]
Животиње не познају еротику зато што оне не познају своју смртност и не труде се да пронађу што више насладе у кратком интервалу живота. Човеку се, напротив, „и жури да живи, и жури да осећа“. Еротика представља интензивно, вишекратно преживљавање, усиљено вољом и свешћу, преживљавање онога што се самопроизвољно дешава у сексу. Еротика произилази из осећања свог смртног „ја“, које покушава да продужи насладу, да превазиђе службену функцију свеобухватања, да затвори у себе оно што припада роду. Сједињавање не служи инстинкту размножавања, већ множење представља чин сам за себе, продужава себе због себе.
На тај начин, највеличанственија наслада дарује нам се сопственом смртношћу и актом отелотворења себе у другима, који ми преобраћамо у акт отелотворења саме насладе. Нагост се покрива, страст се успорава, формира се мноштво забрана, на неки начин се проузрокују сабласти. Тако се формира област еротике у којој најбржа сексуална гимнастика уступа место вишестепеној игри зближавања и онеобичавања. Свест о сопственој смрти појачава еротску напрегнутост: страст постаје чвршћа, очајнија, тела се силније преплићу, дубље пониру једно у друго на граници будућег небитисања. Чини се да хватајући се или заривајући се једно у друго, тела могу да се одржавају на самом крају тог бездана. Таква је граница еротске издржљивости, постигнута ужасом свршетка.
Али иза свести о сопственој смртности следи нада у индивидуалну бесмртност, у оно што ћеш у неком смислу превазићи заувек. Та нада није увек преводива на језик религиозне вере, на језик догматске спекулације. Она се може повезати са мноштвом најразноврснијих религиозних, полурелигиозних, па чак и потпуно агностичких убеђења. Није случај да то осећање могуће бесмртности увек прерасте у наду – оно може бити просто начин дивљења које се открива малом вероватноћом, случајностима, скоро немогућим чудима и вештачким стањима бића. На овај или онај начин свест о сопственој бесмртности не може представити, па макар и као слабу или удаљену перспективу, „своје друго“ – као могућност бесмртности. Ако не бисмо знали ништа о бесмртности, па макар и нејасно, попут загонетке, ми не бисмо знали ништа и о сопственој смртности: сама граница између смрти и бесмртности повлачи се једним те истим знањем, које у себи садржи и емпирију и мистику.
Прелазак преко границе еротски-смртног завршава се као љубав. Еротика живи онеобичавањем и одлага-њем полног чина, живи игру зближавања-удаљавања, али са оне стране те игре понекад, веома ретко, некада чак једном у животу, а некада никада, буди се осећање апсолутне припадности једно другом, осећање такве нераскидивости, над којом чак ни смрт не поседује власт. Ако сексуалност служи као средство биолошког продужетка сопственог живота и потомства, а еротика – начин уживања у себи и за себе, ван репродуктивних циљева, онда љубав представља оно осећање бесмрт-ности у том јединственом односу који сједињује двоје, чини их бесмртним једно за друго. Док еротика у себе укључује сексуалност, љубав пак укључује еротику, али се не своди на њу.
Ако се између сексуалности и еротике налази цивилизација, која обуздава природне инстинкте и тим самим их преводи у сабласти, те на месту хтења формира бесконачност жеље, онда се између еротике и љубави налази област личног, персоналног. Игра еротских масака, отуђења и зближавања, на крају крајева, сусреће противдејство од стране развијеног осећања личности, које жели у свему и заувек да остане оно што јесте. У еротици индивидуа утврђује себе и своје уживање као највише у односу на род, али даљње формирање индивидуе постепено води ван граница саме еротике. Љубав се рађа из развитка саме личности – као одолевање еротизму или, по мишљењу В. Соловјова (Смисао љубави), спасење ја, који воли, пренос је његовог значења у ти, у онога кога волим. Док цивилизација служи као оруђе „магичног“ претварања сексуалности у еротику, индивидуалност, која се развија у еротици, постепено је претвара у љубав.
Између еротике и љубави постоји однос који нимало није спокојан, чак је експлозивно опасан, што временом доводи до дееротизације љубави и распада чак чврстих савеза. Ерос тражи отуђење и ново овладавање некаквим постојаним голицањем, игром, уклањањем, одлагањем, док се у љубави рађа нова искреност у очима, чудо свакодневне отворености, испреплетаности, ко­раздвојености. На сасвим другом ступњу љубав се поново враћа простоти сексуалних односа. Али љубавно проникнуће једно у друго, за разлика од сексуалног, може трајати бесконачно, обухватајући оне области у којима се дешава еротска игра онеобичавања: тело, одећа, речи, књиге, интересовања, страсти, заједничка прошлост, неодређена будућност. Љубав се не смањује кратким грчем, то је непрестано узајамно бивствовање два света: ми не морамо ништа чинити, али се међу нама константно нешто догађа. Чак и растанак, безосећање, заборав постају знаци оног љубавног језика, као празнине између речи. Љубљена представља читав свет као систем знакова који на њу указују: систем метафора, симбола, алузија, хипербола – енциклопедија поетских ликова, антологија њених или о њој, свеобухватна Јелениjана (ако се она зове Јелена), или Наталиjана или Иринијана... А за жене – Петријада, Алексијада, Александријада... Љубав представља семиозу, стварање смисла; по изразу Барта, то је горућа ватра смисла, где не постоји тело и ствари, постоји само жеља и узајамност, питање и одговор, немир на и нада на. Љубав представља систем изједначавања између ти и читав свет, област постепених смењивања, метафоричких ширења; почиње од уског ти и чврсто се, као левак шири, како би обухватила све што постоји и што може да постоји. По речима Новалиса „оно што волиш, налазиш свуда... Љубљена – представља умањену васиону; васиона представља продужетак љубљене...“ Љубав представља простоту и свакодневност узајамног пребивања двоје људи увек и свуда, спремност да проведу заједно вечност – или оно што нам се одавде, из овог времена чини као вечност. Наравно, ми немамо представу о томе шта је то вечност у себи, вечност као таква; али будући да нам је дато да истражујемо и осећамо време, по контрасту можемо да препознамо и вечност. Уколико нам не би било дато некакво осећање вечности, ми не бисмо имали представу о томе шта је то време, будући да само корелативност тих појмова даје њима смисао.
Апсолутно се обично супротставља релативном, али у стварности се гради само на његовој основи. Љубав је апсолутна управо као корелација две индивидуе. То је сразмерност, коприпадност, спој, испреплетаност, гипкост сваке тканине, мишића, телесног померања, извијања, кошчице, жилице и влакна. Жена и мушкарац су тако формирани да се бесконачно могу пуштати једно у друго, да продиру и окружују се једно другим, да се савијају, као што се савијају нити у тканини. Љубав представља непрекидно измаштавање плетења, из кога као нити теку загрљаји, преплитања, угнућа, раздвајања, стискање телесне тканине новог, двојног битисања. Као што је конопац неупоредиво јачи од нити које га састављају, тако је и љубав саздана од тог неупоредивог осећања јачине. Чини се невероватним да се у једном телу може закључати толико извора силе и радости за другог. Али свако влада само једним, ограниченим телом, али у тој узајамној ограничености два тела налази се извор њихове неисцрпне способности сливања једно у друго. Бесконачна је сама корелација два коначна тела, њихова формираност једно за друго.

ISBN: 978-86-7552-028-3

Особине: Формат: 135 х210 mm | Обим: 383 стр. | Повез: брош |Писмо: ћирилица

Наручи:

Светомир Бојанин, наш познати психијатар, рођен је у селу Болман у Барањи, 6. јануара 1932. године. Средњу школу је похађао у Новом Саду и Сомбору. Медицински факултет је завршио у Загребу 1957. године, а специјализацију из неуропсихијатрије у Београду 1964. Током школске 1966/67 провео је један семестар на стручном усавршавању у Паризу, у тиму професора Лебовисија и у Психолошкој лабораторији „Анри Русел“. Одбранио је докторску дисертацију на Медицинскм факултету у Београду 1977.
У свом стручном раду посветио се психијатрији деце и омладине, у коју је унео читав низ новина:

– Социјално-психијатријски приступ у психијатрији развојног доба, што је подразумевало организацију социотерапијских клубова за адолесценте (1964), секторске психијатријске службе по француском моделу са кућним лечењем (1970), дневну болницу за децу (1988).

– Термин односно проблем дисхармоничног развоја личности и дао прву клиничку слику диспраксије код нас (1972, 1978).

– Посебно се бавио аутизмом и са сарадницима објавио две књиге: Аутизам (1997) и Аутизам данас (2001).

У свом терапијском раду, прихватио је феноменолошко-егзистенцијалистички смер и први је у нашој средини, са својим тимом, писао о психотерапији младих и о превенцији менталног здравља деце и омладине, са овог становишта.

До сада је објавио следеће књиге:
– Неуропсихологија развојног доба и општи редукативни метод (1979, 1985), универзитетски уџбеник
– Општа дефектолошка дијагностика, са проф. Ћордићем, (1981,1997), универзитетски уџбеник
– Школа као болест (1990, 1991)
– Духовност, психијатрија и млади (1994)
– Оглед о самосвести (1999)
– Тајна школе (2002)
– Морал и ментално здравње, књ. 1 (2005)
– Под дрветом сазнања добра и зла (2008)
– Гордијев чвор младости (2009).

Садржај


Предговор
Дефиниција проблема
Велики прасак очекивања
Све је почело једним заносом
Прва разочарања
Време раскола
Раскид са Адлером
Раскид са Штекелом
Раскид са Јунгом
Раскид са Бинсвангером
Фројд, Адлер, Јунг, исти идејни пројекат
Нова димензија разговора
О несвесном пре Фројда
Извори осећајности и буђење свести
Св. Григорије Палама о развоју осећајности
Бинсвангер – нови почетак
Бинсвангерова критика психоанализе
Основ на полазишта феноменолошко-егзистенцијалистичке психијатрије

Читав век после
Разобручено време
Свет укинуте будућности
Научно у психијатрији
Свет се мењао и остајао исти
Мењала се и психијатрија
Даљи развој Фројдове психоаналитичке школе
Развој природно-научног приступа у психијатрији
Медикаментна терапија у психијатрији
Неуропсихолошки концепт у психијатрији
Они су митологизовали непосредно искуство
Бихевиорална психотерапија
Системска породична терапија
Трансакциона психотерапија
Гешталт-психотерапија
Вођено сањарење– Дезоал
Групна психотерапија
Психодрама
Недирективно саветовање по Роџерсу

Нови почетак
Феноменолошко-егзистенцијалистички приступ
Све је почело са феноменологијом
Потом је наступио егзистенцијализам
Лет изнад кукавичјег гнезда и антипсихијатрија
Основно полазиште: „издаја човека“
Даљи ток догађаја
У чему су били другачији
Грех је антипсихијатрије што је напустила психијатрију
Нису приметили да све људско
Занети, помешаше нивое
Немоћ психијатрије лечили политиком
Логотерапија узима маха и уноси мир
Полазишта савремене психијатрије
Човек – отворено питање
Човек је несазнатљив самим собом
Људско биће, противречно је
Ментална болест јесте један од начинапостојања људи
Човек је биће у сталном настајању
Закључак

Литература

Именски регистар

Белешка о аутору

О делу
Стотину година централне теорије савремене психијатријске мисли још увек нису верификоване на природно-научним, ни филозофским методом, нити су потврђене животном праксом.

Извод из дела

ISBN: 978-86-7552-034-4

Особине: Формат: 135 х210 mm | Обим: 304 стр. | Повез: брош |Писмо: ћирилица

Наручи:

Небојша Вуковић (Србобран, 1973).

Професор филозофије, магистар политичких наука, публициста.

На Филозофском факултету у Новом Саду, Смер филозофија, дипломирао 1998. На Факултету политичких наука у Београду, Смер међународни односи, магистрирао 2006.

Текстове објављивао у више листова и часописа. Области нарочитог интересовања: геополитика, геостратегија, општа стратегија, теорија међународних односа, филозофија историје, историја Балкана, пропагандно-психолошке операције, сукоб ниског интензитета.

Живи и ради у Србобрану.

Садржај
Умeсто уводa

Дефинисање геополитике

Порекло појма и географски детерминизам
Рађање политичке географије и геополитике
Геополитика: одређење, извори, помоћне дисциплине и перспективе

Претече Спајкмановог учења: Мехен и Мекиндер (концепције поморске и копнене моћи)

Основе доктрине поморске моћи (елементи поморске моћи)
Мехенова геополитика и геостратегија
Мекиндерова концепција стожерне земље Мекиндерова геостратегија

Основе Спајкманове геополитичке и геостратегијске концепције

Значај географије у политици (географски детерминизам)
Природа међународних односа и појам моћи
Циљеви спољне политике и равнотежа снага
Глобална геостратегија баланса
Кључна област света и регионални сигурносни аранжмани
Концепција интегрисане моћи (land, sea and air power) и глобалног присуства

Спајкман и америчка геополитичка мисао на размеђу 20. и 21. века

Спајкман и геополитичка мисао током Хладног рата
Америчка реалполитика на размеђу векова
Спречавање доминације у Евроазији
Глобална равнотежа и њен уравнотеживач
Регионалне равнотеже снага и безбедносни аранжмани
Римленд: зона изазова и изазивача
Колос са севера и концепти глобалног присуства и сведимензионалне моћи

Закључак

Резиме и кључне речи

Библиографија

О аутору

О делу

Дебитантском књигом Логика империје – Николас Спајкман и савремена америчка геополитика Небојше Вуковића, филозофа и политиколога, домаћа наука о међународним односима није добила само још једног перспективног истраживача који својим учинцима задов оља ва научно-методолошке стандарде, већ пуно више од тога. Иоле пажљивији увид у странице његове књиге, који квалитетом несумњиво преваилази домете овдашњих високошколских радова из области политичких наука, откривају Вуковићеву систематичност, вредноћу и несумњиву посвећеност да се «урањањем» у бројне изворе, њиховом детаљном анализом, а потом и синтетичким, јасним закључивањем створи зрели, компактни и оригиналан научни рад широко употребљив у у даљим научним истраживањима, али и својеврсно прегледно, чак уџбеничко штиво из материје коју обрађује.

Интелектуално и вредносно формиран током турбулентних деведесетих година, а вођен, по његовим речима, мотом Нолитове едиције „Сазвежђа
– „Време у коме живимо сматрамо изузетним“, Вуковић је подстицај да проникне и истражи изузетност времена у коме живимо усмерио као оним веома битним, а мало или ни мало познатим аспектима савремених међународних односа, прикривених или скрајнутих идеолошким или економистичким, па и утопистичким погледима на међународну стварност. Ради се о оној димензији међународне политике каквом су је људи увек и пре свега доживљавали, то јест каква је она пре и изнад свега увек и била - у коме је надметање за поседање и контролу територија и следствено томе задобијање политичке моћи, ма колико било непопуларно и сматрано недостојним „времена у коме живимо“ (те из тих разлога увек „покривано“ другим економским, идеолошким или културолошким разлозима), било у њеном средишту. Управо ту огољену, геополитичку и геостратешку перспективу америчке науке о међународним односима Вуковић је у свом раду тежио да дефинише и објасни, проналазећи њене претече и доминантне теоретичаре, уочавајући њихов утицај на савремену америчку политикологију и, последично, на саму актуелну спољну политику једине преостале суперсиле, тј. њену „империјалну логику“.

Квалитети Вуковићевог начина прилажења и обрађивања теме су, као и закључци, бројни и евидентни. Од приступачног стила, објективног држања уз избегавање пренагљеног изрицања вредносних судова, до стриктног и веродостојног изношења чињеница на основу зналачки обрађене анализе садржаја радова поменутих теоретичара, Логика империје својом теоријским утемељењем и компактношћу одскаче од малобројних, најчешће публицистичких књига која се поводом геополитичких тема објављују на српском говорном подручју. Одсутност идеолошких и вредносних примеса, одвајање „логике империје“ од њених емотивно-вредносних слојева који се неизоставно појављују са спомињањем термина слободе, људских права и демократије, иако некима може представљати основ за приговор, заправо доприносе додатном квалитету рада, јер представљају продукт намерног методолошко-гносеолошког приступа коме је тежио аутор не би ли тако, на што адекватнији начин, објаснио «чисту» логику савремене суперсиле.

У оквиру теоријских-сазнајних квалитета, књига Логика империје има и своју практичну вредност, поготово ако се узме у обзир да у српској стручној литератури постоји оскудица у литератури ове врсте, тако да се заинтересовано читалаштво, захваљујући Вуковићевој прегледној анализи америчке геополитичке мисли и њених главних ставова, у једном даху може упознати са њеним битним карактеристикама и барем донекле надоместити поменуту дефицитарност. На тај начин се домаћој публици, кроз објективно и рационално описивање америчке геополитике, а без „бацања проклетстава или улизичких хвалоспева“, појашњава и спољна политика ове суперсиле спрам простора на коме живимо, а у оквиру шире ткз. велике или глобалне стратегије. Обзиром на то да је спољнополитички уплив САД не само незаобилазна, већ појединачно и најважнија спољнополитичка чињеница чији је домет на збивања у нашој земљи и целом региону велик, Логика империје би могла да буде важно штиво са којим би се требали упознати сви они који се интересују за спољну политику и међународне односе, док њено познавање за оне који се код нас баве овим питањима, било као активни политичари, аналитичари или научни радници, представља готово императив.

Саша Гајић

Извод из дела

3. Осно­ве Спајк­ма­но­ве

ге­о­по­ли­тич­ке и ге­о­стра­те­гиј­ске кон­цеп­ци­је

3.1. Зна­чај ге­о­гра­фи­је у по­ли­ти­ци (ге­о­граф­ски де­тер­ми­ни­зам)

На са­мом по­чет­ку по­гла­вља по­све­ће­ног де­лу Ни­ко­ла­са Спајк­ма­на, ва­ља­ло би пру­жи­ти не­ко­ли­ко нај­о­снов­ни­јих би­о­граф­ских по­да­та­ка из ње­го­вог жи­во­та. Ни­ко­лас Спајк­ман је ро­ђен 1893. го­ди­не у Ам­стер­да­му. Сво­ју ка­ри­је­ру је за­по­чео као ино­стра­ни до­пи­сник, и то на Бли­ском ис­то­ку (1913-1916), за­тим на Сред­њем ис­то­ку (1916-1919) и на Да­ле­ком ис­то­ку (1919-1920). Већ 1923. го­ди­не до­би­ја док­то­рат на Уни­вер­зи­те­ту Ка­ли­фор­ни­је са те­зом о со­ци­о­ло­шким схва­та­њи­ма Ге­ор­га Зи­ме­ла. Био је пре­да­вач по­ли­тич­ких на­у­ка и со­ци­о­ло­ги­је на истом уни­вер­зи­те­ту од 1923. до 1925. го­ди­не. На­кон ака­дем­ске ак­тив­но­сти на том уни­вер­зи­те­ту, Спајк­ман од­ла­зи на пре­сти­жни уни­вер­зи­тет Јејл, где 1935. по­ста­је шеф ка­те­дре за ме­ђу­на­род­не од­но­се и ди­рек­тор Ин­сти­ту­та за ме­ђу­на­род­не сту­ди­је. На по­чет­ку сво­је ка­ри­је­ре Спајк­ман је био вил­со­нов­ски иде­а­ли­ста, да би се ка­сни­је, под ути­ца­јем те­о­ре­ти­ча­ра Ар­нол­да Вол­фер­са, из­бе­гли­це из Не­мач­ке, окре­нуо ка ре­а­ли­стич­ком схва­та­њу по­ли­ти­ке. Пре по­чет­ка Дру­гог свет­ског ра­та, Спајк­ман је об­ја­вио два зна­чај­на на­уч­на тек­ста по­све­ће­на про­бле­ми­ма од­но­са ге­о­гра­фи­је и ме­ђу­на­род­не по­ли­ти­ке. Та­ко је 1938. у ча­со­пи­су The Ame­ri­can Po­li­ti­cal Sci­en­ce Re­vi­ew об­ја­вљен рад Ге­о­гра­фи­ја и спољ­на по­ли­ти­ка (Ge­o­graphy and Fo­re­ign Po­licy), док је сле­де­ће го­ди­не, у истом ча­со­пи­су, пу­бли­ко­ван текст Ге­о­граф­ски ци­ље­ви у спољ­ној по­ли­ти­ци (Ge­o­grap­hic Ob­jec­ti­ves in Fo­re­ign Po­licy). Уз по­др­шку Рок­фе­лер фон­да­ци­је, Спајк­ман за­по­чи­ње ис­тра­жи­ва­ња ко­ја ре­зул­ти­ра­ју књи­га­ма Аме­рич­ка стра­те­ги­ја у свет­ској по­ли­ти­ци, са под­на­сло­вом: Сје­ди­ње­не Др­жа­ве и рав­но­те­жа сна­га (Ame­ri­ca`s Stra­tegy in World Po­li­tics: The Uni­ted Sta­tes and the Ba­lan­ce of Po­wer), из 1942, и Ге­о­гра­фи­ја ми­ра (The Ge­o­graphy of the Pe­a­ce) из 1944. Го­ди­ну да­на ра­ни­је Спајк­ман уми­ре од кар­ци­но­ма.

Спајк­ма­нов ко­ле­га Фре­де­рик Шер­вуд Дан оста­вио је све­до­че­ње о ње­му као „огром­ном рад­ни­ку и знал­цу раз­ли­чи­тих обла­сти уче­ња“ чи­ја је „бри­љант­ност као пре­да­ва­ча оста­ви­ла тра­јан ути­сак на ге­не­ра­ци­је сту­де­на­та Јеј­ла“.

По­што онај део Спајк­ма­но­вог опу­са ко­ји нас ин­те­ре­су­је ни­је осо­би­то оби­ман (два пред­рат­на тек­ста од укуп­но де­ве­де­се­так стра­на, пр­ва књи­га из 1942. го­ди­не има укуп­но пет сто­ти­на стра­на и пост­хум­но де­ло из 1944. са ше­зде­се­так стра­на), у овом по­гла­вљу би­ће из­ло­же­но це­ло­куп­но ства­ра­ла­штво овог ми­сли­о­ца из обла­сти ге­о­по­ли­ти­ке.

За по­че­так ће­мо из­ло­жи­ти и кри­тич­ки осмо­три­ти Спајк­ма­но­во схва­та­ње од­но­са ге­о­гра­фи­је и по­ли­ти­ке.

У за­гра­ди, уз под­на­слов, ста­ви­ли смо реч ге­о­де­тер­ми­ни­зам, ко­јом је још ра­ни­је озна­чен со­ци­о­ло­шко-по­ли­ти­ко­ло­шки став ко­ји ге­о­граф­ским фак­то­ри­ма при­пи­су­је пре­су­дан ути­цај у функ­ци­о­ни­са­њу дру­штва и др­жа­ве. Спајк­ман се кри­тич­ки од­но­си пре­ма пре­те­ри­ва­њи­ма та­кве вр­сте, ма­да и сам по­не­кад не успе­ва да их се са­свим осло­бо­ди.

У до­ме­ну по­ли­тич­ке ге­о­гра­фи­је, ду­го је во­ђе­на по­ле­ми­ка о то­ме да ли ге­о­граф­ски чи­ни­о­ци игра­ју усло­вља­ва­ју­ћу или од­ре­ђу­ју­ћу уло­гу у дру­штву. Као и мно­ги дру­ги те­о­ре­ти­ча­ри ко­ји су при­зна­ли зна­чај­ну уло­гу ге­о­гра­фи­је (при­род­них окол­но­сти тла) у раз­во­ју ци­ви­ли­за­ци­је и кул­ту­ре, и Спајк­ман је уче­ство­вао у де­ба­ти, твр­де­ћи ка­ко ге­о­граф­ски де­тер­ми­ни­зам (усло­вља­ва­ње све­га и сва­че­га ге­о­гра­фи­јом) пред­ста­вља јед­на­ко пре­те­ри­ва­ње као и она об­ја­шње­ња по­ли­ти­ке ко­ја пот­пу­но за­не­ма­ру­ју ге­о­гра­фи­ју. Дру­гим ре­чи­ма, „ге­о­гра­фи­ја јед­не зе­мље је пре ма­те­ри­јал не­го узрок за ње­ну по­ли­ти­ку; при­зна­ти да оде­ло мо­ра на кра­ју би­ти скро­је­но та­ко да од­го­ва­ра што­фу, не зна­чи да твр­ди­мо ка­ко штоф од­ре­ђу­је или стил оде­ла или ње­го­ву аде­кват­ност“.

По­сто­ји, по Спајк­ма­ну, низ фак­то­ра ко­ји усло­вља­ва­ју по­ли­ти­ку јед­не др­жа­ве. Ти фак­то­ри мо­гу би­ти „стал­ни и при­вре­ме­ни, очи­глед­ни и скри­ве­ни; сем ге­о­граф­ског фак­то­ра, то су и гу­сти­на на­се­ље­но­сти, еко­ном­ска струк­ту­ра зе­мље, ет­нич­ки са­став на­ро­да, об­лик вла­сти, ком­плек­си и оми­ље­не пред­ра­су­де ми­ни­ста­ра спољ­них по­сло­ва; и та­ко, исто­вре­ме­не ак­ци­је и ин­тер­ак­ци­је свих ових чи­ни­ла­ца ства­ра­ју сло­жен фе­но­мен по­знат као ,спољ­на по­ли­ти­ка‘“.

Ме­ђу­тим, по­ста­вља се пи­та­ње за­што је баш ге­о­граф­ски чи­ни­лац та­ко зна­ча­јан? По Спајк­ма­ну, „то је нај­о­снов­ни­ји усло­вља­ва­ју­ћи фак­тор у фор­му­ли­са­њу на­ци­о­нал­не по­ли­ти­ке због то­га што је нај­стал­ни­ји. Ми­ни­стри до­ла­зе и од­ла­зе, чак и дик­та­то­ри уми­ру, али пла­нин­ски вен­ци оста­ју не­по­ме­ре­ни.“

Има­ју­ћи у ви­ду овај Спајк­ма­нов став, по­ста­је нам ја­сни­је и схва­тљи­ви­је ње­го­во ин­си­сти­ра­ње на ге­о­граф­ским да­то­сти­ма као бит­ном чи­ни­о­цу у спољ­ној по­ли­ти­ци. На­и­ме, сва­ко озбиљ­но на­уч­но ба­вље­ње би­ло ка­квом про­бле­ма­ти­ком под­ра­зу­ме­ва фик­си­ра­ње од­ре­ђе­них ре­ла­тив­но стал­них чи­ње­ни­ца ко­је су зна­чај­не у фор­му­ли­са­њу об­ја­шње­ња. Уко­ли­ко се у на­шем слу­ча­ју ви­ше осло­ни­мо на по­лит­ге­о­граф­ске по­дат­ке, а ма­ње, ре­ци­мо, на ин­ти­му вла­да­ју­ћих кру­го­ва и њи­хо­вих фа­ми­ли­ја, си­гур­но је да ће­мо у пр­вој ва­ри­јан­ти до­ћи до ду­бљих и ду­го­веч­ни­јих са­зна­ња, не­го ако пред­ност да­мо дру­гом, ви­ше пу­бли­ци­стич­ком ма­ни­ру ту­ма­че­ња. Да­кле, ге­о­граф­ски чи­ни­лац у ту­ма­че­њу спољ­не по­ли­ти­ке и ме­ђу­на­род­них од­но­са има ве­о­ма ви­со­ку екс­пла­на­тор­ску вред­ност, јер он се не ти­че са­мо са­да­шњо­сти, не­го нам омо­гу­ћа­ва и по­глед уна­зад, као и про­јек­ци­је за бу­дућ­ност. Сем то­га, та­квим при­сту­пом мо­же­мо одво­ји­ти оно што је бит­но, да­кле трај­но и су­штин­ско, од оног што је ефе­мер­но и ус­пут­но.

Што се ти­че кон­крет­них ге­о­граф­ских чи­ни­ла­ца ко­ји об­ли­ку­ју спољ­ну по­ли­ти­ку, Спајк­ман на­во­ди да су по­себ­но бит­ни ве­ли­чи­на, об­лик и по­ло­жај др­жа­ве.

Од спо­ме­ну­тих чи­ни­ла­ца, Спајк­ман по­себ­но ис­ти­че ве­ли­чи­ну др­жа­ве и њен по­ло­жај, али на­во­ди и то­по­гра­фи­ју и кли­му. По ње­му, „то­по­гра­фи­ја де­лу­је на сна­гу (др­жа­ве, прим. Н. В.) због ње­ног ути­ца­ја на је­дин­ство и уну­тра­шњу по­ве­за­ност. Кли­ма, ути­чу­ћи на тран­спорт и огра­ни­ча­ва­ју­ћи по­љо­при­вред­ну про­из­вод­њу, усло­вља­ва еко­ном­ску струк­ту­ру др­жа­ве, и та­ко, по­сред­но али очи­глед­но, и спољ­ну по­ли­ти­ку“.

У по­гле­ду ве­ли­чи­не, Спајк­ман чи­ни ва­жно раз­ја­шње­ње, кон­ста­ту­ју­ћи да је ве­ли­чи­на са­мо по­тен­ци­јал­на сна­га, од­но­сно то је сна­га са­мо оно­ли­ко ко­ли­ко је ве­ли­чи­на екви­ва­лент­на об­ра­ди­вој зе­мљи. До­ду­ше, са ин­ду­стриј­ском ре­во­лу­ци­јом, сна­га се све ви­ше и ви­ше иден­ти­фи­ку­је са ин­ду­стриј­ском сна­гом. Си­ро­вин­ски ре­сур­си и ин­ду­стриј­ска ор­га­ни­за­ци­ја по­ста­ли су пред­у­сло­ви и коп­не­не и по­мор­ске мо­ћи. Ве­ли­чи­на је, ипак, још увек бит­на, јер „што је ве­ће под­руч­је, ве­ће су и шан­се да оно са­др­жи раз­ли­чи­те кли­мат­ске обла­сти и раз­ли­чи­ту то­по­гра­фи­ју, и сто­га раз­ли­чи­те ре­сур­се и еко­ном­ске мо­гућ­но­сти“.

Ве­ли­чи­на др­жа­ве је зна­чај­на и у ге­о­стра­те­гиј­ском сми­слу, по­себ­но ако су, ка­ко ка­же Спајк­ман, „ви­тал­ни цен­три зе­мље по­ме­ре­ни да­ле­ко од гра­ни­це“, и у том сми­слу по­ми­ње већ ја­ко ин­ди­ка­ти­ван при­мер Ру­си­је и не­у­спе­лих ин­ва­зи­ја по­кре­ну­тих про­тив ње.

Што се ти­че об­ли­ка др­жа­ве, по Спајк­ма­ну, „иде­ал­ни те­ри­то­ри­јал­ни мо­дел за др­жа­ву је са­вр­ше­ни круг“, где је „нај­ве­ће мо­гу­ће под­руч­је за­тво­ре­но уну­тар нај­кра­ће мо­гу­ће гра­ни­це, олак­ша­ва­ју­ћи та­ко од­бра­ну, и где су сва под­руч­ја јед­на­ко бли­зу и јед­на­ко уда­ље­на од вла­де по­ста­вље­не у цен­тар кру­га“.

Осим ве­ли­чи­не и об­ли­ка, по­ло­жај је по­себ­но ва­жан ге­о­граф­ски фак­тор. Спајк­ман сма­тра да ње­го­ва ва­жност из­ви­ре из чи­ње­ни­це да по­ло­жај јед­не др­жа­ве „у од­но­су на еква­тор, оке­а­не и коп­не­не ма­се од­ре­ђу­је ме­сто на­спрам цен­та­ра мо­ћи, кон­фликт­них под­руч­ја и пра­ва­ца ко­му­ни­ка­ци­ја, док по­ло­жај у од­но­су на не­по­сред­не су­се­де де­фи­ни­ше по­зи­ци­ју у по­гле­ду мо­гу­ћих не­при­ја­те­ља, од­ре­ђу­ју­ћи та­ко и основ­не про­бле­ме те­ри­то­ри­јал­не без­бед­но­сти“.

Чи­ни се да ове Спајк­ма­но­ве кон­ста­та­ци­је о пи­та­њу по­ло­жа­ја јед­не др­жа­ве ниг­де не зву­че та­ко исти­ни­то као на при­ме­ру Ср­би­је и срп­ског на­ро­да. Ни­је ли чи­ње­ни­ца „ку­ће са­гра­ђе­не на сред дру­ма“ то­ли­ко мно­го пу­та „пот­по­мо­гла“ ратовe и стра­да­ња ко­је су Ср­би до­жи­вља­ва­ли кроз ве­ко­ве? Та­ко­ђе се мо­же по­ста­ви­ти пи­та­ње, тра­гом Спајк­ма­но­вих уви­да, о то­ме да ли је исто­риј­ска суд­би­на јед­ног на­ро­да на рас­кр­сни­ци ва­жних европ­ских и свет­ских пу­те­ва мо­гла уоп­ште да бу­де дру­га­чи­ја.

Раз­ма­тра­њем функ­ци­је ге­о­граф­ског по­ло­жа­ја, сти­же­мо опет до већ спо­ми­ња­ног про­бле­ма ге­о­де­тер­ми­ни­зма. Спајк­ман из­ра­жа­ва, ка­ко смо ви­де­ли, скеп­ти­чан став пре­ма те­о­ри­ја­ма у ко­ји­ма је при­сут­но кру­то усло­вља­ва­ње дру­штве­них фе­но­ме­на ге­о­граф­ским фак­то­ри­ма. Па ипак, и сам по­не­кад, до­ду­ше не у пот­пу­но­сти, под­ле­же слич­ним ту­ма­че­њи­ма. Упра­во раз­ма­тра­ју­ћи зна­чај ге­о­граф­ског по­ло­жа­ја, Спајк­ман кон­ста­ту­је ка­ко ће, „по­ли­тич­ки и ин­ду­стриј­ски, се­вер­на хе­мис­фе­ра увек би­ти ва­жни­ја од ју­жне, и од­но­си из­ме­ђу раз­ли­чи­тих де­ло­ва се­вер­не хе­мис­фе­ре има­ће ве­ћи ути­цај на исто­ри­ју све­та, не­го од­но­си из­ме­ђу де­ло­ва ју­жне хе­мис­фе­ре или из­ме­ђу две хе­мис­фе­ре. По­ло­жај др­жа­ве се­вер­но или ју­жно од еква­то­ра игра­ће, сто­га, ве­ли­ку уло­гу у де­тер­ми­ни­са­њу ње­ног по­ли­тич­ког зна­ча­ја, при­ро­де ње­них ме­ђу­на­род­них од­но­са, и про­бле­ма ње­не спољ­не по­ли­ти­ке“.

Ов­де је, чи­ни нам се, при­су­тан очи­гле­дан при­мер ге­о­де­тер­ми­ни­стич­ког по­и­ма­ња по­ли­тич­ке ре­ал­но­сти. Спајк­ман ја­сно оцр­та­ва гра­ни­це стра­те­шке ва­жно­сти за обе по­лу­лоп­те и још про­јек­ту­је у бу­дућ­ност гло­бал­ни од­нос сна­га са ско­ро ка­те­го­рич­ком из­ве­сно­шћу. На не­ки на­чин, са­вре­ме­на исто­ри­ја све­та да­је му за пра­во. Ре­ал­но, мо­же ли се на осно­ву са­да­шњих ге­о­граф­ских, ре­сурс­них и по­пу­ла­ци­о­них па­ра­ме­та­ра твр­ди­ти да ће под­са­хар­ски ре­ги­он Афри­ке до­сти­ћи сте­пен раз­во­ја јед­не Ка­на­де или Швед­ске, или има­ти ди­пло­мат­ски ути­цај јед­не Фран­цу­ске? Хо­ће ли ика­да африч­ке или ла­ти­но­а­ме­рич­ке зе­мље има­ти она­кву моћ и вр­ши­ти она­ко сна­жан и све­о­бу­хва­тан ути­цај на оста­так све­та ка­ко је то не­кад чи­ни­ла­ Евро­па или да­нас САД? На осно­ву са­да­шњих чи­ње­ни­ца, бли­ске или ба­рем сред­њо­роч­не бу­дућ­но­сти, си­гур­но је да се то не­ће де­си­ти.

Ни­је про­блем, по на­шем схва­та­њу, у са­мом ге­о­де­тер­ми­ни­зму, ко­ли­ко у ње­го­вој при­ме­ни. Што се он ви­ше ко­ри­сти у об­ја­шње­њу од­ре­ђе­них фе­но­ме­на, ве­ће су мо­гућ­но­сти ње­го­ве рђа­ве упо­тре­бе, па ће се­лек­ти­ван и опре­зан при­ступ да­ти пло­до­твор­ни­је ре­зул­та­те, а са­ма ме­то­да из­бе­ћи ће ком­про­ми­та­ци­ју. Спајк­ман је у овом слу­ча­ју ва­ља­но увео у сво­је ту­ма­че­ње неиз­брисивe чи­ни­о­це кли­ме и по­ло­жа­ја, иако су­шти­на људ­ског би­ћа и дру­штва у це­ли­ни (спо­соб­ност стал­ног по­бољ­ша­ва­ња) увек оста­вља отво­ре­не хо­ри­зон­те за нај­ра­зно­вр­сни­је раз­во­је до­га­ђа­ја.

На осно­ву из­ре­че­ног у овом одељ­ку, за­кљу­чу­је­мо да Спајк­ман при­да­је знат­ну ва­жност ге­о­граф­ским фак­то­ри­ма у спољ­ној по­ли­ти­ци др­жа­ва, пре све­га због њи­хо­ве трај­но­сти и не­про­мен­љи­во­сти. Та­кве њи­хо­ве осо­би­не, уз чи­ње­ни­цу да је на­ша ег­зи­стен­ци­ја увек сме­ште­на у од­ре­ђе­ни про­стор ко­ји је ви­ше­стру­ко усло­вљен, омо­гу­ћа­ва­ју ства­ра­ње ко­ли­ко то­ли­ко по­сто­ја­них прет­по­став­ки о при­ро­ди ме­ђу­на­род­них од­но­са.

ISBN: 978-86-7552-031-3

Особине: Формат: 135 х230 mm | Обим: 291 стр. | Повез: брош |Писмо: ћирилица

Наручи:

Дејан Стојановић је рођен у Пећи 1959. године. Дипломирао је на Правном факултету Универзитета у Приштини.
Објавио је књиге песама: Круговања, Народна књига – Алфа, Београд, три издања – 1993, 1998. и 2000.
Сунце себе гледа, НИП Књижевна реч, Београд 1999.
Знак и његова деца, Просвета, Београд, 2000.
Творитељ, Народна књига, Београд, 2000.
Облик, Граматик, Подгорица, 2000. Плес времена, КОНРАС, Београд, 2007
Књигу одабраних интервјуа Разговори, објавио је 1999. у издању НИП Књижевна реч, Београд. Књига је награђена наградом „Растко Петровић“ Матице исељеника и Удружења књижевника Србије за интелектуални ангажман.
Од 1990.живи у Чикагу.

Садржај
КЊИГА ПРВА

ВРЕМЕ ПРЕ ВРЕМЕНА

Поезија
Песник
Песма
Кап чаролије
Подела
Човек
Трагалац
Путнику
Неизрециво
Далеки светови
Тајна суштине
Безвременост
Време пре времена
Плес времена

ОБРИСИ

ВРЕМЕНА

Шума
Танани додири
Велика вода
Анђели без лица
Хероји
Утисци
Кап у водопаду
Трен

САН ВРЕМЕНА

Живот сна
Времеплов
Чудеса мрака
Рађање боја
Игра светлости
Лутајући зрак
Измишљена слика
Зена
Љубав на клупи
Нестанак љубави
Сан
Сунце
Светлост и живот
Нада
Звездана раскршћа

РАСКРШЋА У ВРЕМЕНУ

Бура
Срце лепоте
Раскршће
Минули сан
Промена
Вавилонска кула
Бездан
Пад

КЊИГА ДРУГА

ЉУДИ У ВРЕМЕНУ (ПОРТРЕТИ)

Хомер
Хомер и Филип Вишњић
Портрет народа
И (Милош и Вук)
II (Стари кровови)
III (Памћење)
Гете
Његош
Симон Боливар
Пол Целан
Бистрица (аутопортрет)
Девојка с Калемегдана

ВИД ВРЕМЕНА

Вид
Лепота и доброта
Чула
Виле и витезови
Свет и мисао
Језик
Језик и мисао
Срећа

СРЦЕ ВРЕМЕНА

Лепота
Вид и лепота
Јава
Вид и јава
Сан и истина
Живот и сан
Уради нешто важно
Наука тишине
Срце времена

МЕДИТЕРАНСКА КАНЦОНА

Медитеранска канцона
Објашњења и напомене
Напомене у вези с књигом првом
Напомене о форми појединих песама
Напомене о песмама и годинама настанка
Индекс наслова и првих стихова
Белешка о песнику

О делу
Књигом плес времена Стојановић заокружује свој тридесетогодишњи песнички опус – у њој су песме из седамдесетих година двадесетог века као и оне написане ове, 2007. године. Препознатљивим песничким и мисаоним системом, те формама у којима се српска поезија по први пут огледа, Стојановић доследно трасира нове перспективе певања.

Извод из дела
Лепота

Ништа није лепше од светлости
Светлост рађа лепоту облика
Што светли из ока пуног радости

Око ниједну ману не пропусти
Око се радује из сваког лика
Ништа није лепше од светлости

Вид храни мисао пуну сласти
Мисао је та моћна прилика
Што светли из ока пуног радости

Лепота живи изнад обести
Чула су њена тајна лозинка
Ништа није лепше од светлости

Мисао је светлост у оку свести
Чаробна светиљка усред мрака
Што светли из ока пуног радости

Мисао у својој оданости
Лепоти верна и из сумрака
Ништа није лепше од светлости
Што светли из ока пуног радости

ISBN: 978-86-7552-033-7

Особине: Формат: 110 х180 mm | Обим: 136 стр. | Повез: брош |Писмо: ћирилица

Наручи:

Јуриј Пољаков, познати прозаист, публицист и драмски писац, филолог по образовању, рођен је 1954. године у Москви. Почео је да објављује седамдесетих година. Дебитовао је као песник, објавио је збирку песама Време долазака (1980). Почетком осамдесетих, био је уредник листа Московский литератор. Прославио се делима Сто дана пре наредбе (1980) – о нередима у војсци, и Изгред обласних размера (1981) – о нередима у комсомолу. Ове приповести, које је цензура забранила, објављене су тек у другој половини осамдесетих година, на страницама московског часописа Юность, а затим и као књига (1988). Одликовале су се крајње дозвољеном храброшћу (разобличавање и еротика), добрим познавањем „фактуре“ (типови циничних каријериста), разиграним, слободним стилом и разумљивим сижеом, што је и допринело великом успеху код читалаца.
После тога, уследили су наслови веома популарних дела Јурија Пољакова: Рад на грешкама (1986), Апотегеј (1989) Париска љубав Косте Хуманкова (1991), Демградић (1993), Јаре у млеку (1995), Од империје лажи до републике лагарија (Збирка чланака / 1997), Небо палих (1998), Порнократија (Збирка чланака / 1999), Замислио сам бекство (1999), Црвени телефон (2000), Цар-печурка (2005) драме: Халам-бунду, Контролни пуцањ и Афродитина лева дојка (2001), писане су у коауторству са режисером Станиславом Говорухином.
Огромна популарност, коју Јуриј Пољаков ужива код читалаца, резултат је његовог интересовања за нове појаве у свакидашњици Русије, која је у ситуацији краха не само старог друштвеног, него и других, пратећих система, а да још нису успостављени нови, неопходни системи – вредности, морала, итд. Надахнуто савременим дешавањима и такозваним „новим Русима“, Пољаковљево стваралаштво плени изразитим, необично живим карактерима својих јунака, до препознавања аутентичним животним приликама и широком лепезом хумора, којим је натопљено све – врцави смех до суза и цинизам до вриска су тако природно, готово урођено својство овога аутора. И све је код Пољакова – спонтано. Ненаметљива је ерудиција, која протиче глатко у нарацији – читалац који жели само збивање, може да је и не примети. А за оног ко жели више од лаког штива, ту су безбројне алузије и – интертекстуалност, или, како би то рекао сам Пољаков, „контекстуалност“ (Јаре у млеку).
Дела Јурија Пољакова су преведена на многе језике, адаптирана за позоришне представе, по њима су снимљени филмови, укључена су у програме школа и факултета. Он је, несумњиво, најпопуларнији писац у Русији. Његове књиге се штампају у највише поновних издања. Роман Јаре у млеку доживео је двадесет издања у Русији, а до сада је у Москви одиграно више од две стотине позоришних представа, а по овом роману је такође снимљен филм.
Јуриј Пољаков живи у Москви. Главни је уредник водећих књижевних новина у Русији Литературная газета.

Садржај

О делу
Скица за анамнезу постсовјетског друштва. Три руска пара залутала у транзицији излаз траже у свингерској авантури. Мајсторски и непоткупљиво, Пољаков их суочава и води кроз горкокомичне минијатуре и преиспитивања. На крају, они се враћају – себи.

Извод из дела
Лица

Мушкарци:
Игор Кошељков, 40 година
Сергеј Гранкин, 35 година
Антон Григорјевич Говоров, 55 година
Василиј Борцов, 30 година
Николај Јегорович, 65 година

Жене:
Маша, 30 година
Лера, 35 година
Кси, 20 година
Ирина Марковна, 60 година

Деца:
Дима, 10 година
Каћа, 9 година

Први чин

Стан Кошељкових. Велики и скупо намештен. Све је спремно за пријем гостију. Маша, у кућној хаљини, поставља сто. Звони телефон. Маша диже слушалицу. Касније споља улази Игор.
МАША: Ало! Ти?! (Осврћући се.) Па, рекла сам ти да ме не зовеш овамо! Шта значи – зашто? Зато... Не, данас нећу доћи. Сутра. Имамо госте... Да, обећала сам ти, али сада не могу... И ти си мени обеао!... Обећао си!... Не! Сутра. Кажем ти, сутра... (Улази Игор. Маша га примећује и наставља разговор сасвим другим тоном.) Сутра доносимо плату. Извините што касни! Све најбоље! (Спушта слушалицу, окреће се према мужу.) Мислила сам да нећеш стићи...
И Г О Р: „Мечка“ је ипак „мечка“! Птица! За пола сата је долетео из Митишча. Ко је звао?
М а ш а: Из „Бичклаба“. Заборавио си да ми платиш претплату.
И г о р: Из „Џукелског клуба“? Чудно... Данас је ваљда празник!
М а ш а: Они раде и празницима. Као и ти, мили!
И г о р: Вучеш се у тај клуб сваког Божијег дана и никакве вајде. Него шта!
М а ш а: Како никакве? Смршала сам два кила!
И г о р: Значи, сваки твој грам ме кошта десет долара! (Пљесне је по задњици.) А зашто си још у кућној хаљини?
М а ш а (подругљиво): Да се свучем?
И г о р: Стићи ћеш! Сместа се пресвлачи! Сад ће доћи гости.
М а ш а: Не желим твоје госте!
И г о р (претеће): Шта? Шта си рекла?
М а ш а: Не жeлим!
Улази Ирина Марковна. Игор глуми срдачност.
И р и н а М а р к о в н а: Машењка, патку сам ставила у рерну. Гледај да не изгори!
М а ш а: Не секирај се, мама!
И р и н а М а р к о в н а: Па, наравно, не секирај се! А шта си прошли пут урадиа са јагњећим бутом?!
М а ш а: Нисам ја крива. Ова нова рерна је просто као неки крематоријум!
И г о р: Требало би мање гледати серије и вуцараи се по теретанма! Него шта!
М а ш а: Кошељкове, не мешај се у мој лични живот! Имам право на одмор?
И г о р: Од чега си ти уморна? Па, ти ништа не радиш! Ирина Марковна, кад бисте само видели наше купатило! Знате ли колико је тамо прљавог веша?
М а ш а. А сада ће га бити још више! Ја нисам унајмљена прaља!
И г о р: А ниси ни унајмљена мајка? Кад си последњи пут била у школи?
М а ш а: Дете је, чини ми се, имало оца.
И г о р: Шта значи „чини ми се“ и шта значи „имало“?
М а ш а: Погађај из три пута!
И г о р (претеће): А шта ако погодим из цуга?
И р и н а М а р к о в н а: Само мало! Шта је било у школи? Шта се десило?
И г о р: Опсовао је наставницу. Хтели су да га истерaју. Морао сам да помазујем плавим коветом. Рaније се то звало „мито“ а сада – дoбротворно подмазивање! Него шта!
И р и н а М а р к о в н а: Дима наставницу! Опсовао! Одакле му то? Па, он не излази на улицу. Свуда га возе аутом.
М а ш а: Мама, Димочка само понекад чује како тата разговара телефоном с партнерима.
И г о р: Па, наравно, ја сам крив!
М а ш а: Него ко је?
И г о р: А ти се не бојиш да ће ми све ово дозлогрдити?!
М а ш а: Цркавам од стрха!
И р и н а М а р к о в н а: Децо, не свађајте се!
М а ш а: А што он зановета?
И г о р: Ја не зановетам него захтевам ред у кући.
М а ш а: Погледај себе!
И г о р: Ирина Марkовна, она као да изазива!
М а ш а: На телевизији су рекли да људи, који стално говоре „као“, пате од комплекса ниже вредности!
И г о р: Ирина Марковна!
И р и н а М а р к о в н а: Машка, умукни! (Одводи зета у страну.) Ништа, Игорчићу, само сте у брачној кризи. Дешава се то. И ја понекад почнем просто да мрзим Николаја Јeгоровича. Нервира ме све код њега –како једе, како хода, како говори... Дође ми да га удавим док спава!
И г о р: Како све тачно причате!
И р и н а М а р к о в н а: ...А после се пробудим ујуутро: сунце на прозору, папуче, његове и моје, на тепиху – једне уз друге... И све му опраштам.
И г ор: Какве сад папуче?
И р и н а М а р к о в н а: Обичне. Кућне. Запамти, Игорчићу, ма шта се догађало у браку, папуче увек треба да стоје једне поред других... Јао, заборавила сам да полијем вином патку!
Отрчи у кухињу. Игор се враћа жени.
И г о р: Пресвлачи се!
М а ш а: Нећу!
И г о р: Значи, нећеш да спасаваш нашу породицу?
М а ш а: Нећу!
И г о р: Или ћеш се пресвући или...
М а ш а: Шта или? Ти мене плашиш својим „или“? Ја те се не плашим!
И г о р: Као да си подивљала?
М а ш а: Као да сам увређена.
И г ор: Чиме истином?
М а ш а: Безочношћу. Зашто ти... пред мамом?
И г ор: Ионако не види!
М а ш а: Види. И какав се довлачиш кући у два сата ноћи, такође види...
И г ор: Имам преговоре.
М а ш а: У ресторанима?
И г ор: А где бих иначе? У пролазу?
М а ш а: На преговорима цугаш француске парфеме?
И г ор: Само немој да ми глумиш љубомору! Него шта...
М а ш а: То није љубомора него гађење.
И г ор: И зато ти сада спаваш одвојено?
М а ш а: Господе, зар си то најзад приметио? Мама је то већ одавно приметила.
И г ор: Мама ти је врло оштроока.
М а ш а: А тата је рекао да ти...
И г ор: Могао би он и да ћути о мом трошку! Какав сам ја идиот био кад сам пристао да живе са нама!
М а ш а: Кошељкове, постао си баш као она циција Доналд из „Купљене страсти“.
И г ор: Нисам гледао.
М а ш а: Штета.
И г ор: Пресвлачиш се?
М а ш а: Не пада ми на памет!
И г ор: Још како ћеш да се пресвучеш!
М а ш а: Гони се ти у...
И г ор: Шта?
Игор јој опали шамар. Ту сцену затиче ташта, која се враћа из кухиње. Маше главом, посматра.
М а ш а (држећи се за образ): Стоко! Ово ти никад нећу опростити!
И г ор: Пресвући ћеш се?
М а ш а: Не!
Игор се претеће надвија над њом.
И р и н а М а р к о в н а (ведро дајући на знање да је ту): Мар¬ја, је¬се¬тру ћеш са¬ма исе¬ћи! Ина¬че ће да оба¬ја¬ти...
И г ор (од¬ско-чи од же¬не, љу¬ти¬то): Исе¬ћи ће¬мо је, Ири¬на Марковна, све ћемо сами исећи! Николај Јегорович се спремио?
И р и н а М а р к о в н а: Само што није. Никако да одабере кравату...
М а ш а: Мама, ви никуда не идете!
И р и н а М а р к о в н а: Марја, ућути!
Улази Николај Јегорович.
Н и к о л а ј Ј е г о р о в и ч (у рукама носи лептир-машну): Иро, а могу ли лептир-машну?
И р и н а М а р к о в н а: Палачинку! Стани! Ниси ти ни милионер ни конобар!
Н и к о л а ј Ј е г о р о в и ч (осврћући се збуњено): По мирисима, овде ће бити гозба! (Кћерци.) Зашто се држиш за образ?
И р и н а М а р к о в н а: Боли је зуб...
Н и к о л а ј Ј е г о р о в и ч: Пази! Зуб није печурка. Други пут не израста. (Игору.) Много људи сте позвали?
И г о р: Три пара.
Н и к о л а ј Ј е г о р о в и ч: А што тако мало? Сећаш се, мајко, како смо се проводи¬ли у Потсдаму? По четрдесет људи! Сав командни састав саратним другарицама. Тресао се цели замак!
И г ор: Какав замак?
И р и н а М а р к о в н а: А зар ти Маша није причала?
И г ор: Није.
И р и н а М а р к о в н а: Прави замак. Готски. Доле смо становали ми, а горе начелник штаба (са посебним осећањем). Неожењен. Живахан – шампањац је пио искључиво из дамских ципелица. Маша је била права шипарица. Он чучне пред њом на једно колено: „Дозволите, млада дамо, вашу ципелу!“ Био је добар човек. Пропио се. Машо, сећаш се?
М а ш а: Где вам је сад тај ваш Потстам?
Н и к о л а ј Ј е г о р о в и ч: Кад нареде, опет ћемо га заузети!
И р и н а М а р к о в н а: Баш ћеш ти да га заузмеш! Какво је време?
И г о р: Ветрић...
Н и к о л а ј Ј е г о р о в и ч: Излазио сам на терасу: за униформе, време је нормално – оцена „три“.
М а ш а: Цича зима. Најавили су снег.
Н и к о л а ј Ј е г о р о в и ч: Снег? Какав Први мај! Мајко, можда је боље да останемо, да поседимо са омладином?
М а ш а: Наравно, останите!
И г ор: Николаје Јегоровичу, можете ли тренутак? (Одводи таста на страну и неприметно му тутне новчаницу.) Па, договорили смо се!
Н и к о л а ј Ј е г о р о в и ч (оживљено): Па, мајко, спремај се, излазимо!
М а ш а: Ја ћу са вама...
И р и н а М а р к о в н а: Како са нама? Па, имате госте.
И г ор: Ето, видите, Ирина Марковна! Рекао сам вам. Него шта...
И р и н а М а р к о в н а: Марија, идемо!
М а ш а: Куда?
И р и н а М а р к о в н а: Пресвлачи се! (Силом одводи кћерку.)
Игор прилази тасту. Говори поверљиво.
И г ор: Када се враћате?
Н и к о л а ј Ј е г о р о в и ч: У девет, тачно!
И г ор (гура му у џеп новчаницу): Вратите се још касније!
Н и к о л а ј Ј е г о р о в и ч: Биће касније! После биоскопа заглавићемо у бар. Маторци иду у живот! Игорчићу, умеш ли да везујеш кравату?
И г ор: Умем.
Н и к о л а ј Ј е г о р о в и ч: А ја још нисам научио. Читав живот сам ишао у униформи.
И г ор: Хајдемо, помоћи ћу вам.
Одлазе. Звони телефон. На звоњаву излази Ирина Марковна, диже слушалицу.
И р и н а М а р к о в н а (у слушалицу): Ало!... Не, Маша данас неће би¬ти. До виђења!
Утрчава Маша, у ходу облачећи лепу хаљину.
М а ш а: За мене?
И р и н а М а р к о в н а (строго): За тебе.
М а ш а: Ко је?
И р и н а М а р к о в н а: Скроз си полудела? Зашто те зове на кућу?
М а ш а: Рекла сам му...
И р и н а М а р к о в н а: Ниси му лепо рекла. Зашто те Игор ударио?
М а ш а: Видела си?
И р и н а М а р к о в н а: Чула сам! Он све зна?
М а ш а: Не. Али, желим да му испричам.
И р и н а М а р к о в н а: Стани! Муж треба да зна о жени тачно онолико колико је то потребно за срећу у браку. За-што те је ударио?
М а ш а: Не могу да ти кажем...
И р и н а М а р к о в н а: Ако не можеш, и не треба. Али запамти: паметне жене не добијају батине. Чак ни кад скриве. Батине добијју лудаче. Понекад тек онако. Јеси ли икад видела да је отац макар и прст дигао на мене...
М а ш а: Нисам. Видела сам обратно.
И р и н а М а р к о в н а: Закључак ћеш сама извести?
М а ш а: Мама, не могу више. Мука ми је од његовог „него шта“! Још сам млада.
И р и н а М а р к о в н а: Ја сам још млада. А ти, мила, имаш дете. И ми смо с оцем. Разумеш?
М а ш а: Мама...
И р и н а М а р к о в н а: Разумеш?
М а ш а: Разумем...
Враћају се Игор и Николај Јегорович.
Н и к о л а ј Ј е г о р о в и ч: Спреман сам. Игорчић ми је поклонио нову кра¬ва¬ту. Сви¬ле¬ну!
И р и н а М а р к о в н а: Па, одо¬смо.
Н и к о л а ј Ј е г о р о в и ч: С песмом!
И р и н а М а р к о в н а: Игорчићу, патку остављам теби!
Одлазе.
И г ор: А твој ћале! Просто ме је очерупао... Сва си на њега!
М а ш а: Задовољство треба платити!
И г ор: Него шта! Зато сам се договорио: свратиће код мојих родитеља, преноћиће, а ујутро ће од њих довести Димку. И ишибаћу га...
М а ш а: Он неће доћи. Остаће код њих до краја празника.
И г ор: Зашто?
М а ш а: Свидела му се тамо једна девојчица.
И г ор: Каква сад па девојчица?
М а ш а: Из куће преко пута...
И г ор: Из оне луднице?! Одакле ти то знаш?
М а ш а: Од знашка...
Зазвони телефон. Маша се тргне. Игор диже слушалицу.
И г ор: Ало?... А, то сте ви!, Па, већ сам вам објаснио! Нови пентхаус. Гледа на реку Москву. Адресу нисте изгубили? Па, добро... Наћи ћете! (Спушта слушалицу, окреће се према жени.) Један пар је залутао. Ускоро стижу.
М а ш а (замишљено): Рецимо да пристајем. Само, рецимо... Шта ћу имати од тога?
И г ор: Како шта? (Иронично.) Чврсту породицу и вољеног мужа.
М а ш а: Јасно. А осим тога?
И г ор: Не разумем?! Опет бунду?
М а ш а: Да. Од очерупаног визона.
И г ор: Идиоти! Зашто черупати визона?
М а ш а: Шта те брига!
И г ор: Зашто теби све време краду бунде?
М а ш а: То се сваком може догодити. На крају крајева, и теби су мазнули џип.
И г о р: Сада немам расположив новац.
М а ш а: А за нови „мерцедес“ си имао!
И г ор: Ауттмобил је за мушкарце исто што и доњи веш за жене. Узгред, ка¬кве си гаће обукла?
М а ш а: Црне.
И г ор: Паметнице!
Споља се чује звук аутомобилског аларма.
М а ш а: Не краду твој?
И г ор: Мој друкчије пишти. „Ву-у-у-а-а-и-и-и-е-е-ју-ју-п!“ Мува не може да пролети! Супераларм!
М а ш а: Дакле, шта је са бундом?
И г ор: Видећу са фабриком. Стиснућу босове. Кренуће инвестиције. Добићеш свог очерупаног визона! Него шта!
М а ш а: Закуни се!
И г ор: Не видео век вишка вредности!
М а ш а: Добро. Ако се без тога не може сачувати наша породица, покушаћу...
И г о р: Браво, Машице! (Љуби жену.) Не можеш ни да замислиш како ћемо сада почети да живимо! Насмеши се – то није страшно!
М а ш а: Стани!
И г о р: Шта је?
М а ш а (хвата га за подбрадак): Подигни мало главу. Ево, овако. Врло добро! (Удари му шамар.) Сада ћемо почети да живимо!
И г ор (трља образ): Ала си ти осветољубива...
Куцање на вратима.
М а ш а: Насмеши се, мили, стижу нам гости!
Хвата мужа подруку и глумећи срећан пар, полазе да отворе врата. Улазе Сергеј и Валерија Гранкини. Он изгледа као репортер. Она је немарно одевена, носи велике наочари, расејана је. Стан Кошељкових оставља снажан утисак на њих.

ISBN: 978-86-7552-029-0

Особине: Формат: 110 х180 mm | Обим: 117 стр. | Повез: брош |Писмо: ћирилица

Наручи:

Драгољуб Којчић рођен је 1954. године у Београду.
Дипломирао је филозофију на Филозофском факултету у Београду.
Бави се политичком филозофијом, политичком теоријом и методологијом.
Један је од оснивача демократске опозиције у Србији 1990.године и аутор првих програмских текстова национално-демократске политичке опције.Исте године покренуо је са Радославом Павловићем лист Држава. Био је главни и одговорни уредник овог листа током 1996. и 1997. године и уредник у Српском књижевном гласнику.
Учествовао је у оснивању Института за геополитичке студије 1997.године.
Председник је Српске демократске странке у Србији од 1997-2003.године.
У првој влади која је формирана после октобарских промена 2000.године постављен је са листе Демократске опозиције Србије за заменика министра за везе са Србима ван Србије.
Од 2004-2007.године био је народни посланик у Народној скупштини републике Србије.
Учесник је бројних домаћих и међународних научних политичких скупова посвећених проблемима савремене демократије и српском националном питању.

Садржај


Промене у савременом друштву и нова политичка ставрност
Уозбиљење
Сталожени ум
Pax Americana
Трећи узлет
Срби уче суверенитет
Завера
Реч о цркви
Моћ и немоћ метафизике
Тито-исти
Смисао нације
Теорије природних права и друштво источног хришћанства
Демократија између терора и слободе
Аутентично обликовање новог српског друштва
Овде су лавови
Формула ослобођења
Оптимизам стиснутих зуба
Нација и елита
Хаос или поредак
Етос слободе у српском националном идентитету
Диктатура црвене буржоазије
Српско окружење у геополитичком кључу
Срби и Америка
Србија-узроци кризе и претпоставке њеног превазилажења
Срби-критична маса за демократске промене
Срби су демократски народ
Духовни простор и нова национална стратегија
Американизам/антиамериканизам
Повратак идентитету
Стрела времена и хоризонт слободе

Белешка о аутору

О делу

Извод из дела

ISBN: 978-86-7552-045-0

Особине:

Наручи:

 Јасмина Ахметагић је рођена 1970. у Београду. 

Докторирала је на Филолошком факултету (Београд) на теми Библијски подтекст српске прозе од друге половине двадесетог века. По вокацији књижевни критичар, а по занимању лектор, професор, библиотекар... Тренутно запослена на Државном универзитету у Новом Пазару.

Књиге: Антички мит у прози Борислава Пекића (2001), Потрага која јесам: о прози Владана Добривојевића (2002), Унутрашња страна постмодернизма:Павић/Поглед на теорију (2005), Антропопеја: библијски подтекст Пекићеве прозе (2006), Дажд од живота угљевља (читање с Библијом у руци: проза Данила Киша и Мирка Ковача) (2007), Приче о Нарцису злостављачу:злостављање и књижевност (2011).

Садржај
ПРОЛОГ
(Пред спавање ћеш мислити о смрти)
(Ако унесеш епско у драму)
(Најпре добијеш ударац у плексус)

I БЛИЖЊИ

(Не погађам зашто су нас лагали)
(Откуд теби та снага, човече)
(Безболно се простирала)
(Боже, колико Спаситеља на свету!)
(Мисао хитац)
(Похвале)
(Нема потребе за потребама новим)
(Када казем betray)
(Ако си истинит, ти бираш)
(Већина мојих студената верује да је)
(Хранимо своје душе)
(1. Истинска је стварност измицала)
(Љубав неизоставно мора да има смисао)
(У оваквом свету)
(Не дозволи да се границе твоје племенитости)
(Бринути о нечему не значи бити одговоран)
(По три се дана на покоп чека)
(Пријатељу, стрпљење би ти променило боиграфију)

II НАГОВЕШТАЈИ

(И уланчаше се до краја)
(Превазилази ме све што ме издаје)
(Не, нисам)
(дозвани ме гласови побеђују)
(Дамара кроз опну која га тек у наговештају садржи)
(На шта ум да ослоним)
(„Је ли све ово узалуд?)
(Неме страха у голом успаваном телу)
(Поглед напред)
(Овде сам боравио два дана)
(И нема сласти, где нема части)
(то што ми измиче у поимању до краја схваћеног)
(Ја ћу бити мртва)
(Оно што никада нећу искусити)
(Постајем, с годинама)

III СВЕДОЧАНСТВА

(У празном простору међу нама)
(Шта се догађа са нама)
(Одсуство речи је сасвим довољно)
(И када сваку шару разаберем)
(Љубав можда изједначава филозофа и идиота)
(У теби нема храбрости)
(Нестрпљива сам да ми пошаљеш поруку)
(Не ценкај се са мном)
(...мисао ти вредну памћења)
Рат
Математика
(Ако то мало што имаш са мном поделиш)
Исцелитељи
(Није ли прецењивање пропуштеног)
(Човек мора много да пази на црте лица)
(Дијалошко стање свести није мерљиво бројем речи)
(Знам како си доспео дотле)

ЕПИЛОГ

(Када треба да пођеш даље)

Белешке о песникињи

О делу

Извод из дела

ISBN: 978-86-7552-036-8

Особине: Формат: 130 х180 mm | Обим: 86 стр. | Повез: брош |Писмо: ћирилица

Наручи:

Саво Стјеповић, рођен је 1970. у Чачку , где и данас живи.

Објавио две збирке поезије:
Антологија универзализма(1994), и Декаденца (1996).
Махагони хол му је први роман.

Садржај

О делу

Езотеријска књига Сава Стјеповића-с префињеним артизмом сабира искуства романа тока свести, пикарског романа...и - разлокавши, у опсенарском заносу, корито жанра - као да прераста у атоналну музичку партитуру са, покаткад, реским и нагорчалим имагинационим и ауторефлаксивним звоном.

Страст према речима, тексту,читању и писању - попут еротског запева уметничке форме - разлива се рачвастим, метафоричким, високо артикулисаним језиком овог бескрајног романа - реке без обала. Замршених стогова књишкох знања, нарације као честе разнобојне тканице што хаје за емпиријским искуством којег мало има(отуд и примеса криминалног штива), језика поводљивог и изгланцаног до брилијантног сјаја, осмишљене оркестрације целог текста, речника бујног, покаткад опорог и као узљуљаног, ауторефлаксивне свести без премца... - рекло би се да овај роман болује од жудње за свезнањем и савршенством.

МАХАГОНИ ХОЛ је чудесна зверка у српској књижевности: предстража је неког новог поимања писања оних витезова од пера који су се дрзнули да ходају међу световима, упркос свима и упркос свему... 

Извод из дела

   Увод:

Ја, Хотентот

1.

Било је то у давна времена.  

Мој добри отац, поморац, трговац и несуђени официр краљевске војске, шјор Станко Коман, управљао је једном великом столарском фирмом, Singidunum inc., заједно са извесним Валтером Брунером, немачким архитектом и предузетником, потомком чувене племићке лозе Бруневалд, која је некада у својим рукама држала готово цео добри стари Арнхем. Били су то часни и ваљани људи, скројени по мери минулих столећа. Прво су поседовали две радионице, у старој вароши Сегедину и Сенти – по узору на аустријски радни корпус – а касније, на Брунеров предлог, главнина све њихове делатности пресељена је у Београд. Откупили су некакву троспратницу на Дорћолу у којој се до тада складиштило жито; било је то једно високо здање из деветнаестог века, посађено на плавосивој дунавској падини, укљештено између јеврејске кројачнице и грчке бакалнице, обложено црвенкастим, жутим и смеђим циглама, са уским готским прозорима од бојеног стакла, управо у маниру какве старинске даблинске крчме или лучке пивнице уснуле у дубокој магли, негде на зеленим и влажним обалама Нове Енглеске. Овде би требало приложити успутни снимак из тих чедних година, Фото Давидовић, Теразије 32/2: власник дућана поносно стоји у прочељу своје радњице, густа црна коса зачешљана је уназад, штруцовани бркови, широк кретенски осмех, бели оковратник, кравата, прслук, џепни сат с ланцем, шими ципеле. У позадини деца из Јатаган мале, бициклисти, продавац Времена, реклама с главом сфинге и пас који лиже неку прљаву кост. На два-три корака од чајџинице, где се уз кроасан, данско пециво или бечку кафу, без журбе, полако, могла прелиставати прошлонедељна париска штампа, енглеска ревија или јутарње новине, расули су се зачини, шећерни прах, цимет, ким и горак дуван с истока. Под таквом фотографијом налази се књига похабаних црних корица, рикна испуцала и исечена, рецимо да је тако, издање Ernest Lerox, Paris, 1892, аутор Брокијер, прадавни путописи похрањени у некој тајној градској збирци из које стално, већ дуги низ година, извире једино река песка. Тамо стоји записано: Отуд пројахах кроз веома леп и густо насељен крај низ реку Мораву и наиђох на један веома тежак пролаз због дубоког блата које ту постоји. А река је с једне стране, а низак брег с друге и то се простире читаву миљу. А затим сам јахао читав дан доста рђавим крајем, то јест великом шумом, па преко брда и долина. Али иако је то шумовит и планински крај, он је врло добро настањен селима и веома је леп; а има свега што је човеку потребно у целој овој држави Расији или Србији, што је потпуно исто. Таква слика је остала или комад колажа оне Србије из мог породичног албума, слика са урођеном патином и опкољена лицидерским везом. Мирисало је на јако пржени бадем, то доба; мирисало је на устајало млеко, липу и жедну, жедну земљу, на кишу која се у даљинама, још од јуче, уморно вуче за балегарским точковима. Било је то, рекох ли, у она стара времена, када су над Балканом свечано пловили слани облаци, та немирна деца ваздуха, сасвим налик древним божанствима с друма за Сакару. 

Отац ми се некако чинио попут пловећег острва с бујном вегетацијом. Вероватно већ познајете таква места: данас су део копна, а колико сутра до њих можете једино преко набујале и опасне воде. Често је путовао: Гдањск, Малага, Монтевидео, где све није био. Радио је на конструкцији бродова у Буенос Аиресу, Костанера, као и на обнављању Чилеанске морнарице, заједно с неким вредним бокељским друштвом које се тамо одавно весело удомило. Пословао је са старим мостарским кожарима и турском господом и посредовао у трговини маслинама с пештанским хотелијерима. Био је, дакле, врло запослен човек, предан друмовима, мору, тајним ноћним посетама и коцки на упрљаним столњацима под кафанским липама. Током лета одлазили смо у Котор, у бокешке салуне или његовим пријатељима у Каштел, на ривијеру, где је све било одевено у хаљине сунца, и вино, и таласи, и жене које су служиле вечеру на балконима. Белграно, певао је отац, Белграно, Белграно срео сам те давно. Били су то тада врели дани, сада патинасти и некако суви, дани који су постали, временом, сећања без влажности, бал патетике, ништа. Остало је тек да се сећам топлих примоштенских ноћи, Tre sorelle, куће зазиданих прозора која се налази испод Врмца и коју прати легенда о љубави три сестре према истом поморцу; да памтим Пераст и закржљале смокве у рушевинама. Не више. Vinea de Stolivo.Fin.

Човек од пуног очевог поверења и наш искрени пријатељ био је уредни господин Брунер, Жан Габен наше улице, како смо га звали, јер је необично подсећао на славног француског глумца, лице, струк, све. Валтер је с посебном страшћу регистратора водио већину битних послова и књиге, дела и дане, редовно и крајње предано: ненадмашно, рекао би отац. Годинама касније, у Рибници, где су га послужили бивши словеначки партизани куглицама јагњећег лоја и вунастим чварцима, случајно сам сазнао како је сличан посао обављао и после рата, у комунистичким логорима, али овај пут у широком робијашком оделу на вертикалне пруге, с чврсто утегнутим, дотераним и брижљиво укориченим досијеом, савршено измишљеном биографијом и класичним фолксдојчерским романом тог времена над главом. Да је пажљиво обављао и такву нову дужност сведочи податак да су га, због исте ствари и истих парафа, из бачког поља спровели у сибирске казамате. Последњу деценију живота провео је као слободни грађанин Тоболска, бавећи се речним риболовом и писањем јесењиновске поезије. Водити евиденцију живих и евиденцију мртвих – нимало лак и захвалан посао. 

Још у раним данима, учинише ме склоним женама. За време дугих очевих путовања, о мени су бринули углавном странци, ретко родбина или породични пријатељи. У Панчеву, у изрованој Битољској улици, једне јесени, чувала ме је, изврсно се тога сећам, Јелена Хегедиш, вечито уморна и лења, али и драга особа, која ме је шапатом, и сваке ноћи, затрпавала лавином сласних мађарских бајки, народним причама узбраним негде у Бакоњској шуми или на обалама Балатона. Од ње сам научио прве приповести, оне из гласног, широког света, чуо за Аргонауте и снежне краљеве Истока, за небодере, јежеве и змијождере. Касније, у Београду, била је Катарина, удовица из једне угледне куће неког, ваљда Пашићевог, министра: лепа, зрела и укусна, кожа јој је увек мирисала на италијанске кремасте колаче од јабука, оне које ми је отац куповао у Каштелу, на самом измаку лета. Пратио сам, док ми је утроба сва дрхтала, ритмове њених уздисаја из суседне собе, иза закључаних врата. Ускоро сам постао прави ситни зависник од тих бучних креветских пустоловина у којима је несебично учествовао и један потпоручник, гос’н Мита Тобџија, у махали прослављен као Бата Буздован, гиздав и надмен, веома одбојан у држању и лицу. Па ипак, управо сам њега, са правим апетитом и великим нестрпљењем, и очекивао у поспаној недељној доколици; ла тарде де доминго, онда када пијачари крену назад у своја села, тргови опусте, а трамвајски ремонт загризе понедељак, њега, дакле, знајући како једино с њим љубавни плес може да почне. Затим је дошла Дара, ћорава пиљарка из околине Врања, груба и крупна жена притиснута реумом, а након ње тетка Исидора, којој то није било ни крштено име, но свеједно. Мајку Марицу, девојачког презимена Сухор, из познате, винске обитељи с далматинских отока, не памтим. Висила је, додуше, у кући, наспрам иконе светих апостола Петра и Павла, једна њена стара фотографија, снимљена још у Дубровнику, на Страдуну, двадесет и девете, али је већ дуго не поседујем. Негде и некако, она је нестала. Ништа тужније од лутања кроз тврди коров, дугог тумарања Гробљанском улицом, саплитања о оштар, загасити камен, оборени крст, обилазећи споменике и не наћи мајчин гроб. Отац ми никада није рекао где је сахрањена, а ја никога нисам питао. 

Волео сам свог оца, дивећи му се бескрајно: он је био све што сам имао. Када није био на путовањима, изводио ме је на Дунав или у Скадарлију, на Калемегдан, у паркове. Знали смо да заједно и негде отпутујемо, на два или три дана, у Градиште, Чачак и Вршац или у Белу Цркву, Загреб, Вараждин, Блед. Поклањао ми је велику пажњу, све што бих пожелео било је доступно. Волим да верујем да је то чинио како би се искупио због својих честих одсуствовања. Био је складно грађен, пријатан, висок, широких руку, вредан, пун прича о људима, градовима и дешавањима у свету. Од таквог света видео сам доста, јер отац је увек доносио понешто кући, разне предмете, ствари: афричке маске, азијска копља, рукотворине пијачара, слике, књиге, брошуре, грнчарију из Луксора или ону из околине Краљева, инструменте за музицирање, од флауте и фруле до дрвеног маракаса, индијског бубња и гусала које је, иначе, знао сам да начини са завидним умећем. Отац је имао грубе и топле дланове, насмејане очи, кротке покрете. Завидео сам му на његовој вештини у послу, на његовим путовањима, поштовању које су му други указивали. Но био сам и поносан син, јер је то било тако. Спавали смо у истој постељи, остајали доцкан будни, али смо рано и устајали, око седам, спремали доручак, излазили на улицу, дуго ходали, одлазили у посластичарнице, у биоскоп или књижаре, посећивали пријатеље, Брунера, фирму, познанике с реке, чамџије и риболовце на Сави, те протицали обалама, градом, одлазили на Авалу или ишли у Винчу, у винске подруме, забављали се с пролећа, по селима, са неким драгим људима, помагали им. Пазио је на мене, научио ме словима, читању и писању, а читали смо обично поподне или смо тада слушали радио, а увече се картали. Знао је и да се негде изгуби, да га нема целе ноћи, али ја бих већ био збринут, није ме остављао самог, никада. Када је послом одлазио на пут, бројао сам дане до његовог повратка, седамнаест, деведесет три, стотину и дванаест, две стотине и четири дана, како кад. Хајдук Станко, од Веселиновића, била је, верујем, прва књига коју сам, без помоћи других, прочитао. Био сам задивљен, то је био јунак!… Одмах потом, уследила су Три мускетара од Диме. Приметио сам да су оба романа имала сличан крај. Гледајући, много година касније, филм Буч Касиди и Санденс Кид, чинило ми се како је сам свршетак позајмљен из Три мускетара, из мог детињства. Сви су они, од Роберта Редфорда и Пола Њумена, Хајдук Станка и мускетара, на крају, кренули у сусрет смрти, наспрам бројних противника, али су аутори управо ту нагло зауставили радњу, прекинули повест. Слутимо о њиховом страдању, ми знамо како је оно, заправо, неизбежно, али га не видимо, што је заиста одлична ствар. С нескривеним поносом похвалио сам се оцу, по његовом доласку из неке луке на северу Европе: „Оче, да ли знаш како су само добре те књиге!“ Додао сам још једну коју сам уредно прочитао, Плутарха. Био је пресрећан, високо ме је подигао усред собе да сам готово ударио главом у плафон: имао сам тада, чини ми се, свега седам или осам година. Волео сам га, заиста, пуним срцем. Тај загрљај ћу памтити све док се ово моје плетиво, чудно клупко живота не одмота до краја. 

Отац је, рекли су ми, изненада настрадао једне ноћи у водама Огњене Земље, заједно с десетином француских и грчких помораца. Последњи пут су виђени на Чоносовом острвљу, у некаквој трговини, с Енглезима који су пословали на Строболију. Отиснули су се, потом, даље да више нигде и никад не уплове. Ма колико сиромашна, то је била и званична верзија њиховог краја. Та вест, глува и тамна, подмукла, дочекала ме је пред почетак Другог светског рата: плач и бол донели су мраз. Тако сам приспео у нову луку, у неугодан положај да се о наставку мог одрастања потпуно побрине далека родбина. Дакле, дошли су по мене и одвели ме: сада треба упростити те дане, нипошто дозволити да се размахну и огрну грубим туникама једа и туге. Светли сати, месеци и године спокојног и сентименталног детињства, ту и тамо довољно нагриженог сеобама и тумарањем, ускоро ће почети да се круне, постајући скривени свет у којем се гурају ужурбане, полупијане сени, бледуњави мириси првих дечачких страсти и удаљене слике које све слабије и све ређе грабе сунце. Разумете ли, као да се моје дечаштво догађало некоме сасвим другачијем од мене, неком другом, суморном и заборавном туђинцу: тај други, који је лишен свега оног што сам некада био, ускраћен у емоцијама, никако ја, он је попут каквог модерног апарата све запамтио. Ништа ми више из те светковине прве младости није припадало. Још један гроб који не могу дотаћи. 

ISBN: 978-86-7552-027-6

Особине: Формат: 135 х210 mm | Обим: 483 стр. | Повез: брош |Писмо: ћирилица

Наручи:

Бра­ни­сла­ва Јев­то­вић (1957) је ро­ђе­на у Су­бо­ти­ци. Пу­но го­ди­на је пи­са­ла кри­тич­ке есе­је (о књи­жев­но­сти, те­о­ри­ји књи­жев­но­сти, фи­ло­со­фи­ји...) об­ја­вљу­ју­ћи их по спе­ци­ја­ли­зо­ва­ним ча­со­пи­си­ма и но­ви­на­ма. Не­ке од тих ра­до­ва са­бра­ла је у две сво­је књи­ге: Ја­ну­со­вом ра­сад­ни­ку (из­да­том у Не­за­ви­сним из­да­њи­ма Сло­бо­да­на Ма­ши­ћа, 1990. го­ди­не) и у Су­фле­ру са Ле­ван­та (књи­зи ко­ја, ве­ро­ват­но, уско­ро из­ла­зи на ви­де­ло).

Објавила је следеће књиге:
Јанусов расадник, изабрани критички есеји, Београд, 1990.
Дедал међу стварима, есеји и мале приче о сликарству Велизара Крстића, Панчево, 1996.
Енергија слике, есеји и мале приче о сликарству Милоша Шобајића
Екоова укрштеница, књига-дијалог са идејном мрежом романа Фукоово клатно Умберта Ека, Београд, 2003.
У гротескном позоришту Богдана Кршића, мале приче о сликарству Богдана Кршића, Београд, 2004.
Пантомимика апсурдне слике, есеји, драме и приче о сликама-цртежима-графикама Александра Луковића-Лукијана, Београд, 2004.
Живи у Београду.

Садржај
I Зидам књигу од темеља

Књижевна теорија, трун у оку историчара/теоретичара уметности
или
Огледалце, огледалце, реци на свету меродаван ко је?
Опипавање пулса: Лукијан на аналитичком каучу

II Као зачарана, шврљам Лукијановим ликовним забраном

Циркус, опсесивна тема: у њој Апсурд столује
И звирнух, кришом, кроз кључаоницу Лукијанове ликовне радионице

III Дијалошки монолози Слике и Речи

Књижевна проза и сликарство: удаљени дослуси

IV Дијалошки монолози Слике и Слике

Ружа ликовних ветрова „помера”, ипак, и Лукијанове слике

V Дијалошки монолози Слике и Глуме

Пет лаких једночинки: зачињених, ту и тамо, „мирисима” Позоришта апсурда
или
Сени драматурга и њихових јунака походе Лукијана

VI Приче у шлафроку Апсурда

VII Литература

О делу
Пантомимика апсурдне слике својеврсна је зиданица склопљена од жанровског разногласја: ређалице есеја у фрагментима (забављених односом „реч и слика“ и поетиком сликара Александра Луковића - Лукијана) прате обимни аналитички есеји (разбуђени асоцијацијама ствараочевог опуса на књижевна и ликовна дела неких других аутора), па пет једночинки и, на крају, прегршт микро-прича. „Циглу по циглу” есеја-драма-прича, и сазидана је ова систематска, интердисциплинарна, али и креативно узљуљана књижевна грађевина срочена у част значајном српском мајстору кичице.

Пантомимика апсурдне слике нарочита је, јер се дотакла једног неуралгичног проблема у нашем културном ареалу: односу историје/теорије ликовне уметности према књижевној теорији. Јер методски чистунци међу тумачима ликовне уметности – као неумољиви цариници – покушавају да спрече поход књижевности на сликарство, пренебрегавајући чињеницу да је историја/теорија ликовне уметности само покушај да се пронађу прикладне речи за тумачење и вредновање појединих слика, као и да је више од 90% њених термина преузето баш из књижевне теорије – парафразира Бранислава Јевтовић мишљења значајних теоретичара визуелне уметности!

Генеза односа „реч и слика” развија се у уводном делу ове књиге. А потом, следе различити покушаја „откључавања” значења у делима ликовне уметности – усредсређена, превасходно, на резоновања Ервина Панофског, чувеног зналца визуелне уметности…

Пролазећи кроз сва та искуства историје/теорије уметности - оно њој најблискије, ауторка је моделовала према свом аршину и применила у тумачењу Лукијанових слика, закључивши да се ланац тематике, у опусу овог сликара, ниже овако: објекти из живота – посредни код (позориште Апсурда) – сликарско платно.

А како је циркус живота Лукијанова опсесивна тема, Бранислава Јевтовић је посегнула за проучавањем потенција Апсурда и његових елемената у овом ликовном опусу. Притом је чинила исто што и Лукијан: док он улази у хаљетак кловна видећи живот као вашар Обмана, дотле ауторка, емпатијом, клизи кроз догодовштине духовног и креативног зрења сликаревог, све купећи његове луцидне увиде.

У равни историјског времена – живот и јесте налик великом циркусу, сматра ауторка. Али њени увиди надилазе Лукијанове: захвално убирају летину плодног живота ствараочевог, али се потом успињу духовном вертикалом Вере и бацају смирен, свеобухватан поглед на земаљску позорницу. Јер иза света као великог глумишта – притајен је Смисао постојања!

Пантомимика апсурдне слике покушава да се дијалогом с Лукијаном и његовим делом (кроз есеје у фрагментима и кратке приче), те дијалошким монолозима слике и слике (кроз есеје подгреване ликовним асоцијацијама на дела Бројгела, Ватоа, Боша, Гоје, Де Кирика, Далија…), слике и речи (кроз есеје никле из књижевних асоцијација на дела Кафке, Мана, Гогоља, Бекета, Андрића, Хандкеа…) и слике и глуме (кроз пет урнебесних једночинки) - освоји пуноћа Истине за којом ауторка очито чезне. И то баш дијалогом са ствараоцем који је спознао дубину немоћи међуљудске комуникације чији је амблем баш та маска кловна што прикрива, али и разоткрива оно потиснуто у човеку.

Пантомимика апсурдне сликем, исто тако, сагледава моћ гротеске у Лукијановом ликовном опусу. Гротескна фигура (кловн), место (циркус) и средства (хумор-иронија-пародија) - предзнаци су једне ликовне поетике која се опире свим нормама културе, сматра Бранислава Јевтовић.

Пет једночинки – кад сени познатих писаца драма апсурда (Јонеска, Жарија, Женеа…) и неколицине њихових јунака, ауторка доводи у Лукијанов атеље и ту прави комичне заплете, делимично и у њиховом духу – и прегршт померених кратких прича (срочених у непосредном суочењу с појединим Лукијановим сликама) – најкреативнији су сегмент ове необичне књиге.

Извод из дела
Зидам Књигу од темеља:

1) Књижевна теорија, трун у оку историчара/теоретичара уметности
или
Огледалце, огледалце, кажи на свету меродаван ко је?

О виду као (заводљивом) визуелном језику
или
Историчари/теоретичари уметности, пилићи заврзени у кучинама Метода

У чину тумачења слике, па и у препознавању оног шта она, у ствари, представља - језик залази у поље визије.
Џорџ Беркли, на пример, вели: вид је (заводљиви) визуелни језик.
Отуд продор књижевне теорије у поље визуелних уметности. Отуд су се и неки зналци визуелних уметности ваљано заврзли – као пилићи у кучинама - на заносној и вртоглавој међи постављеној између књижевности и осталих уметности, довлачећи са собом методе и појмове, најпре, развијене у проучавањима књижевних текстова: семиотику, структуралну лингвистику, граматологију, анализу дискурса, теорију говорних чинова, наративну теорију…

О цариницима као љутим папричицама
или
Ервин Панофски воли да чита

Методски чистунци су, сходно томе, вазда љути као папричице и - у улози будних цариника – спремни да положе животе бранећи забран историје/теорије уметности од књижевне инвазије.
Велики историчар/теоретичар уметности, Ервин Панофски, волео је да чита, па чак и назив његове науке о анализи слике („иконологија”) указује на стапање слике (icon) са речи (logos)… (1) Уосталом, историја/теорија уметности, на крају крајева, само је покушај изналажења прикладних речи за тумачење и вредновање дела ликовне уметности…

Табуи историје/теорије уметности

Историја/теорија уметности:

Не би смела да прихвати речи као пуко оруђе визуелних уметности, нити слику као жито за жрвањ текстуалних декодирања.
Мора да се усредсреди на однос језика према визуелном представљању и учини проблем „реч и слика” крунским у процесу саморазумевања. И уколико овај проблем задире у тампон-зону између текстуалних и визуелних уметности, он може да постане предмет анализе.
Визуелне уметности не могу без остатка да се сведу на језик: јер нема разрешења мистерије визуелног искуства и представљања, нити се може укинути разлика између речи и слике помоћу успостављања неког крунског термина (дискурс, semiosis, текстуалност…). Овај брисани простор између два подручја, може се само одржавати и надзирати, али уз пуну свест о њиховој различитости.
Уосталом, немарна Хорацијева опаска – „Ut pictura poesis!” („Какво сликарство, таква поезија!”) – постала је стожер традиционалног сликарства и послужила као „пробни камен” у поређењу речи и слике…

Међуигра речи и слике: културна универзалија?
У конструкцији човековог ума постоји нешто што омогућава да међуигра речи и слике – делује као културна универзалија.
Најпре, хемиосферична структура мозга и његова раздељеност на визуелне, просторне, интуитивне функције и вербалне, секвенцне процесе резоновања.
Потом, психоаналитички приказ субјективности која се развија од сликовне „фазе огледала” (у раном детињству) до симболичког, вербално конструисаног Сопства (у доба зрелости).
Постоји и теолошко објашњење овог феномена. Предање о Постању људског племена као Слике и Речи Творчеве: о стварању Адама и Еве од праха земаљског у који је Он улио дах живота које као да указује на то да они нису само „слике” Његове, већ живе и говореће еманације Речи.
А онда, реч се не може свести на разлику видети-чути: она је фонетски знак: требало би да буде прочитана наглас или чута као акустички догађај. Док је слика визуелни знак: она представља појавност неког објекта.
Разлика реч-слика: заснива се на разлици чути-видети, говорити-приказивати…Ипак, проблем „реч и слика” тешко се може учврстити применом пара дефинишућих термина. Проблем „реч и слика” најбоље се може схватити као дијалектички троп: функционално свођење целовитог скупа релација и разликовања, који се рађа у естетици, семиотици, теоријама о перцепцији, когницији и комуникацији, као и у анализама медијума (мешовите форме: „слике-текстови” комбиновани од речи и слика)…

Значење/тумачење визуелних уметности: отварање руских бабушки?

Тумачење визуелних уметности: то је процес без краја и конца и само га пресушивање жеђи за знањем обуставља.
Потрага за значењем: није налик отварању руских бабушки (од споља према унутра), већ је то кретање према споља, ка друштвеној димензији.
Према Јану Мукаржовском, уметничко дело има две компоненте: „дело-ствар”(оно опипљиво) и „естетски објекат” (похрањен у колективној свести). Отуд тумачење естетског објекта подразумева: одмеравање његовог учешћа у мрсовима кодова који управљају колективном свешћу.
Према Ервину Панофском, тумачење уметничког дела пролази, хронолошки, кроз више мена… Најпре се опажа „примарна” или „природна предметна материја” која може бити чињенична или експресивна (тада увиђамо како „конфигурације линија и боја” представљају природне објекте и приписујемо им експресивне вредности). Поучени овим сазнањем, постајемо кадри да у обележјима и позама фигура разазнамо иконографске кодове: увиђамо шта нека фигура представља. У следећој етапи, препознајемо „унутрашње значење или садржај”…Кретање ка споља (свету друштвено-историјског) овде се уравнотежује кретањем према унутра: у субјективност уметникову. И тек тада постајемо спремни да схватимо: како крунска начела (која откривају ставове неке нације, раздобља, класе, верског или философског убеђења…) може вредновати стваралац и преточити их у своја дела?
Панофски је сјединио два модуса посматрачке свести: „невино око” које се опија визуелним призором и „обавештену свест” која је упућена у тајновиту иконографску традицију: и тако начинио невешт хибрид „иконографског” и „иконолошког” метода у приступу делима визуелних уметности.
Наиме, знамо да се „форма” и „садржај” дела прожимају. Док се овде засебно тумаче: распоред боја, линија, светлости и сенке, волумена и равни: а дело визуелне уметности преносник је и једног више него визуелног значења.
Овога је био свестан и сам Панофски…

Како тумачити Лукијанове слике?
или
Љубавни троугао: свет реалности – позориште – ликовна уметност

Семиотички заметак ликовне уметности: механички одраз објекта на површини која га рефлектује: ствара илузију истоветности објекта и његовог одраза. Могућност удвајања/одражавања онтолошка је претпоставка претварања света предмета у свет знакова/симбола: одражени лик - истргнут из свог природног контекста - лако због тога може бити укључен у моделирајуће везе човекове свести (семиотичке везе) које су као калуп или отисак прста.
Како онда тумачити слику?
Најпре јој ваља „ишчитати” слој „брбљиве” приче (прва етапа), а потом (друга етапа) обавити иконизацију ликовне нарације (као у оном тренутку поезије кад се тексту приписују особине невербалног/иконичког).
У том контексту, „текст” Лукијанових слика подразумева двоструко „ишчитавање”/тумачење: наивно и симболичко.
Најраспрострањенији модел тумачења је онај када се објекат приказивања кодира: прво театралним, а потом поетским, историјским или сликарским кодом. Ова „театрализација” сликарства има дубоке корене у самој природи Позоришта, као и у суштини „прелазног кодирања”.
Значи, ланац тематике у сликарству ниже се овако: објекти из живота – посредни код (позориште, књижевност, филм…) – сликарско платно…
Крунски „посредни код” Лукијанових слика јесте: Позориште апсурда.
Позориште заузима простор између зажареног протицања живота и издвојених, дискретних, „заустављених” момената на делима ликовне уметности. Позоришни живот – због непрекидности и кретања – разликује се од ликовног живота, приближавајући се животу самом; а разликује се и од живота, приближавајући се слици: због издељености тока дешавања на сегменте, од којих сваки, у тим посебним моментима, стреми композицијској организацији унутар било којег синхроног пресека.
Љубавни троугао: свет реалности (покретан и без дискреције) – позориште – ликовна уметност (непокретна и дискретна): доводи до сталне размене кодова: позориште-реално понашање људи и позориште-ликовна уметност. А последица тога јесте: да живот и сликарство међусобно опште посредством позоришта, које има улогу међукода, кода-преводиоца.
Лукијанова опсесија Позориштем апсурда - након свега реченог - постаје схватљивија…

ISBN: 978-86-7552-030-6

Особине: Формат: 135 х210 mm | Обим: 247 стр. | Повез: брош |Писмо: ћирилица

Наручи:

Владимир Илић, рођен је 1965, у Чачку где је завршио основну школу и гимназију. Дипломирао је 1990. на Факултету политичких наука у Београду (смер новинарство). Сарадник Студента, Спортских новости, Епохе, Дуге и Радио Београда. Завршио је специјалистичке постдипломске студије Europe in the World на институту за новинарство у Утрехту (Холандија) и Националној високој новинарској школи у Архусу (Данска), под покровитељством УНЕСКО-а и Европске уније. Био је начелник Одељења за стране медије у Савезном министарству за информисање (1993–1996) и помоћник савезног министра за информисање (1996–2000). Сусрео се са преко две хиљаде новинара, публициста и дипломата свих континената.

Садржај
Водич    

1. Активирај атомско језгро супер-капитализма

1.1. „Света породица“
1.2.ФЕД – „Банка свих банака“
1.3. Игре поделе власти

2. Ослободи дух невремена

2.1. Заповест која недостаје
2.2. Витезови округлог стола
2.3. Фабијанци – вукови у јагњећој кожи    
2.4. Пророци и пројекти – Лењин, Хитлер
2.5. 1 х 4 = 276

3. Укрсти медијске трансверзале

3.1. Централни медијски комитет    
3.2. Филтер-клубови    
3.3. Лобији „плаве крви”
3.4. Шампиони људских права
3.5. Нови Маркс и Енгелс – Моне и Шуман    

4. Заврти спин-комуникације

4.1. Фројдови рођаци    
4.2. Другови Рудер и Фин    
4.3. Врло референтна листа
4.4. Амерички сан
4.5. Каубој Џими поново јаше

5. Програмирај клонирање кловнова

5.1. Политизација Холивуда
5.2. Холивудизација политике    
5.3. Талк-show!    
5.4. Бесмртници модерне цивилизације
5.5. Живети као сав нормалан свет

6. Долази (ли) Четврти Рим?

6.1. Ротшилди и учитељица живота    
6.2. Награде за првосвештенике урбаног
6.3. Одбрана и заштита, итд.
6.4. Дискретни шарм демократије

П.С. Постоји ли боља страна света?

7. Анекс

Империја у слици и речи    
Најзначајније приватне војне организације
Референтни извори

Белешка о аутору    

О делу
Водич кроз лавиринте идеологије, геополитике и медијско-политичке манипулације. Књига објашњава зашто су Срби "добрано проћердали 20.век" све трчећи да пољубе руку Њеном Височанству Идеологији, али шта (и ко) их чека на почетку путовања кроз 21.век.

Извод из дела
2.4. Пророци и пројекти – Лењин, Хитлер...

Филип Дру – Администратор, назив је књиге из 1912. године која, с невероватном прецизношћу, предвиђа да ће ускоро бити остварен сан Карла Маркса о победи социјализма. Суштински, књига је наговестила „револуцију“ у Русији. Аутор те знамените литературе је Едвард Мандл Хаус, познатији као „Пуковник Хаус“.

Његово име се са страхопоштовањем изговарало у време Првог светског рата. Био је специјални изасланик, а према неким ауторима и „Пинокијев цврчак“ тадашњег председника САД Вудроа Вилсона. Кажу да му је отац Томас Хаус стекао огромно богатство током америчког грађанског рата (1861-1865) и да је за време најкрвавијих сукоба на тлу „новог света“ био на „hot line“ са породицом Ротшилд.

Неколико година после издавања те књиге, један од водећих финансијера Вилсонове (победоносне) председничке кампање Чарлс Рошар Крејн, чикашки магнат, чија је ћерка била удата за једног од чешких лидера Јана Масарика, помаже Лаву Давидовичу Бронштајну, познатијем као Троцки, да безбедно, са довољно долара отплови у Русију у сусрет „црвеном октобру“, подигне „Црвену армију“ и постане – комесар за спољне послове СССР-а. Истина, Троцки је неко време задржан у Халифаксу, на „миг“ британске морнаричке полиције, али је, на „други миг“, овога пута човека са „уметничким именом“ Вилијам Вајзман, једне од најважнијих карика британске тајне полиције, пуштен. Тако је добио своју „пропусницу у историју“.

Сам Чарлс Крејн боравиће у Русији 1917. године.

А, сер Брус Роберт Локарт (1887-1970), ђак Лондонске школе економије, уредник Ивнинг стандарда, са 25 година најмлађи вицеконзул, а потом и генерални конзул Велике Британије у Русији (1914-1917) био је задужен за „везу“ с лидерима бољшевичке револуције. Савременици су говорили да не мора да се најављује када иде у посету вођама „црвеног октобра“. Овај дипломата који је доживео дубоку старост, ипак је морао присилно напустити Москву. У неку руку био је „размењен“ за важног руског човека – Литвинова1, будућег шефа дипломатије СССР-а. Године 1932, баш кад се у САД доноси тзв. Смитсонова декларација да „САД неће признати државе које проистичу из насилних промена“, Локарт пише знамениту књигу Мемоари британског агента. Његов добар друг био је и чувени му колега Сидни Рајли, агент коме су, као и Локарту, увек била отворена врата „црвеног Кремља“, пре свега Феликса Ђержинског. Рајли, који ће, поред неких других егзотичних типова, послужити као прототип филмског Џејмса Бонда, није дочекао „старост у папучама“, завршио је каријеру и живот 1925. Сматра се да су „бољшевици“, прерушени у „беле“ монархисте убрзали његов крај!

Куриозитет је да је Локарт био и добар пријатељ легендарног авантуристе, бонвивана, песника, сликара, шахисте и, надасве, окултисте Алистера Кроулија. Велика љубав тог чудног човека била је, кажу Сузан Стронг, ћерка америчког конгресмена Дениса Стронга! Кроули, „надахнут“ египатским мистеријама, био је „много испред свог времена“ јер је, још крајем 19. и почетком 20. века, био склон „магијском сексу“ и „употреби дроге“. Rock and Roll још није био измишљен!

Било како било, Немци, иако зараћена страна, пропуштају Владимира Иљича Лењина да, у специјално обезбеђеном возу, самоуверено и са довољно новца, крене да „посеје ветар“ и „жање буру“: свргне немачког ратног непријатеља и једног од главних ривала међународног банкарског братства када је реч о „пословима с нафтом“ – руског цара, онога који је некада сматран „божанством“, а у предвечерје владавине назван – „крвави Николај“.
С доласком Лењина, одахнула је и Турска. Један од (не)скривених ратних циљева царске Русије био је излазак на Босфор и, по могућству, заузимање Цариграда.

Током Првог светског рата, један од водећих људи америчког система Банке федералних резерви, која је у приватним рукама, у то време био је Џејмс Пол Варбург. Истовремено, једна од водећих еминенција немачке централне банке, која је у државним рукама, био је његов брат Макс Варбург.

Предводник америчке мисије Црвеног крста у Русији 1917. године био је „момак из Вирџиније“ – Вилијам Бојс Томпсон. У ствари, он је био директор Банке федералних резерви од самог оснивања до 1919. И не само то. Био је и један од директора америчког Савета за спољне послове. Сматра се да је био велики деоничар Чејс Менхетн банке и да је бољшевицима дао огроман новчани прилог „из свог џепа“.

Херман Ото Кан био је један од оснивача америчког Савета за спољне послове. Рођен у Манхајму (Немачка),  крајем 19. века повезао се са „Кун, Леб енд компани“. Нешто касније, постаје директор „Еквитабл траст компани“ коју преузима фамилија Рокфелер и сарађује са – Дојче банком. Током 1930. прави бизнис са СССР-ом у коме Стаљинова звезда почиње да блиста „пуним сјајем“.

Такође, фамозни Аверел Хариман, један од најчувенијих „скал-бонерса“2, који је под својим надзором имао инвестиционо банкарство и развој морнарице и авијације, био је председник – Америчко-руске трговачке коморе.

Много касније, 1968-1969, у Харимановој делегацији која је предводила мировне преговоре у Паризу на релацији САД-Вијетнам наћи ће се и будући „архитекта мира у Босни“ – Ричард Холбрук. Још касније, 1980, Аверел Хариман ће, лично, одати дужну почаст „клупском другу“, преминулом и глобално ожаљеном Јосипу Брозу Титу.

Очигледно је да је Вол стрит имао сасвим одређени интерес да дода „ветар у леђа“ бољшевицима. Историјске књиге, наравно, као и у случају француске револуције говоре о народу коме је „догорело до ноката“, о „спонтаним покретима одоздо“, о жељама народа да „збаце јарам“. Нема сумње да је руски народ врло тешко живео. Такође нема сумње да су „бољари“, опонашајући своје енглеске „колеге у црвеним мундирима“, уместо лова на лисице, често имали обичај да „лове“ децу својих „мужика“...

Шта је могао у дубини душе осећати отац чију су децу ловили? Шта су могли у дубини душе осећати руски војници који су ишли да „бране родину“ а наишли на глад и дезорганизацију „потомака“ оне армије која је пре једног века славодобитно из Москве отерала Наполеона и марширала на Париз? Понижење и само понижење.

Али, да ли би то било довољно да се окрену против „божанства“ – свог цара? Сам император је био један од најбогатијих људи на свету и постао је велики конкурент „банкарској интернационали“ у светским размерама када је реч о бизнису с нафтом.
Било како било, резултат је био страховити грађански рат у Русији.

Банкари су, као и увек, финансирали и „беле“ и „црвене“. Врло сличан „систем“ изазивања и „решавања“ кризе коришћен је, пар деценија касније, у Немачкој...  

Кукасти крст, као древни симбол, представља у већини религија позитивно знамење. На светом санксритском језику Индије реч „свастика“ значила је – „срећан сам!“ Тај поклич је био посвећен богу Сунца.

Тајанствено Друштво Тула, основано у Немачкој, имало је исти симбол. Један од вођа те скупине звао се Дитрих Екарт. Сматра се да је баш он, аутор песме „Deutschland erwache!“ (Немачка, пробуди се!), био „духовни отац“ бића које ће са собом повести милионе и милионе у смрт – Адолфа Хитлера. Будући „фирер“ готово никада није помињао онога у кога није ни веровао – Исуса Христа. Његови ватрени, хипнотички и френетични говори готово никада нису прошли без спомињања – „провиђења“!
Не може се рећи да није најавио своју „мисију“. Књига Четири и по године борбе против лажи, глупости и кукавичлука, коју је спретни издавач назвао Моја борба (Mein Kampf) није била филозофске природе, нити недоречена.
Напротив!

Порука бића са уским брчићима, чији је изглед сугерисала једна жена, а подсмевао се Чарли Чаплин, и које је по злу упамтио цео свет, била је више него јасна: „Пожељан је мир који није подупрт палминим гранчицама плачљивих пацифистичких нарикача, већ мир утемељен победничким мачем једног народа господара захваљујући коме је свет стављен у службу више културе!“.

Зашто онда англо-амерички свет није ту књигу, у целости, могао читати на енглеском језику све до самог почетка рата? Коме није одговарало да се књига одмах преведе и јавност свеколиког демократског Запада „упозори“ на опаке планове једног фанатика?

Тај „луди каплар“, ипак, није могао „пасти с неба“, преко ноћи. Дуг је и трновит био његов пут до црних звезда.

Како је било могуће да у пораженој Немачкој, притиснутој бременом дугова и револуционарних збивања, „процвета“ један вагабунд, без корена, суштинског образовања и шанси?... Пардон, не без шанси! Неко му је пружио (не)очекивану прилику.
Биле су то даме из немачког „високог друштва“ и један – (полу)Американац.

Биће које је хтело да буде уметник, пронашло је свој „позив“, своју „мисију“, у „заштити нације од комунистичке претње“. Његови „јуришни одреди“ (СА) млавили су све пред собом, а лист Фолкишер беобахтер (Народни осматрач) „објашњавао је циљеве борбе“. И гле, угледне госпође Хелена Бехштајн и Гетруда фон Зајдлиц дају богате прилоге за већ профилисану Националсоцијалистичку немачку радничку партију (NSDAP). „Круг пријатеља“ окупља се око бизнисмена Вилхелма Кеплера, „експерта“ за финансије нацистичке странке и будућег „надзорника“ припојене Аустрије.

Али, одлучујући продор у аристократске и високе војне кругове Хитлеру омогућава један млади Немац чија је мајка била – Американка. Име му је Ернст Франц Ханфштенгл. Сви страни новинари у Немачкој који ће пратити успон нациста током 20-их и 30-их година прошлог века, укључујући и легенду београдског листа Политика и српског новинарства Предрага Пеђу Милојевића, знаће га по улози шефа Одељења за страну јавност нацистичке партије и надимку – Пузи.

Ђак Харварда! Члан врло познате фамилије литографа из Минхена чије традиције сежу дубоко у прошлост. Живео је у Бечу, Лондону, Риму, а пре повратка у Немачку која је хрлила у Адолфов загрљај живео је у дужем раздобљу од 1911. до 1921. у  Њујорку.
Још 1922. године Труман Смит, помоћник војног аташеа при америчкој војној амбасади у Берлину указује Пузију на „необичног, али веома талентованог политичара“ по имену Адолф Хитлер.
Дакле, још пре него што ће то име одјекнути широм Немачке након „Минхенског пуча“, америчке државне службе веома „видовито“ слуте успон једног сасвим непознатог фанатика чија „слава“ није прелазила границе Баварске.

Да све буде занимљивије, Пузи се одушевљава оним што је чуо на нацистичким митинзима и 1923. даје у оно време велику своту од 1000 долара за Хитлеров лист. И не само то. Сматра се да је баш он, са својом супругом и сестром, спасао живот будућем фиреру после неуспелог минхенског пуча у коме је тешко рањен Херман Геринг, а, из нацистичког угла, „прославио“ се, поново, немачки заслужни „шеф“ Врховне команде из Првог светског рата генерал Ерих Лудендорф.  Иронијом највећег комедиографа,  судбине, будућем рајхсмаршалу Герингу, саборцу „црвеног барона“ Рихтхофена из Првог светског рата, живот је спасао један Јеврејин! Ханфштенгла повезују и са „паљењем Рајхстага“, што је послужило нацистима за обрачун са „комшијама“ са главног трга у Берлину – комунистима!

Са Пузијем ће се, током свог авантуристичког пропутовања по нацистичкој Немачкој, срести и млади Дејвид Рокфелер. Будући лидер „Чејс Менхетн“ банке, пробијајући се кроз хистеричну масу која се, сва у сузама, опраштала од ратног хероја Лудендорфа, за породични албум, фотографише вероватно највећи „изум“ манипулације 20. века – Адолфа Хитлера.

Чудноват је био Ханфштенгл. Кажу да се некада дружио са Чарлијем Чаплином, Џејом Пи Морганом, Хенријем Фордом... Компоновао је неке од песама Хитлерових СА одреда. Неки га, чак, доводе у везу са нацистичким поздравом “Sieg Heil“, јер је тај фанатични поклич, у бити, подсећао на оно што су узвикивали студенти једног од најпрестижнијих америчких универзитета: „Харвард! Харвард, ра, ра, ра!“
Док се чудна мешавина аристократије, војних ветерана и туцибраће окупљала око устрепталог фирера, амерички естаблишмент је све чинио да Немачкој олакша најтеже одреднице Версајског мировног уговора. Чувени Доусов план кредитирања вајмарске Немачке и „регулисања“ ратних репарација у роби помогао је, више од било чега, да легендарни др Шахт у периоду од 1924. до 1930. стабилизује немачку валуту и, фактички, заустави највећу до тада познату хиперинфлацију на свету.

Омаж, објављен у Њујорк тајмсу 17. октобра 1928. и посвећен Бенџамину Стронгу, истакнутој фигури централне банке ФЕД Њујорк који је изненада преминуо, говори о састанку моћних директора три велике централне банке јула 1927. На „потпуно неформалном“ скупу „најексклузивнијег светског клуба“, о коме штампа и радио нису извештавали, били су Монтегју Норман, из Банк оф Енгланд, поменути Стронг из њујоршке Банке федералних резерви и – др Хјалмар Шахт, из Reichbank. Теме су биле стабилност светске трговине и економије, „кретање злата“ и сл. Неколико година раније, 1925, Норман и Шахт, заједно са замеником гувернера Централне банке Француске Шарлом Рисом, посетили су Стронга који је „погурао“ оно што су Норман и његови „штићеници“ тражили.

Шта год да су тражили, „Велика депресија“ била је на помолу...

Пословно партнерство Стронга и Нормана датирало је још из времена Првог светског рата. Бенџамин Стронг за свој вртоглави успон у свету финансија дуговао је Хенрију Дејвисону кога су читаоци већ упознали као једног од креатора система ФЕД и поверљивог човека банке Џеја Пи Моргана.

Мајка др Шахта била је Данкиња и баронеса – Констанца фон Егерс. Његов отац је живео у САД у периоду непосредно после америчког грађанског рата (1864-1870) и обожавао је Хораса Грилија (1811-1872), тада чувеног новинара и политичког лидера. Своме сину је дао пуно име – Хјалмар Хорас Грили Шахт. Србима ће бити јаснија његова улога ако га назовемо „немачки Аврамовић“3. Због неизбежних дугачких белих крагни, звали су га и „мистер оковратник“.
Доцније ће бити назван „врхунским економистом који је салутирао Хитлеру“. Но, то није био једини „гаф“ који му је приписан. Још током Првог светског рата за његово име се везују „афере у Белгији“. Али, десетак година касније сви економисти ће читати његове књиге Стабилисиерунг дер Марк (1929) и Енде дер Репаратионен (1931).

Било како било, један по један, с мање или више воље, тридесетих година прошлог века, највећи немачки магнати се приближавају Хитлеру.
Георг фон Шницлер и Карл Бош (ИГ Фарбен), Алфред Хугенберг (УФА, Рајфајзен), Фридрих Круп, Фриц Тисен, Аустријанац проф. др Фердинанд Порше, Хајнц Нордхоф...

Зашто је Американцима толико било стало да се Немачка опорави? Наравно, ниједан кредитор не жели да онај који дугује новац буде стално на ивици банкрота, јер од тога нико „нема вајде“. Међутим, постојали су и „виши интереси“!

Велики новац за „Доусов план“ дала је компанија „Дилон, Рид енд компани“. Претеча те фирме звала се „Вилијам А. Рид енд компани“. Током Првог светског рата, 1915. добила је нове партнере и нови назив. Од 1916. до 1940. истакнута фигура у њој, заправо десна рука Кларенса Дилона, био је ћутљиви Џејмс Винсент Форестал. Као студент – први у класи на Принстону, после новинар, па у великом државном бизнису са дуваном. И на крају, али не последње, члан ратног кабинета САД од 1941. до 1945. године.
Ни „браћа с друге стране Атлантика“ нису седела скрштених руку. Први човек који читаве две и по деценије (1920-1944, до тада су се гувернери мењали, по правилу, на две године) владао „централном банком Енглеске“ Монтегју Колет Норман подржавао је Доусове напоре да се Немачка стабилизује. Норман је био гувернер „Банк оф Енгланд“ у кључном раздобљу од 1920. до 1944. и, на свој начин, допринео је и успону и паду Адолфа Хитлера. На размеђи два века, од 1894. до 1915. боравио је у Јужној Африци, где су „витезови округлог стола“, предвођени Сесилом Роудсом и Алфредом Милнером, крчили себи и „Империји“ пут.
Поново натраг преко „велике баре“ – у америчком огранку „ИГ Фарбена“ седела су више него звучна имена: Едсел Форд, син чувеног произвођача аутомобила Хенрија Форда, изумитеља „покретне траке“ у индустрији и некадашњег сарадника још чувенијег Томаса Едисона, проналазача; Чарлс Мичел, „Вестерн Електрик“ и Нешенел сити банк, повезан с фамилијама Рокфелер и Карнеги; Херман Мец, конгресмен, повезан са Менхетн банком и фамилијом Варбург; већ поменути Џејмс Пол Варбург из првог борда директора ФЕД; Валтер Тигл, председник „Стандард оила“, компаније која је у власништву породице Рокфелер.

Поједини извори тврде да је за пословницу „ИГ Фарбена“ бурне 1940. радио,  својом вољом, или не, и млади пољски трговац по имену – Карол Војтила.
Будући велики председник САД Хари Труман, несуђени питомац „Вест поинта“, припадник људског рода који ће потписати наређење у име спасавања живота америчких војника да са лица земље буду збрисани јапански градови Хирошима и Нагасаки, био је део Њар Продуцтион Боард-а, који је имао веома велики интерес за несметано функционисање „дила“ између „Стандард оила“ и „ИГ Фарбена“. Далеким пореклом је Шкот. Деда по мајци му се звао Соломон и сви његови, везани за Кентаки и Мисури, били су много више на страни јужњака, „диксија“, него што су волели Унију и „јенкије“ током грађанског рата у САД. Сматран је „производом“ великог „боса“ Мисурија, демократе који ће се наћи на оптуженичкој клупи због махинација с порезом – Тома Пендергаста.
Истовремено, „Џенерал моторс“ је врло спремно остваривао профит заједно са „Опелом“ који је, опет, врло спремно производио најсавременију ратну опрему за Хитлерову машинерију. Потпредседник „Џенерал моторса“ Алфред Причард Слоан у време велике економске кризе 1929. „на вези“ је с „Опелом“. Нешто раније господин Слоан је био – директор Чејс нешенел банке.

И некадашњи полазник Едисонове академије Томас Џон Вотсон постаје председник чувене компаније „Интернешенел бизнис машинз“ (IBM) баш у време отпочињања Првог светског рата. Раније је, као и Слоан, био у врху – Чејс нешенел банке. Господин Вотсон је одликован немачким орлом са звездом.
Елиху Томсон, рођен у Манчестеру, један од „погонских мотора“ Џенерал електрика, поред Легије части, добио је 1935. и Хитлерово одликовање – Медаљу Грасхоф.

А генерални амерички конзул у Берлину у периоду од 1930. до 1934. звао се – Џорџ Месершмит!4

Дакле, забавно је било оних дана уочи председничких избора 2004. слушати америчке „демократе“ како „прозивају“ оне које они називају „конзервативцима“ оличеним у породици америчког председника Буша да су „само они“ остваривали бизнис са нацистима. Истина, чукундеда и прадеда двојице председника САД по имену Самјуел Прескот Буш, с добрим везама са Рокфелеровим петролејским колосом „Стандард оилом“, саветник америчког председника Хувера и „штићеник“ фамозне браће Хариман – Роланда и Аверела5, имао је велики интерес да немачке челичане добро раде, али никако није био једини заинтересован за фрапантан „бум“ нацистичке војне индустрије.

Убрзо после Другог светског рата, син Самјуела Буша по имену Прескот Шелдон Буш постаје директор моћне америчке ТВ-мреже Си-Би-Ес.

Елем, о Доусовом плану се веома похвално изразио и Џон Фостер Далс који се са Шахтом сусрео на међународној економској конференцији 1932, сазваној управо на иницијативу потоњег. Још у Првом светском рату, Далс је имао своју улогу у Борду ратне трговине САД, и, након те кланице, у политици спровођења репарација према пораженима. После Другог светског рата, био је државни секретар у кабинету Ајзенхауера, а Џонов рођени брат Ален који се прославио ставом да „Немачка мора да буде депрусијанизована и дебизмаркизована“, постаће председник Савета за спољне послове и – директор ЦИЕ. И један и други брат водиће „спору и болну борбу за уређено светско друштво“.

Звезда Алена Далса почеће, накратко, да тамни тек када се његова ЦИА упрска у Заливу свиња. Те 1961, „инвазија Кубе“ завршиће се неславно и тадашњи амерички председник Кенеди мораће да отпусти моћног шефа тајне службе, који је петнаестак година пре тога, читалац ће се сетити, имао највише место у Савету за спољне односе САД. Тада каријеру и, на несрећу, свој живот, на пречац прекида и дугогодишњи Далсов сарадник у свим важним акцијама, укључујући и надзор над америчком окупационом зоном у Западној Немачкој – Франк Визнер. Његов истоимени син, много касније, 2005, постаће амерички преговарач за – Косово!
Но, да се вратимо у „веселе тридесете“ 20. века...

Још један чудновати „сват“ пратио је Хитлера од његових раних успона све до своје смрти 1927. године. Заиста је мало примера у историји да је један поданик „горде Албион“ тако радо постао Немац, и то још у време  рововске кланице његових бивших и будућих сународника у Првом светском рату (1916). За своје „заслуге“ добиће и одликовање – гвоздени крст. Тај, Хјустон Стјуарт Чемберлен, Вагнеров студент, а потом и зет, помни истраживач европске културе, писац запажене књиге Основе 19. века, био је спреман за такав чин „преобраћења“ и постао је немачки држављанин.

Поменута књига је одушевљавала немачког цара Вилхелма Другог. У њој је, тако несвојствено отмености Британаца и Чемберлену лично, горљиво подржавана расистичка тирада француског дипломате и писца Есеја о неједнакости људских раса грофа Жозефа Артура де Гобиноа, за дивно чудо шефа кабинета Алекса де Токвила који се дивио – америчкој демократији! Елем, Гобино је медитирао: „Аријевски Немац је снажно биће. Зато је све што он мисли, каже и ради од највеће важности!“ И Чемберлен медитира: „Да није било Тевтона, на земљу би се спустила вечна тама!... Бог се данас узда искључиво у Немце! То сазнање, та истина испуњава ми душу годинама!“

Цар Вилхелм није му остао дужан, позвао је Чемберлена на свој двор у Потсдаму и тада склопљено пријатељство потрајало је до краја пишчевог живота (1927). У једном од топлих писама „кајзер“ поручује Чемберлену: „Сам Бог је послао Вашу књигу немачком народу, а Вас лично мени!“
Кажу да је Хитлер просто обожавао Вагнера и да је гајио (не)дефинисана осећања према његовој супрузи, Чемберленовој ташти. Такође, волео је у својој близини овог чудноватог Британца који је за њега постао „живи доказ“ потребе да се припадници „више расе“ заједно боре против „расног кварења“.
Поводом прославе Чемберленовог седамдесетог рођендана, лист нацистичке странке Фолкишер беобахтер објавио је прави хвалоспев ономе чија је књига Основе 19. века постала „јеванђељем националсоцијализма“.

Када је напустио овај свет, од  Хјустона Чемберлена од „јавних личности“ опростио се само онај коме је „неумрли“ прорекао: „Очекују Вас велике ствари! То што Немачка у тренуцима својих највећих неприлика рађа Вас, потврђује њену виталност!“ – Адолф Хитлер. Будући фирер.

Хјустонов uncle био је Артур Невил Чемберлен, онај исти који је „изручио“ Чешку у наручје Хитлеру. Артуров полубрат био је Остин Чемберлен, човек који ће здушно подржати Доусов план „помоћи Немачкој“ и изјавити: „Мусолини је човек с којим би се могао радити бизнис!“ Касније је исти тај Остин био велики поборник наоружавања англо-америчког света и – уласка у рат против оних којима се, до јуче, „дивио“! Артуров и Остинов отац је већ поменути Џозеф Чемберлен, убеђени империјалист, који је здушно сарађивао са већ поменутима Алфредом Милнером и Сесилом Роудсом, господарима земље и неба у дијамантима богатој Јужној Африци...
Дијаманти су вечни! И најбољи су пријатељи одређеног типа девојака!

Чарлс Доус, по коме је 1924. план дела америчког естаблишмента помоћи пораженој Немачкој добио име, био је син генерала. Учио је „занат“ у Француској. Банкар, доцније амбасадор и – потпредседник САД. Радио је за „Дилон, Рид енд компани“ и Нешенел сити банку која је била под контролом Џ.П. Моргана. Такође је сарађивао са немачким хемијским концерном „ИГ Фарбен“.
За своје „напоре у корист европског и светског мира“, добио је Нобелову награду 1925. Заједно са – Остином Чемберленом!

А шта се догодило са др Хјалмаром Шахтом, „десном руком“ економије Адолфа Хитлера? Под окриљем свог „разлаза“ са фирером, али и због, евидентно, сјајних „копчи“ са америчким естаблишментом, др Шахт на суђењу у Нирнбергу бива ослобођен. Под окриљем „слободе мисли и научног стваралаштва“, није суђено ни „идејном утемељивачу“ расизма којим се „напајао“ фашистички покрет – Карлу Хаусхоферу. „У папучама“ је старост дочекао и Шахтов заменик који је „наследио утицај Макса Варбурга“, кључни човек дотока новца нацистима – Курт Фрајхер фон Шредер.
Онај исти Шредер који је у време успона нацизма био лидер немачке банке, повезане са банкарском корпорацијом „Л. Хенри Шредер“ из Њујорка, и у управним одборима свих „филијала“ моћне америчке фирме Ај-Ти-Ти (ИТТ).

Много, много касније, почетком марта 2006, немачки лист Велт ам зонтаг пише да Шредерови, богаташи и, наравно, филантропи, потичу од произвођача дувана Беренда Шредера из 17. века, човека који је трговао вином, кафом, шећером, лососом... Наследници су се често, пише лист, венчавали међусобно у циљу очувања богатства, а први „прави племић“ те фамилије постао је Јохан Хајнрих Шредер, прозван „Џон Хенри“. Он је у Ливерпулу основао огранак своје фирме и радио са браћом Пикеринг, у намери да изађе у сусрет жељама филијале Банк оф Енгланд. Део фамилије који се иселио у Велику Британију преузео је презиме Шродер и бавио се инвестиционим банкарством.

Током Првог светског рата, и у међуратном периоду, банкарска компанија „Ј. Х. Шредер“ имала је важну улогу у комплексним интернационалним трансакцијама у „посебним условима“. Са фирмом која је штитила интересе „Шредера“, радила су и – поменута браћа Далс.

Убрзо, после Нирнберга ослобођен је и Alfred Krupp von Bohlen und Halcbah, темељ „фирерове“ ратне машинерије. Сматра се да га је 1951. помиловао нико други до високи комесар англо-америчке окупацијске управе – Џон Џеј Мек Клој!

Правда је правда, али интереси су вечнији од дијаманата!

Нешто после свог „искупљења“, др Шахт пише Abrechnung mit Hitler и сарађује са будућим светским „бродовласником бр. 1“ Аристотелом Оназисом. Убрзо, 1953, постаје и лидер Банке за спољну трговину из Дизелдорфа и, фактички, учествује у „послератној обнови Западне Немачке“! Брат другог „одметника од Хитлера“ – Пузија Ханфштенгла, Едгар постаће, после Другог светског рата, један од лидера „Немачко-америчког“ и „Англо-немачког“ клуба...

Много година касније, крајем двадесетог века, љубитељи куриозитета приметиће како се човек по имену Хенри Шахт стабилно пење лествицама успеха. Постаје директор фирме Е. М. Варбург. Заслужује место у борду директора таквих фирми као што су Алуминијумска компанија Америке, Чејз Менхетн банка , корпорација Џонсон и Џонсон, престижна Њујорк тајмс компани (од 1999). Председава и бордом повереника Фондације Форд....

Такође, много година касније, 1988, Збигњев Бжежински, предавач са универзитета Харвард и Колумбија, констатује: „Хитлер је био онолико лењинист, колико је Стаљин био нациста!“

Још Бжежински: „Комунизам и фашизам – два прамена исте вере!“

Једино је „заборавио“ да примети:

Wall Street је остао онолико десно, колико је остао лево.


1Поједини извори истичу да је баш „човек који је наговорио Рузвелта да призна Совјетски Савез“, Максим Литвинов (Мејер Волах Финклштајн), тада амбасадор СССР-а у САД, био први Рус коме су амерички званичници саопштили да је јапанска армада бомбардовала Перл Харбур (децембар, 1941) и да САД званично улазе у Други светски рат.

2 Тајно друштво „Лобања и кости“ (Skull and Bones) основано је на Универзитету Јејл 1832, као „одјек“ сличних удружења у Немачкој. „Скал-бонерси“ су (били) председници САД Вилијам Х. Тафт и Џорџ Буш, сенатор Аверел Хариман, издавач Тајма Хенри Лус...

3 Драгослав Аврамовић (1919-2001), лидер тима стручњака који је зауставио хиперинфлацију у Србији почетком 1994, потом гувернер Народне банке Југославије.

4 Месершмит је и презиме славног конструктора авиона који су обележили Хитлерову епоху.

5 Отац браће Хариман по имену Едвард Хенри (1849-1909) био је финансијер и један од највећих магната железнице у САД. И филантроп, наравно! Заједно са Јакобом Шифом, (рођен 1847. у Франкфурту на Мајни (Немачка), умро 1920. у Њујорку) једним од стубова фирме „Кун, Леб и компани“, крајем 19. века преузео је „Унион Пацифик“.

ISBN: 978-86-7552-026-9

Особине: Формат: 120 х200 mm | Обим: 252 стр. | Повез: брош |Писмо: ћирилица

Наручи:

Драгиња (Драга) Гавриловић је рођена 14. марта 1854. у Српској Црњи.
Основну школу похађала је у Новом Саду, а у Сомбору Учитељску школу коју завршава 1878.
Од 1880. до пензионисања 1911. године, радила је у Српској Црњи, као српска народна учитељица.
Објављивањем Девојачког романа у листу Јавор, у наставцима, током 1889. Драга Гавриловић постаје прва жена романописац у српској књижевности.
Знала је мађарски и немачки језик.
Умрла је од туберкулозе, 1917. године у Српској Црњи, у 63. години живота.

Поезију, прозу, песме за децу и чланке објављивала је у Јавору (где су објављене две њене најобимније прозе – Из учитељичког живота /1884/ који поједини историчари књижевности сврставају у роман и Девојачки роман /1889/); затим у листовима Стармали, Садашњост, Невен, Орао, као и Hacfelder zeitung на немачком.
Према списку саме Драге Гавриловић, пронађеном у њеној заоставштини, уз два наведена дела објавила је тринаест приповедака, неколико полемичких чланака и неколико дечјих песама. Необјављени,  а сада изгубљени, остали су рукописи Сеоски роман и неколико приповедака и чланака на српском и немачком језику.
Сабрана дела Драге Гавриловић у две књиге објављена су 1990. у издању Књижевне заједнице Кикинде, а књига изабраних прича У међупростору у издању Књижевне општине Вршац 2004. године.

Садржај
Врлинска бића Драге Гавриловић

Девојачки роман
Из учитељичког живота
Разуме се, ону лепшу
Она је – срце му каже
Недеља пред избор кметова у селу
Благословено рицин-уље
Писмо побратиму
Сан
Белешка о писцу

О делу
Прва српска романсијерка, Драга Гавриловић (1854–1917), рођена је у Српској Црњи, у многочланој породици црњанског трговца Милана Гавриловића. Четири разреда основне школе завршила је у Новом Саду и потом живела у родном месту, учећи уз мајку домаћичке послове и спремајући се за уобичајену судбину жене. Међутим, због својих рано развијених ставова о браку и љубави и у жељи да кроз стицање свога позива оствари независност, Драга завршава Учитељску школу у Сомбору (1875–1878), у којој је снажно упориште имала Уједињена омладина српска, основана 1866. у Новом Саду.

Школовање је погодовало развијању књижевног талента Драге Гавриловић, јер је боравила у окружењу које је неговало писање (бројни наставници, као и њени школски другови, пишу), али и усвајању идеја Омладинског покрета, утемељених на учењу Светозара Марковића (пре свега, идеја о еманципацији жена, која је стављана међу најважније задатке времена), које ова ауторка заступа у свом књижевном делу.

По завршеној учитељској школи, Драга се враћа у Српску Црњу и посвећује се позиву учитељице (1880–1911), као и практичном просвећивању сеоских жена. Иако је званично пензионисана 1911. године, она заправо не ради од 1900. (тада је објавила и своју последњу причу), када се разболела од туберкулозе. О приликама у тадашњој школи оставила је обиље података у свом прозном опусу.
Књижевно стварање започела је седамдесетих година 19. века, најпре песмама, неспретним покушајима који су више били чин ослобађања у себи наслућеног књижевног талента но вредна дела. Њена прва објављена песма („У спомен Ђ. Јакшићу“, у Јавору) написана је на вест о песниковој смрти (1878), а друга („За слободу“, такође у Јавору) објављена је годину дана касније. Потом тек у јануару 1884. почиње да објављује дужу прозу Из учитељског живота, као већ зрела, тридесетогодишња жена и од тада је заступљена у периодици свога времена: Јавору, Орлу, Змајевом Невену и кикиндској Садашњости, где је, са својим оригиналним прозним творевинама, али и преводима са немачког, један од најзначајнијих сарадника.
 
*
Лик високоморалне учитељице, свесне значаја свога позива и усмерене на добробит свога народа, срећемо готово у свим приповеткама Драге Гавриловић, па и у Девојачком роману (1889), који је централно дело њеног опуса, не само као најдужа, једина романескна творевина ове ауторке*, већ и по томе што је у себи сабрао готово све централне теме, идеје, карактере, па и поетичке одлике њене прозе. Основне теме Драге Гавриловић јесу љубав, женидбе и удадбе, учитељски живот – из њених се прича могу реконструисати околности у којима живе и раде српске учитељице, суочавајући се са лошом и нередовном платом, непоштовањем народа, њиховим сујеверјем, сиромаштвом и непросвећеношћу. Међутим, Драга Гавриловић је руковођена жељом да озбиљно промисли суштину интимних односа, љубави и брака, па је томе подредила и фабулу својих прича. Ауторка примећује и осуђује зло које прати свакодневни живот у углавном невеликим градским срединама које приказује.

Према теми, ликовима и фабули, Девојачки роман (објављен у Јавору 1889), изгледа као наставак већ објављене прозе Из учитељичког живота (сродност јунакиња ових проза омогућава и честа аутоцитатна призивања). Иако по многим својствима (тематска преокупација, поетичке одлике: реалистички проседе у који се пробијају сентиментално-просветитељски тонови) припада своме времену, начин на који прилази проблему женске еманципације, чини овај роман Драге Гавриловић актуелним и данас.

Женска судбина у времену у коме је брак једина алтернатива, сагледана је овде кроз три сестре, које након очевог финансијског пропадања постају сиромашне девојке, чиме се њихове околности живота битно мењају, а могућности избора сужавају. Тиме се у роману стварају и прилике за проверу постојаности ставова главне јунакиње, најстарије сестре Даринке, која је по уверењима, хтењима и животној усмерености сасвим супротстављена средини и времену у коме живи. Много је аутобиографског присутно у Девојачком роману: и Драгин је отац трговац који финансијски пропада, и она је, тек када је прешла двадесету, што су за ондашња схватања биле већ поодмакле године за жену, као и њена јунакиња, уписала Сомборску учитељску школу. У лик своје главне јунакиње Даринке ауторка уткива своја схватања о љубави и браку која јој одређују живот.

Будући да се у односу на другу половину 19. века, када настаје овај роман, много тога изменило, те да је захтев који изриче главна јунакиња – да и жена има свој животни позив, преко којег би остварила независност и ослободила се брачне принуде – одавно већ постао друштвена пракса, зачуђујуће је на колико је нивоа овај Девојачки роман актуелан. Да ли је сан о Правом младалачка заблуда, а одрастање трајно раскидање са њом, или је то вера у идеал који нас одликује као људска бића? Да ли се компромис на том плану може правити и, коначно, кошта ли нас више направљени компромис, или оглушивање о сваки компромис? То су питања која радикално поставља ова прва српска романсијерка, проговарајући – истина понекад наглашено педагошким тоном, понекад сентиментално (пре свега у завршници романа) – о нечему што је заиста битно, не само за време у које пише. Кроз причу која испуњава овај роман (а то је пре свега судбина јунакиње која се опире друштено установљеном поништавању женског бића, одбијањем брака као „институције“ без које је егзистенцијално изгубљена) уобличава се слика друштвеног лицемерја: систем вредности средине опортунистички је форматиран и представља еталон сваког, па и нашег времена. Тешкоће са којима се мора суочавати жена у својој средини, ако има изграђен карактер, уобличавају Даринкину судбину, а назире се, и судбину сваког човека нефлексибилног морала, који као највишу вредност, у жељи да је у овом свету и оствари, осећа оно што и није од овога света – љубав.

Другим речима, иако Девојачки роман обилује идејама о женској еманципацији, и стога се у нашем времену може посматрати као претеча женског писма и феминизма, основни став овога романа није утемељен на родној разликовности, нити на женском идентитету главне јунакиње, већ на њеној изразитој самосвести која почива на уверењу да људско биће у правом смислу постоји тек када је у сагласју са највишим вредностима. Када јунакиња више пута у роману изриче свој „кредо“ (да ће радије умрети но дати пољубац без љубави), она се заправо супротставља разврату који је кроз установљене начине удаје легализован у друштву.

Док је била богата, Даринка је одбијала просце речима да неће да купује мужа. Када је осиромашила, она исто изражава речима да неће да продаје своје срце. Средина, међутим, није критички расположена према девојкама које се удају због новца, према младићима који бирају најбогатије, средина је критички расположена према Даринки. Ова јунакиња, опирући се установљеном и бранећи своја уверења, раскринкава поремећени систем вредности у друштву, увиђајући да је све што је учи околина миљама удаљено од новозаветног завештања, на које се повремено позива: „Али по моме схватању држим, да се и
Бог мора срдити на људе, који пред његовим светим лицем једно другом верност задају, а још се и не познају.“

Упозоравајући на формализам и малограђанштину средине, Даринка суди о појавама свога времена, ослањајући се на критеријуме који су поникли на неком другачијем тлу. Критична је Даринка према женском понашању – извештаченом, мазно-детињастом, које калкулише властитом слабошћу и усредсређено је на дотеривање и искључиву бригу о спољашњим вредностима (због чега их Даринка зове „лутке“ и „дресирана мајмунчад“) – али кривца пре свега налази, с обзиром на женску зависност од мушкараца, у установљеном васпитавању женске деце, и у самим мушкарцима, у њиховом „трулом укусу“: „Вичете против утезања, белилила, руменила и вранила, а овамо и у сну и на јави тек о тим особинама сањате! Штавише није вам доста, што то у обичном животу поштујете и тражите, него нас тим вашим трулим укусом трујете и у књижевности, у списима вашим. Бело лице, рубин-усне, вране обрве, вити стас; и то све у најјачој „нианси“, то су мађије које заносе и везују ваше „јунаке“. […] Једном речи: мушком се допада вила и лутка, а женскиња осећа и види, да је тек човек и обична жена, па како тек уз мушкога у друштву нешто важи, труди се, да се ма и мајсторијом приближи вашем идеалу, вашем укусу.“

Да је судбина карактер, потврђује Драга Гавриловић овим својим романом, с тим што врлинску природу своје главне јунакиње романсијерски награђује хепиендом. У роман су уткани Даринкини промишљени и до детаља разрађени ставови о љубави: она разликује праву љубав од љубави-наклоности и љубави-страсти, увиђа иза туђег пламена непостојаност која у исходишту доводи до објективизације вољене и доживљаја њене заменљивости. Разликује Даринка и поглед „тренутне љубави“, распаљене страшћу, од погледа праве љубави „који мора бити благ и мио“. Сама јунакиња „није хтела пламен, већ жеравицу!“ Права љубав подразумева поштовање, сродност назора, мисли и образовања, а вољени је незамислив без душевних врлина.

Иако успешно избегава све замке лажних љубавних односа, проницљиво сагледавајући њихово наличје, Даринка ипак није идеализована јунакиња. Она јесте врлинско биће, али страхује, у часу када одбија да се уда за грофа, јер осећа наклоност, али не и праву љубав, од могућих искушења у које је у будућности може довести сопствена слабост: „Али хоћу ли кад наћи човека кога бих заволела? Па кад остарим, шта онда? А ко ми јемчи, да нећу временом малаксати и под бременом сиромаштва угушити глас свога срца и савести, те пасти ономе у руке, ко их први рашири да ме прими.“

Да су погледи на љубав и брак последица целокупне Даринкине личности, и да извиру из истог језгра, потврђују околности у којима се јунакиња школује, а потом ради као учитељица, постављајући пред себе, у обављању свога посла највише могуће захтеве. Даринкине идеје о еманципацији снажно се ослањају на ревалоризовање традиционалних вредности (она има јасну визију свог могућег деловања и доприноса напретку породице и нације), а не значе њихово одбацивање, што и јесте сигуран знак, с обзиром на супростављеност јунакиње својој средини, срозавања ових вредности у друштву. Уосталом, реченица садржана у роману „да су у данашњим околностима свесне и тврдог карактера женскиње – бар у дубини своје душе – већином несретне“, добија статус универзалног исказа, ако се узме у обзир да ни у нашем времену нису изборене другачије околности у којима човек нефлексибилног морала (а таква је већина ауторкиних протагониста) не би већ зато морао у свакодневном свом трајању, као по правилу, да буде страдалник. Испоставља се да данашње околности о којима пише Драга Гавриловић трају већ више од век и по, што показује да у свом захватању грађе из живота, по реалистичком моделу, ова ауторка продире у универзалне животне законитости.

Много места у Девојачком роману, као и у читавом свом делу, Драга је посветила учитељском позиву. У другом делу романа, који има епистоларну форму, Даринка пише сестрама о атмосфери која влада у учитељској школи и тешкоћама са којима се суочава. Најпре, она маркира сујете професора као њихово преовлађујуће својство, а бележи и да на оцењивање ученица утичу подмићивање, малограђанска мерила, оговарања (Даринка је у немилости пошто је оклеветена за комунистичке идеје), „ћеф професорске својте“. Јунакиња увиђа огроман распон између суштинских вредности и оних који се награђују у образовном систему. Њено сведочанство није објективна слика њенога знања, али се Даринкина оријентација на суштинске вредности и препознаје, између осталог, у томе што право знање претпоставља оценама, које се пречесто стичу денунцирањем колега и снисходљивим односом према професорима. Лош карактер надомешћује незнање – то је све што младе девојке учи учитељска школа у којој владају пристрасност и неправда. Све је то у овом роману прилика да Даринка, пишући сестрама како стоје ствари, искаже и своју визију учитељског позива, што иде на руку просветитељским циљевима које је своме писању ауторка придавала. И у учитељском позиву Даринка карактер сматра пресудним: „Па држим, да која девојка неће да прода своју руку, своје срце за углед у друштву, за сјајан положај и богатство, та мора бити и добра учитељица.“ У животу након школовања, управо ти „олош карактери“ заузимају најбоља радна места, јер већ имају лажно сведочанство о свом знању. Потребно је имати јак карактер и систем вредности утемељити снажно на нечему што је ван овога света да би ова врста „дресуре“ која учи да се исплати бити олош, оставила личност неокрњеном. Тај ослонац, осећа се то у њеној прози, Драги Гавриловић јесте Нови завет: „Лажне љубави лажна поштовања, мени не треба! Наша срећа није од овога света!…“

Уосталом, читав је опус Драге Гавриловић цитатно ослоњен на Нови завет: „закон се ствара за људе, а не људи за закон“, „у нечијем оку види и трун, а у нечијем ни балвана не опажа“, „нека му је просто – није знао шта чини“, „каквом мером мериш, онаквом ће ти се мерити“, а јунакиња у причи Бабадевојка, након једног свог поступка, баца поглед на Христову икону и чини јој се да је „те свете очи тужно али задовољно гледају…“ Свој систем вредности, утемељен на Новом завету, Драга Гавриловић је експлицирала у причи Она је – срце му каже: човек треба бар мало Богу да се приближава, да се саображава.

И у дужој прози Из учитељичког живота школа је приказана као расадник неправде, један од утемељивача система вредности који почива на борби за ранг у социјалној хијерархији. Ако читав потоњи живот зависи од „сведоџбе“ – а да зависи ауторка нам показује пратећи судбину три учитељице и обликујући је у супротности са судбином оних који су као „чеда протекције“ срећније засновали свој живот – само ће најређи, они чије систем вредности није социјално установљен, имати снаге да остану морални. Иако све три учитељице, пријатељице из школских дана, Даринка, Милица и Ленка, представљају бољи део те средине, само је Даринка дефинисала да се права срећа састоји у задовољству, те од посла очекује у првом реду задовољство и самореализацију. Ленка, девојка која „не жртвује личну срећу општем интересу“, удаје се и постаје госпођа нотарошевица, Милица прави компромис између најдубљих уверења и учитељске праксе, а Даринка, живећи своја уверења, има и најтежу животну стазу, јер се и у овој, као и у другим причама Драге Гавриловић, показује страдање врлине у свету. Изразито поносна, јер Даринки није важно само да оствари циљ, већ је у само остварење уписан и начин на који га досеже, ова се јунакиња најдубље и суочава са тешкоћама учитељског позива.
Проза ове ауторке доследно казује како развијеније биће више пати: ко јасно види и поштено осећа има лошу биографију. Истина, ауторка повремено прибегава клишетираним решењима, како би врлину наградила, и од тога страда вредност њене прозе, као што користи и елементе раније, превазиђене романтичарске или ранореалистичке поетике: карактер јунака видљив у његовом презимену, сентиментални тонови. Понеке приче чак и завршава новозаветном поуком и пословицом (Њен грех).

Како у своју поетику свесно укључује и поуку (што експлицитно и изражавају ауторкине гласноговорнице: америчка списатељица у причи Сан, Јованка у причи Она је – срце му каже), приказивање мана људских и друштвених – што је у дослуху са поетиком реализма – има за последицу у прози Драге Гавриловић мање или више очигледну тенденциозност. Тако у појединим причама ауторка мотивише дуже дијалоге или исповести, у којима њене јунакиње добијају прилику да својим казивањем поуче (таква је калуђеричина исповест у причи Њен грех, приповедање у причи Бабадевојка, или прича Ради ње, чији наслов указује да је приповедана ради поуке другом). То нису најуспелије приче Драге Гавриловић, као ни оне чија је фабула само илустрација појединих ауторкиних ставова (нпр. прича Три Божића показује како пролазе они који новац претпоставе љубави), мада је по темама, идејама, па и вредности, њен опус углавном уједначен.

Настојећи у својим причама да укаже на негативности свога доба и народа
(међусобне свађе, завист, странчарење, лењост; само пркос, себичност и жудња за превлашћу над другима јављају се као мотивација за рад, правда се купује, новац је бог) и да те негативности исправи, Драга Гавриловић пише и сатиричне приче (Зашто грех напредује?, Недеља пред избор кметова на селу) у којима се као доминантан пробија ауторкин став да грех није у сталежу, већ у срцу човечјем и да се развија васпитањем и под утицајем средине.

Драга Гавриловић је писала и полемичке чланке, чије идеје кореспондирају са идејама исказаним у прози: Мисли у позоришту (ауторка српској учитељици и српској глумици даје једнако важно место у просвећивању народа), Неколико искрених речи и Писмо побратиму (1894). Писмо побратиму сажима централне мисли ове ауторке којима је проткан њен целокупан прозни опус: циљ васпитања је мање себичан човек, породица не сме да се заснива непромишљено, на спекулацијама и обмањивању, већ „мора да се узвиси до светиње“ (у породици у којој је нестало љубави и поштовања између мужа и жене – ауторкин је став – не може бити ни говора о душевном и моралном васпитању деце), мушкарци нису дорасли да живе са еманципованом женом, јер треба најпре да се еманципују од свог трулог укуса и да теже за правом женом, а не за лутком.

Изразит драмски таленат (вештина дијалога, организација сижеа у коме свака нова ситуација помера радњу напред) показују неколике њене приче: Дипломатски, Благословено рицин уље, Она је – срце му каже. Мада је опус Драге Гавриловић целина уобличена од мале скупине тема и идеја, па и поновљених књижевноуметничких поступака (епистоларна форма је изразито честа), разноврсности доприносе драмски квалитети, лакоћа приповедања и уобличавања главних карактера, као и смисао за хумор (нпр. у причи, коју је сама ауторка назвала хумореском, Разуме се, ону лепшу, Драга Гавриловић показује како се лако формира јавно мњење у свету који, не живећи по својим уверењима, губи могућност и да властити глас разлучи од гласова своје околине).

Као жена писац, Драга Гавриловић је усамљена појава свога доба (њене су претходнице Милица Стојадиновић Српкиња и Драга Дејановић, а њена савременица, нешто млађа Милева Симић). По својим ставовима – а њена биографија показује да их је доследно и живела – Драга Гавриловић припада најређој врсти људи, усамљених у сваком времену у мери у којој су усмерени на испуњење Божијег позвања.

Извод из дела
Разуме се, ону лепшу

Госпођице Даница и Аница рођене су сестре. Обе су једнако лепе, једнако васпитане, једнаких способности за добро и зло и напослетку једнаког и мираза; само некако нису једнаке среће. Даница је годину старија од сестре, па нико ни да запита за њу, као и да није за удају, а за Аницом „да покрјају вратове“...
То је дало госпођу Персу Јовић, матер им, у велику бригу. Не би хтела да удаје кћери „преко реда“, а овдашњи и страни „јављају се“ тек за Аницу. Није била „сујеверна“ већ „воспитана“ жена, ал’ готово да верује баба Ани пударуши да је ту „метут прест“...
Умало није одржала, по упутству баба Ане „девет метанија“ – ако неће помоћи, шкодити не може!...
Али није се само она бринула о Даници; бринуо се о њој и деда Марко Љубић ондашњи трговац. Даница је била добро и умиљато „дете“, па како не би? Особито како је добро живио с њезиним дедом, па и оцем, покојним попом Јовићем.

I
Једнога дана дође деда Марко сав зајапурен Јовићима. Има важна и брза посла, а отакао је вино па се уморио...
– Море, сна’о, што ти не удајеш Даницу? – поче онако „с неба, па у ребра“, по своме трговачком начину, чим остаде насамо с домаћицом.
– Боже, чико, како то питате? Како ћу је удати, кад је дете тешке среће. Ко год се јави, све за Аницу.
– Хм! А ти бар удај то пашче. (Назив „пашче“ био је код деде тепање.)
– ’Ди би ја давала децу „преко реда“.
– Аха! Сад си погодила и ти ред, а кад сам ти говорио: „Жено, жено, ред држи свет; не води први пут на игранку обадве кћери заједно.“ Смејеш се и ти и она моја матора луца. „Шта то фали“, мудрујете ви, лепе су обадве, па ко попа ко попадију... Ето вам сад попа и попадија! – рече деда љутито, па стаде истресати лулу.
– Па зар није тако, чико, укус је различит; само је моја сирота Даница тешке среће.
– Хм, ’ди ли ћеш ти са женом да говориш паметно!... „Укус“, „срећа“, хајд’ реци још и судбина... И то ви жене умете, тек да нисте ви криве, већ неко други...
Јовићка се насмеја.
– Смеј се, смеј, ал’ опет ја имам право. Преживио сам ја и препатио много; видиш ли ти ову седу косу?!
– Видим, чико, па зато вас и поштујем...
– Додај ми једну ватрицу – рече деда помирљивије. Напунио је био лулу, па се опет сместио на канабе. Кад је повукао неколико димова поче опет, но сада много блаже.
– Видио сам ја још онда да ти посао не ваља. Нема ту, ћерко, судбине, ни среће, већ како удробиш онако ћеш кусати...
– Е, да, има чико и судбине – упаде му у реч Јовићка.
– Кажем ја...
– Немојте се срдити; само сам хтела рећи да...
– Да ниси ти крива – смејао се деда – ал’ мене не превари. Знам ја где лежи зец... Одавна ја чујем „лепша“ и „ружнија“ Јовићкина кћи, а овамо баш да метнеш на кантар не би ни за длаку уступале једна другој; та не знаш у коју ћеш пре да погледиш!...
– Та то је оно што кажем да је Даница тешке среће.
– Чт! Нема ту срећа посла. Није требало да обадве девојке уједанпут водиш на игранку, па то је...
– О, часни је пот’рô с игранком! Шта је она крива? – љутила се озбиљно госпођа Перса.
– Много, много. Прва игранка то је за девојку што за богослова ил’ препаранда прва професорска оцена – философирао је деда – ако им паднеш први пут у вољу, благо теби, а ако не стечеш први пут симпатију боље се сели; после можеш из рукава мудрост лити, нећеш се аснити; остаћеш увек незналица и глупак... Па то је видиш, фалинка била код тебе. Накинђурила си обадве девојке па хајд’ ш њима на изложбу уједанпут, а кад тамо, хе-хе-хе (и деда се засмеја), навејао случај више љубитеља плаве него црне косе; а женске торокуше и они жутокљуни удри после кô у бубањ: Даница ружнија од Анице...
– Боже, чико, како ви схваћате ту ствар; та од тога доба прошло је више година, а свет је виђао њих и после заједно...
– Дабоме, ал’ ком је стало да испитује је л’ тако. За ким повичу: „курја“ – остаде до смрти... За то не износи и оно на пазар што ти није на продају, јер нећеш продати ни једно ни друго...
– Та то су чико, тек трговачки назори!
– Хе, хе, трговачки назори. А да шта је цео свет него трговина? Јест, трговина боме, и то не као што је била некада поштена, него онако вашарска, чивуцка „што закачиш, одери“...
– Хајде, нека је и тако; али ћете тек допустити, да је Даница теже среће. Укус је различит, па што да се за њу нико не нађе?
– Па већ сам ти казао. Па онда, зар ти не видиш да је мода окупирала већ и укус... Зар се ви женскиње поводите за својим укусом кад носите копите у коси и на врату, и оно седло у хаљини?!... Па тако вам и мушки кад се жене. Нека само има мираза и нека тек један викне „лепа је“, па да видиш чуда, заљубиће се у њену лепоту и они што је ни видели нису...
– Варате се чико, има света који се поводи и за својим укусом.
– Има! Па ди су? – рече љутито деда – Ето и овај токорсе образован човек и фишкал, па шта ми пише?! – Ту деда извади из џепа неко писмо и стаде читати:
Велештовани чико!
Чуо сам да у вашем селу у госпође Јовићке две кћери, од којих је једна особито лепа. Молим вас дакле лепо, јавите ми, је ли истина да има три хиљаде мираза, и има ли изгледа да ћу је добити, па да дођем да је испросим.
С поздравом вама и стрини,
Ваш синовац Љубић

– Та то је Јоца, вашега брата син. Кад је био мали видила сам га једанпут.
– Дабоме да је он – љутио се деда – ал’ звекан као и други. Он не вели ако су ваљане девојке, доћу да их видим, па која ми се допадне, него само ’оће ону лепшу, а муку му, која је лепша – и ту се деда опет засмеја. – Ал’ ништа – настави затим – само ти сна’о, кажи, би л’ дала за њега своје дете? Момак је друкчије ваљан ; кеца не познаје а није ни пијанац...
– Па како не би. Куд ћу боље прилике, особито кад велите да је и поштен; само ми је ко мало тешко преко реда.
– Хе-хе-хе, преко реда – смејао се опет деда – ал’ шта ћеш, кад није друкчије. Само ти сна’о немој ништа да говориш деци унапред, а у недељу пошљи их овде нама у посету. Стрина их одавно ишчекује.

II
Идуће недеље стадоше пред капијом деда Марка Љубића елегантна кола; у њих беху упрегнута два красна „зеленка“, а из њих скочи још елегантније одевен човек.
– Гледај мог синовца, по параграфу и пропису се и воза... Ди би фишкал сео на проста кола – смејао се деда поздрављајући се с њим.
– Једанпут се човек жени – примети млађи Љубић улазећи у кућу.
– И ти смислио да се жениш? – питаше деда свог госта, кад су већ ручали, о свачем се наразговарали и ревносно отпочели пуштати димове.
– Време је – рече синовац.
– Боме и јесте. Још коју годину па ћеш ме стићи. Већ сад си просед; али није ни чудо, ноћу „сушити чаше“ и „вребати кеца“, дању опет превртати оне параграфе, па правити од црнога бело...
– То нам је занат – смејао се синовац. – Него чико, знате ли ви позитивно да ће Јовићка поред кћери дати све три хиљаде одмах на венчању?
– Да не знам, како бих ти могао писати. Него коју њезину кћер ти ’оћеш?
– Разуме се, ону лепшу! – узвикну чисто Љубић – Шта ће ми она ружнија ?!...
Деда се насмеја.
– Знао сам да ћеш тако рећи – рече затим – Али која је лепша?
– Чуо сам да је она млађа – беше синовчев одговор.
– Дакле Даница?! – рече одсечно деда, па се накашља и поче истресати лулу...
– Не знам им имена, али тако сам чуо.
– Тако, тако – рече сад враголастим осмејом деда – и Аница је красно чељаде, ал’ Даничине црне очи па гавранаста коса, занеће свакога...
– Црномањаста? – питаше синовац радознало. – А мени као да рекоше, да има плаву косу.
– Аница је плавуша, а у Данице је коса црна – рече деда пунећи лулу. – Виђам децу сваки дан па ти то могу казати извесно...
– Могуће је. Нисам на то ни пазио толико; само сам чуо да је врло лепа, много лепша од старије кћери.
 Утом се зачу разговор у ходнику, и стрина уђе с Даницом и Аницом у собу.
– Доктор Љубић, мој синовац; Даница и Аница Јовићеве, моје синовице – упознавао их је још с врата и на брзу руку деда.
– На тај смо начин и род – осмехну се Љубић.
– Брат и сестре – рече Аница умиљато, па му пружи руку пре но Даница.
„Гле, маторке, како је предусретљива!“, мишљаше Љубић погледавши је летимице, па чисто истрже своју из њезине руке и пружи је Даници.
Топао, иако испитујући поглед и нежан стисак руке његове доведе Даницу у забуну, те за часак обори очи; а кад их је опет подигла не беше у њима оног равнодушног поноситог израза којим је све досада сретала нежељени мушки свет.
Шта ће? Први пут у свом животу стекла је и она намах и заузела „на јуриш“ нечију симпатију, па како би и могла бити равнодушна?!...
– Красна деца, шта велиш? – питаше деда синовца свога, док се „скидаху“ гошће.
– Тако је, као што сам чуо. Даница је заиста венус, а она друга као и свака маторка, кад хоће да игра улогу наивне.
–То се понашање, додуше, старијој не пристоји... али и она је дивна. Погледај је само доле. Укус је различит...
– Ех, што је лепо, лепо је за свакога. Два пута два је увек четири – философирао је Љубић, а поглед му оде за Даницом...
„Хајд’ хајд’, само ти философиши“, мишљаше деда; „али кад ви фишкали можете начинити од црнога бело, што не бисмо ми прости људи истесали од два пут два – шест...“
Затим се спусти деда у своју наслоњачу и поче задовољно пуштати димове, овде-онде бацајући летимичан поглед на свога синовца и гошће.
Замало отпоче жив разговор.
Љубић не скидаше ока са Данице. Свака његова реч беше управљена њој а с Аницом је прозборио онако „из учтивости“ тек покоју реч, при томе је погледао равнодушно и летимице и са осмејом на уснама који као да хтеде рећи: залуд стриче дуван деваш, не издува чега немаш!...
Аница га у почетку посматарше изненађено, затим се поче сама плести у разговор са удвојеном умиљатошћу; но кад јој паде у очи онај осмех на уснама његовим, напрћи усташца окрете главу гордо од њега, па се задуби у посматрање слика на столу.
Обе девојке беху сада као преображене. Даница изгледаше као ведра чаробна мајска ноћ, а Аница личаше додуше мајскоме дану али – облачном...
– Сирото дете! – мишљаше деда, па устаде и приђе Аници у намери да је својим ћеретањем развесели. Но и то не поможе. Она остаде суморна и хладна – лед што се с Даничиног срца топити почео поскорушио се у грудима њезиним...

III
– Теби се канда допада Даница? – питаше стрина синовца кад су гошће отишле.
–Више но што би требало – беше расејан одговор Љубићев.
–Зашто? Красна је и вредна то девојка. Ја је волим кô своје дете; само јој ко мало смеће сестра... а као што видим обадве су лепе.
– Зар их Јовићка не би дала преко реда?
Стрина га зачуђено погледа.
– Боље иди ти „матора“ па спреми добру вечеру, а за друго се не брини! Проводаџија мора најпре омастити грло – смејао се на то деда.
– Идем, идем.
И стрина изађе весело у кујну.
– Ја сад идем да наговорим Јовићку да ти даде Даницу. Ти се, међутим, док стрина зготови вечеру прођи мало по селу – рече деда кад је стрина изашла.
Синовац га послуша и оде.
Деда затим обуче свој „герок“, метну шешир и узе лулу и штап, па изађе у кујну.
– Куда ћеш? – питаше стрина.
– Идем да се разговорим с Персом.
– Иди, иди! Па гледај да се што пре прстенују. Све се бојим да се не окрене за Аницом. Чуо си да већ пита ’оће л’ дати преко реда; а баш би ми жао било сироте Данице, волим је кô своју душу.
– Знаш ти шта волеш, кô и онај зевзек што оде...
И деда изађе на улицу.

IV
– Но сна’о, деца се видила, па ’оћеш ли ми дати дете за синовца? – рече деда Јовићки, кад се уверио да „деца“ нису у соби.
– А коју?
– Разуме се, ону лепшу – и деда се накашља.
– Хо, Боже! Како ћу преко реда?
– Шта ћу ти; друкчије није. Ону другу неће честито ни да погледи...
– О сирото и несрећно моје дете! Па шта ће рећи и свет?!
– Брини се ти само за свет. Његово те торокање и довело до овога...
– Па кад није друкчјие, даћу је. Само како ћу то деци да кажем. Сирота Даница, пропашће у земљу од стида.
– ’Оће да! Валда је пала с крушке. На’ће се и за њу какав жутокљун (деда је сав нежењен мушки свет тако титулисао).
– Та јесте, но мени је тек тешко. Мати сам.
– А ти их зови овамо, да им ја кажем. Од мене ће лакше примити...
Јовићка отвори врата и викну:
– Децо, ходите мало у собу.
– Аха! Ту се нешто кува – рече Аница сестри, па је узе за руке и одвуче у собу.
– Данице ти си моје паметно дете – поче деда – па ћеш ме разумети а да ти баш прстом не покажем – Ја сам Љубићев проводаџија, па ’оћеш ли пристати да буде сватова?
Даницу обли румен, па неко време ћуташе.
– Но, па ако ти нећеш, не мора то бити – рече сад деда.
– Како хоће мати. – Прели се тихо преко Данициних усана. – Ја нисам противна.
– Слатко моје дете – рече мати у сузама, грлећи је – шта ћеш, кад је тако суђено. Доста смо оклевали, а деда вели да је ваљан момак па нек’ се сврши у Божије име.
Даница је пољуби у руку па са сузним очима нагло оде из собе.
– Сад сам ја поличарка – рече Аница, па загрли матер и стаде скакутати око ње.
Деда се тресао од смеха, а мати је за часак зачуђено посматраше; затим је загрли и уздишући рече:
– Враже мали, зато си и запињала свакоме за око...
– Мани сад то – рече деда – него боље пошаљи по попу, да их вечерас прстенујемо. Мој младожења сутра зором одлази.
– Боже, Боже, кога ћу да пошљем?! Слушкињу сам пустила на игру – вајкала се Јовићка.
– Кога ћеш да пошљеш. Хајде сама. Ићи ћемо бар до попине куће заједно. И ја морам кући по младожењу.
– Ја бих се и сама упутила, али треба спремити и вечеру.
–Не брините се мамице – тешила је Аница. – Зготовићемо ми вечеру и без вас. Само наредите што хоћете.
– Закољите коју кокош па скувајте киселу чорбу; испеците једно прасе и ћурка и умесите крофне; само пазите да вам се печење лепо испече, а крофне да не прекисну...
И Јовићка огрте свој „мантил“ па пође са дедом.
На врати мало застаде па шапну Аници на ухо:
– Пази на Даницу, јако ми је узрујана.
– Е да, не брините се ви. С њеном је вољом – рече Аница, па оде да са сестром хватати живину...

V
Деда стиже дома, а после неколико тренутака дође и Љубић.
– Ствар је свршена. Девојка ’оће а и Јовићка пристаје! – викну деда чим га је угледао на вратима.
Љубићу се лице разведри.
– Па шта сад? Како сте уговорили? – питаше.
–Ићи ћемо, обичаја ради, да те види пуница; али прстен вечерас не фали. Само јеси ли ти понео дар?
– Јесам.
– А шта ће бити од моје вечере? – рече стрина, тужно погледавши „лукумиће“ што су већ на дасци нарасли „ко душа“, па само чекају да их стринина вешта рука спусти у маст...
– Неће се две вечере свадити. Само се ти пожури. Ко зна кад ће она бити готова. Сад се тек ’вата живина – тешио је деда.
После пола сата беху већ проводаџија и младожења на путу Јовићима.
– Па немој тамо тек да пиљиш кô маче у жижак само у Даницу, него буди мало љубазнији и према Аници – световао је деда младожењу – није ти дете ништа криво, а доста јој је и онако...
– По себи се разуме. Сад ми је шогорица...
За који тренутак уђоше у двориште.
Пред њих истрча из кујне радосно Аница у лепршавој домаћој одећи са засуканим рукавима и опасаном кецељом, али и цвећем у коси.
Љубић јој љубазно пружи руку, но у души му опет одјекну:
„Кокета! И у последњем часу мора да прозанати...“
Уђоше и у кућу; и деда упознаде зета са пуницом.
Разговарало се о свачему. Пуница је „на фини начин“ исказала кол’ко даје уз кћер и испитивала о зетовљевом „стању“, а зет је опет умео још „финије“ одговором задовољити; при том је по дедином упутству и иначе био вешт – тек покаткад је погледао Даницу и то крадимице, а забављао се са пуницом, дедом и Аницом, која је с радосним лицем „све летила“ по кући. Радовала се што јој је „шогор“ тако имућан, научен и пријатан човек...
Мати је неко време зачуђено посматрала. Затим је прекорно и опомињући погледала, но она се не даде смести. Хтела је да забави „шогора“, а требало је бити и у кујни – ваљда тек не може допустити да Даница и вечерас у кујни толико ради?! Рекло би се, да хоће да покаже како уме кувати...
– Остани ти овде! – рече јој наједанпут полугласно и значајно мати. Даница ће и сама доготовити вечеру.
– Боже, мамице, како ћу је баш сада оставити саму? – прошапута она; но кад је мати строго погледа, оде снуждено приђе прозору и седе; затим згрну завесу па се загледа у звездано небо, сузе су јој навирале, сетила се како ће јој бити без сестре.
Љубић је погледа баш у том тренутку. Затим је дуже времена озбиљно посматраше и нека врста сажаљења покрену се у његовом срцу...
Деда и Јовићка баш се у исти мах препираху: које је печење слађе – прасеће или ћуреће... Он устаде и приђе Аници.
Она се трже, а у сузноме оку засија се осмејак.
Љубић се загледа у те очи...
„Гле! Очи су јој као росан поменак при изласку сунца. Право има деда што вели, да је она лепа.“
И Љубић се скоро кајаше што јој учини толику неправду. Мираз је један исти, па је могао баш и њу узети – кад је већ она на реду...
– Анице, додај деди дуванкесу. Тамо је у моме героку – трже га дедин глас из поетичног сравненија и хуманистичног расположења...
Док је Аница одскакутала по дуванкесу, врата се отворише а у собу ступи Даница зајапуреног лица од кухињске ватре и покретима Минерве или какве умиљате краљице...
Љубић се загледа у њу.
– Бадава – мишљаше лепша је од сестре. Та не би свет бадава викао да је лепотица...
Утом дође и свештеник.
– Вечера је на столу – јави Даница матери и домаћица понуди госте у другу собу.
За вечером устаде Љубић па се окрете Даници.
– Госпођице – рече свечаним но мало дрхтавим гласом – мој чика је још данас рекао госпођи матери моју жељу и донео ми од ње повољна одговора. Реците дакле и ви пред свима примате ли вољно моју понуду и хоћете ли бити сапутница мога живота?
– Хоћу – прели се тихо преко Даничиних усана.
– Зар њу?! – узвикну Јовићка и скочи са свог места, те зачуђено гледаше час у деду час у Љубића и Даницу.
– Ја сам чики рекао да желим госпођицу Даницу – извињавао се збуњено Љубић.
– Ништа, ништа синко – блажио је деда – ниси ти крив већ проклета слична имена. Даница и Аница, па можда сам се овако стар и смео.
Затим се наже на ухо, од чуда скамњеној домаћици, па јој шапну:
– Жено, не квари ми посла, већ благослови децу, а шала нека ти је за оно што си водила без моје воље први пут на игранку обадве кћери уједанпут...
Јовићки спаде копрена с очију а и камен са срца...
Грцајући се у смеху и плачу и бришући сузе радости окрете се напослетку Љубићу и рече:
– Па кад је тако, нека сте синко и с њоме благословени! – па се опет засмеја.
– Оче! Благослови децу – рече деда попу и узе чашу у руке.
Свештеник је све неразумевајући гледао, но кад виде да је Љубић пришао Даници и узео је за руку, с мирном савешћу их прстенова...

***
Већ идућега дана дознао је Љубић за дедин „маневар“. Слатко се насмејао и уверавао да би му се Даница и без тога више допала од Анице. Деда на то ћути па се тек смеши, а у себи мисли: видели бисмо...

ISBN: 86-7552-023-1

Особине: Формат: 155 х230 mm | Обим: 376 стр. | Повез: тврд повез |Писмо: ћирилица

Наручи:

Алек Вукадиновић је рођен 13. септембра 1938. године у Милованцу (општина Пећ). Школовао се у Андријевици, Пећи и Београду, а од 1959. живи стално у Београду.

У времену од 1982-84. Алек Вукадиновић је био председник Београдске секције писаца. Организовао је у Удружењу књижевника Србије прве протестне вечери у одбрану инкриминисаних писаца. Био је члан Одбора за људска права, а затим и председник Одбора. Од 1985-2001. године био је главни уредник часописа УКС Relations (Serbian Literary Magazine).

Објавио је следеће књиге поезије: Први делиријум (Прогрес, 1965); Кућа и гост (Просвета, 1969); Трагом плена и коментари (Просвета, 1973); Далеки укућани (СКЗ, 1979); Поноћна чаровања (изабране песме, Наша књига, 1981); Укрштени знаци (Просвета, 1988); Песме потоњег времена, (избор песме, Унирекс, 1990); Бајка кућне слике (избор, Дисово пролеће, 1992); Ружа језика (Наша књига, 1992); Тамни там и Беле басме (Нолит, 1995); Песме, изабране песме (Нолит, 1998); Божји геометар („Књижевна реч”, 1999); Ноћна трилогија (Задужбина Петар Кочић, 2001); Песме (изабране песме, СКЗ, Плаво коло, 2003); Песнички атеље (Рад, 2005).

Објавио је књигу поетско-филозофске прозе Душа сећања (БИГЗ, 1989).

Две књиге изабраних песама Алека Вукадиновића преведене су на енглески језик: Selected Poems (Милано, 1989) и Dream and Shadow (Торонто, 2002). Заступљен је у већем броју међународних енциклопедија и биографских лексикона.

Добитник је следећих књижевних награда: „Милан Ракић”, „Бранко Миљковић”, „Плакета Дисовог пролећа”, „Повеља Београдског универзитета”, „Радоје Домановић”, „Награда Првог сајма православних земаља” у Пећи, „Нолитова награда”, „Змајева награда”, „Станислав Винавер”, „Дучићева награда”, „Жичка хрисовуља”, „Лаза  Костић”, „Заплањски Орфеј”, „Кочићева књига”, „Раде Драинац”, „Десанка Максимовић”, „Јефимија” и др.

Поводом „Змајеве награде” о песнику је објављен зборник Поезија Алека Вукадиновића (Нови Сад, 1996); са научног скупа одржаног поводом добијања награде „Жичка хрисовуља” књижевно-критички зборник Алек Вукадиновић – песник (Краљево, 2001), а поводом награде „Десанка Максимовић” у припреми је нови научни скуп о песнику.

Садржај
1. РАЂАЊЕ НОЋИ

Кућа и гост

Рађање ноћи    
Кућа и гост
Лампа и ноћ    11
Сан под месецом
Сан после гозбе
Гост спава
Душа сећања

ДВА ПУТА ПОНОЋ
I
Јужна ноћ
Месец росе
Вечно сећање

II
Ледна вода
Коментар Ледне воде


МОЈА ЗЕМЉА
Моја земља
Моја глава

ЗАВИЧАЈНО ЗАВЕШТАЊЕ
I
IРитмови с орловима
II
Кратка илуминација у подне
II
Завичајно завештање
Пејзаж куће

КУЋА НЕМОГУЋА
Кућа немогућа
Биљна чарања
Душа мириса
Кућно огледало
Кружно време
Ласта скривалица

КОЛОВРАТ
Коловрат
Пејзаж чудаI
II
Пореч-гора
Пословице равнотеже


2. ПОНОЋНА ЧАРОВАЊА

ОД ПОНОЋИ ДО ПОНОЋИ
Поноћна чаровања
Кућа и кров
Од поноћи – до поноћи
Ономатопеја жала

ВЕЧНИ СВЕТ
Вечни свет

ЛУДА КУЋА
Луда кућа
Поред ваздуха оде свет

КАПИ СНА
Сановник
Иницијали
Из Бистре земље
Капи сна I
II
Док са кровова гле већ светли

Белешка о овом издању
Белешка о песнику

О делу
После 38 година од како се појавила, књига Кућа и гост, ево, захваљујући пажњи и предусретљивости издавачке куће конрас, доживљава друго, прочишћено и допуњено издање.
С обзиром на значај књиге Кућа и гост, која је дочекана као објава једне нове имагинације, и као прва објава језичко-мелодијске имагинације у поратном српском песништву (имагинације која ће се, затим, у једној цикличној концепцији наставити до Песничког атељеа) мало је необично да се њено друго издање појављује тек данас. Али, за мене је у овом тренутку најважније да се појављује њено доуњено и коначно издање.
Међу својим књигама, гледајући их са данашњег аспекта, имам посебну потребу за преуређеним издањем књиге Трагом плена и коментари. Иначе, сасвим природно је да данас очекујем критичка издања својих песничких књига, тим пре што се у цикличној организацији моје поезије подразумева да свака од њих има и посебно место, као организована целина.
Познаваоци књиге Кућа и гост видеће да сам унео извесне измене у циљу њене чвршће и кохерентније организације. Основна композиција књиге, тј. њен унутрашњи план, остао је неизмењен.

Извод из дела
Рађање ноћи

Још мало и блага светла
Потонуће у дубине,
Са врх брда урлик петла
Најављује госту тмине

Потаја и њена сена
Огледала своје носе,
Између два чиста трена
Затрепета крило росе

Кућа и гост

Уснула кућа и гост спава
Ништа је у сну не пресеца
Само лист росе лист месеца
Благо је с врха осветљава

Из ваздуха ко из рова
У ноћ зуре благи петли
Кућа сања а гост светли
У подсвести испод крова

То кућа у сну госта спава
Ништа јој пламен не пресеца
Само лист росе лист месеца
Осветљава је осветљава

Лампа и ноћ

Кроз празнину, кроз беспуће
Нигде звука, нигде цвета
Успавана око куће
Простире се душа света

У сан дубок тоне јава
Целог света спава моћ
Само тужна госта глава
Одгонета у сну ноћ

Ведра, чиста, авет лица
Утишане стазе пламне –
И пас, црна љубичица
Поред прага куће тамне

Још тамнија тама поста
Целог света усну моћ
Крај нејасне главе госта
Одгонета лампа ноћ

Сан под месецом

Док га дубина осветљава
Гоњен ветром, скрхан ловом
Уморан и пуст човек спава
Под дебелим својим кровом

Уз звездане благе звуке
Месечева сена тражи
Срце, кости, очи, руке
Човекове болне дражи

Под месецом човек спава
Отворене душе дише
Крвоток му осветљава
Срце што у сну мирише

Сан после гозбе

Са неба пала поноћ скрива
Ватру и воду, и ноћ трне,
У трему куће разлива се
Нејасан пожар лампе црне

Све нејасније благе кости,
Дубине које сву ноћ лове,
И крчаг који пун светлости
По сву ноћ свога госта зове

Још нејаснија тама поста
И дубље пада ноћ да влада,
Кроз узаврело срце госта
По сву ноћ тече вода млада

Гост спава

Небо над кућом, жишка плава
Свој неизмерни сања пост,
У трему благе куће гост
Отворене душе спава

Из непојамне чашке цвета
Мирисе сипа звезда скривна
Шири се шири душа дивна
Около куће око света

Не може душа да се смири
Па сања сву ноћ и сав дан,
Срце у госта, благ орган
По кући болну благост шири

Душа сећања

У успомени растуженој
Далека стаза поглед зари:
Вода и ватра тужне ствари
У кући зором окруженој

Уснула кућа а кров драг
Од плаветнила снове скрива,
Са дна ваздуха крчаг благ
Тамној се жеђи одазива

Нејасног срца топла јара
И изнад куће месец ран,
Човек и жена два сањара

ISBN: 86-7552-022-0

Особине: Формат: 110 х180 mm | Обим: 95 стр. | Повез: брош |Писмо: ћирилица

Наручи:

Александар И. Поповић рођен је 1962. године у Земуну. Потомак црногорских барјактара и јунака са Грахова, Вучјег Дола, Тарабоша и Мојковца, аустроугарских официра са Галиције и Пјаве, далматинских трговаца, италијанског племства, панонских капетана и цинцарских трговаца из Срема. Живео је у Подгорици, Тивту, Старој Пазови и Крагујевцу. Полиглота. Имао је дара за дипломатију. У неким другим земљама био би амбасадор или бар аташе за културу. Иако по струци правник, никада се није бавио правом. Још на првој години студија схватио је да је истинско бављење правом рад у правосуђу а он никада не би могао да за новац одлучује о људским судбинама. Зато је решио да их описује.
Новинарстрвом је почео да се бави почетком осамдесетих у тада престижним Омладинским новинама. Али, на самом почетку догодило се нешто необјашњиво. Његова комшиница, члан редакције, данас угледни новинар, понудила се да однесе један његов текст до редакције. Текст није завршио у Омладинским новинама него га је она, као свој, прочитала на Радио Београду. Згађен таквим понашањем напушта новинарство, али му се после неколико година враћа. Постао је потпуно свестан свих подметања у овом послу. Доживео је да су му четири пута други, углавном новинари НИН-а, преписивали текстове и потписивали као своје.
Крајем осамдесетих и почетком деведесетих био је један од четворице који су створили најтиражније новине у Југославији – крагујевачке Погледе. Иако му је интервју терен на коме се најбоље сналазио, писао је готово све врсте текстова. Од обичних вести до аналитичких текстова, коментара, репортажа, путописа. Четири године је у Погледима писао колумне којима се смејала цела Југославија. Тада је добијао на стотине писама читалаца и мноштво брачних понуда. Како је волео да каже, све фине партије: професорке, лекарке, инжењерке...
Урадио је око две стотине интервјуа. На политичкој и уопште јавној сцени нема личности са којом није разговарао. Његови учитељи су, иако их није никада упознао, Боро Кривокапић и Мило Глигоријевић. Интервјуи који су они водили са својим саговорницима помогли су му да савлада технику вођења разговора. Сматрао је да читалац није обавезан да зна колико је новинар паметан. Зато није волео интервјуе у којима су питања дужа од одговора, него се трудио да се максимално припреми и да, што краћим питањима, од саговорника извуче што је могуће више.
Први је новинар који је још у мају 1991. године заједно са покојном Дадом Вујасиновић обишао ратом захваћено подручје. Видео је пакао и схватио многе ствари.
Почетком 1992. године обилази Западну Европу и нашу, углавном, политичку емиграцију. Готово три месеца држи предавања на тему Србија и српство. Покушава да уједини српске клубове у Европи. Повезује клубове Париза, Лондона и Брисела. Успева му само делимично. Слога је трајала док је он био ту. Очито Србе нико никада неће успети да уједини. Разочаран враћа се у Југославију на сам дан увођења санкција. Тада доноси одлуку да више никада не уради интервју са неким политичарем или војним стручњаком.
Сматрајући да је књижевност његова права вокација, након полугодишње хибернације, враћа се послу и ради интервјуе искључиво са књижевницима, историчарима, уметницима. Убрзо постаје уредник а онда и заменик главног уредника Књижевне речи, тада најбољег магазина на пољу културе у нашој земљи.
Био је засигурно један од најприпремљенијих новинара. Никада на заказани интервју није отишао неспреман. Био је у стању је да месецима проучава књижевно дело неког писца само да би урадио квалитетан интервју. Зато је уживао изузетно поштовање свих својих саговорника.
Још један, можда и најбитнији чинилац у прављењу доброг интервјуа је поверење. Никада није објавио оно што саговорник не жели, а многи су му откривали најскривеније мисли. Последњи је који је разговарао са Вукашином Шошкоћанином – бившим командантом одбране Борова Села, командантом Српске Гарде Ђорђем Божовићем – Гишком и политичким вођом српске побуне у Крајини професором Јованом Рашковићем. Сваки од њих, као да је предосећао смрт, рекао му је неке озбиљне и поверљиве ствари које он до данас чува и никада их неће обелоданити. Јер, као што каже, поверење саговорника је најбитније.
У рукопису су остале четири књиге сабраних интервјуа. Готово комплетна историја савремене српске цивилизације дата у новинарском облику. Само две књиге разговора са књижевницима делују импресивно јер су ту разговори са: Александром Тишмом, Миодрагом Павловићем, Алеком Дукадиновићем, Иваном В. Лалићем, Ерихом Кошом, Бошком Петровићем, Павлом Угриновим, Младеном Марковим, Слободаном Селенићем, Антонијем Исаковићем, Живојином Павловићем, Војислав Лубардом, Мтијом Бећковићем, Видосавом Стевановић, Мирославом Савићевићем...
Сматра се једним од најбољих познавалаца савремене српске књижевности. Ваљда је једини у Југославији који је три пута прочитао Златно руно капитално дело његовог духовног оца Борислава Пекића. Иако су се познавали, рачунао је да има времена да уради интервју са Бориславом Пекићем. Испало је да времена није било. Зато му се одужио интервјуом са његовом супругом објављеном у 500. јубиларном броју Књижевне речи. Критичари кажу да је тај интервју и интервју са Дарком Селимовић нешто најлепше написано новинарским језиком.
Како је говорио на пусто острво понео би неколико књига, пре свих: Гори Морава Драгослава Михаиловића, Златно руно Борислава Пекића, Употреба човека Александра Тишме, Певач Бошка Петровића и песме Ивана В. Лалића, Јована Христића, Миодрага Павловића, Стевана Раичковића, Љубомира Симовића и Матије Бећковића. У своју књижевну генерацију није имао поверења мада је истицао дело Предрага Брајовића, Д. Ј. Данилова, Владана Добривојевића и својих редакцијских колега Дивне Вуксановић, Петра Арбутине и Крсте Поповског.
„Има једна пословица која гласи: ‘Река се упознаје пливањем а човек разговором’. Зато сам изабрао разговор! А Монтењ је рекао: ‘Најпробитачније и најприродније вежбање за наш дух јесте разговор’. Зато се надам да ће сви ови моји интервјуи помоћи садашњим а посебно будућим истраживачима, студентима, критичарима и теоретичарима уметности да лакше прате рад наших књижевних савременика.“
Његова друга велика љубав био је радио. Сваког петка, пред поноћ, својим баршунастим баритоном тешио је усамљена срца са таласа Радио Старе Пазове. Већ смо рекли да би у неким другим земљама до сада био амбасадрор, или би се редакције отимале о његово знање а радио станице о његов глас. Њега као да све то није занимало. Живео је повучено, не оптерећујући својим знањем свет око себе. Подсећао је на замишљеног средњовековног племића који живот проводи у сазнању да се свет лепоте руши, а да нас свет зла окружује. Зато се посветио разговору са паметним светом, како би од сваког саговорника извукао оно најлепше што људи у себи крију.
Иако је пореклом Црногорац, завичајем Сремац, а најлепше студентске и новинарске дане провео у Шумадији, био је човек мора. Како каже: „Мој елемент је вода. Нема ништа лепше него када дођеш на обалу и чекаш да око једанаест сати запуше маестрал“. Клео се да је једном на једрењу чуо глас сирена. Можда је то и описао, као што је годинама писао поезију и прозу намерно је не објављујући, држећи се оне да у Платоновој филозофској школи није смела да се узме реч пре навршене четрдесете године живота. А њу није доживео.
О послу којем је посветио живот рекао је:
“Овај посао ми је омогућио, пре свега, улазак у непрегледне сфере знања. Имао сам прилику да ми Радован Самарxић одржи непоиновљиви час историје. Драгослав Срејовић ме је увео у тајне праисторијске археологије. Дејан Медаковић ми је открио српски барок. Наш можда, највећи сликар Мића Поповић, са којим сам три пута разговарао, звао ме је сине. Његове пророчке речи о будућности Србије памтим и данас. У лето 1992. Мића Поповић ми је на конвенционално питање о будућности Србије рекао: ‘У шумама јужног Мексика видео сам потомке Инка и Маја како седе и замишљено зуре у небо, а у своје време култура Инка и Маја била је на далеко већем нивоу него што је култура Срба икада била, па када им је дошло време да нестану они су нестали. Мислим да је Србима дошло то време.’
Интервјуи са књижевницима су посебна прича. Сваки је рађен на свој начин. Приметио сам да већина књижевника тражи питања унапред. Морам да признам да то не волим. Више волим да разговарам, па да од сировог материјала обликујем интервју.
Читаоци обично мисле да су писци нека нестварна бића. Имао сам прилику да им уђем у кућу, претурам по писаћем столу и упознам у једној сасвим другој, не јавној атмосфери. Први сам коме је Матија Бећковић испричао причу о оцу. Са Александром Тишмом, иза чијег строго лица се крије вечити дечак, сам за сат времена обавио интервју, а онда смо пет пуних сати разговарали о женама. Са Видосавом Стевановићем и његовом породицом сам се спријатељио. Посетио сам га једне хладне атинске ноћи и кумовао његовом роману Снег у Атини.
Наравно, било је и анегдота. Супруга једног песника вршила је ауторизацију текста. Очигледно незадовољна одговорима свога супруга, преда мном је почела да виче на њега. Онда су једно другом отимали текст из руку. Све је то на крају деловало смешно јер обоје имају око осамдесет година.
На моје очи један велики српски писац – акадмеик, са патоса је подигао пуну чинију чоколина спремљеног за куче и на брзину, задовољан све појео.
Нисам човек дневних новина. Мислим да не бих издржао темпо рада у дневним, па чак и недељним новинама. Рад у месечнику за културу је посебно задовољство. Поготово у Књижевној речи иза које стоји двадесетседмогодишња традиција и високи уметнички стандарди. И оно што је такође важно, у Књижевној речи имам потпуну слободу. Сам бирам саговорнике и доносим одлуку са ким ћу да разговарам, а са друге стране уживам потпуно поверење својих колега.”

Александар И. Поповић умро је у Београду децембра 2001. Сахрањен је на гробљу у Старој Пазови.

Садржај
Умеће разговора

I О мудрости  и нади
Мића Поповић

II О трајању и памћењу
Драгослав Срејовић
Радован Самарxић
Дејан Медаковић
Мирослав Пантић
Милорад Екмечић
Ђорђе Јанковић


III О енергији и суштини
Љубица Цуца Сокић
Мирослав Ђорђевић
Цветко Лаиновић

IV О поезији и самоћи
Иван В. Лалић
Миодраг Павловић
Бошко Петровић
Алек Вукадиновић
Д. Ј. Данилов

V О истини и истинама
Роналд Харвуд
Дејвид Мос

VI
О књижености, љубави и патњи
Дарка Селимовић
Љиљана Пекић


VII О животу и литератури
Младен Марков
Ерих Кош
Антоније Исаковић
Данко Поповић
Душан Ковачевић
Павле Угринов
Александар Тишма
Мирослав  Савићевић
Драгослав Михаиловић
Живојин Павловић

VIII О миту и нади
Мираш Мартиновић    

Додатак I
Биографија
Библиографија

Додатак II
Песме Александра И. Поповића
Ја сам још дете
Смрт    
Мојих двадесет година
Елегија за ММЂ

Додатак III
Три сећања на Александра И.  Поповића
Драган Ћирић
Петар В. Арбутина
Алек Вукадиновић

О делу
Мајсторски вођени разговори са тридесетак домаћих и страних сведока и учесника наше епохе. Један од најбољих интервјуиста с краја 20.века, рано преминули А.И.Поповић оставио је овом књигом јединствен документ о времену.

Извод из дела
Разговор са Љиљаном Пекић

Негде у лето 1981. године у „Просветиној“ антикварници  наишао сам на књигу Борислава Пекића Ходочашће Арсенија Његована. Зашто сам је купио, не знам ни сам. Вероватно зато што се на последњој страни налазила разграната генеалогија породице Његован. То ми је деловало некако посебно интересантно. Прочитао сам књигу. Убрзо сам пронашао и Време чуда. Постао сам посвећеник дела Борислава Пекића.

Сабрана дела, књига прва: „Моја је књижевност мој врт. Ако се некоме у том врту допадне неки цвет, слободно нека га сматра својим и узбере, не газећи, по могућности, леје.
Ако му се ништа не допада, нека не прескаче плот, већ нека продужи, не обазирући се.“
Покупио сам све Пекићеве цветове.

Запис из дневника у пролеће 1984. године: „Мајка ми је данас рекла како би било добро да оставим Пекића и коначно узмем Римско право у руке“.
Пекића наравно нисам испуштао из руку. То не чиним ни данас. Додуше, положио сам и Римско право у лето 1985. године.
 Децембар 1986. године. Књижевно вече писаца „Просвете“ на Коларцу. Коначно упознајем човека који је постао мој духовни отац. Хвалим му се како сам три пута прочитао Златно руно и како четврту књигу знам готово напамет. Подигао је оне своје тужне обрве и рекао ми: „Младићу, зар Ви нисте имали паметнијег посла?“ Разговарали смо скоро сат времена. Испоставило се том приликом... али, то је прича која је исувише лична.

Мај 1992. године. Налазим се у Лондону. Шетам испред Пекићеве куће. Рачунам, сада је у Лондону и вероватно пише. Не познајем никог ко као ја жели да види пред собом „Црвене и беле“, „Градитеље“, „Сребрну руку“ и остала започета или наговештена Пекићева дела. Вртим се испред Пекићевих лондонских врата скоро четврт сата. Доносим одлуку да га својом посетом не деранжирам. Нека на миру пише. Када је у Београду, за то нема времена. Углавном је на митинзима.
 2. јул 1992. Београдом се већ пети дан ваљао Видовдански сабор или како су га на крају многи звали „најбоља журка у граду за 100.000 људи“. Директно из редакције долазим пред бину. Влада нека загробна тишина. Не знам шта се дешава. Појављује се Матија Бећковић и каже: „Умро је Борислав Пекић“. 100.000 људи одаје последњу пошти великом српском писцу. Више никада ништа неће бити као пре.

Данас, пет година након смрти Борислава Пекића постоје бројни разлози да посетимо његову супругу госпођу Љиљану Пекић. Један од најважнијих је и тај што је београдски БИГЗ ових дана објавио први део трилогије: У трагању за Златним руном што је укупно шеста постхумна Пекићева књига која се појављује у издању овог угледног издавача.
Зима 1957. Дневник Борислава Пекића: „Остаје само Љиљана. То је љубав. Замишљам је на дивану, са згрченим ногама у положају који нико осим ње не може да заузме, са мало искошеном главом и лепим, пажљивим очима, и у тој слици, премда не без интелектуалног отпора – такође, по свој прилици алибија – налазим сваки почетак и крај који ми је тренутно потребан...“

Зима 1997. Малајничка 7. Разговор са госпођом Пекић. Сада је у Београду. Потпуно се посветила сређивању рукописа и заоставштине свога супруга. Питам је како је то изгледало – живети са Пекићем.

Да ли је већ тада, 1957. године, знала да ће он бити писац?
Госпођа Пекић одговара: „Читао ми је неке своје ствари и била сам одушевљена. Сматрала сам да је то човек за кога треба живети. Интересантне су биле те његове прве белешке. Тај његов први пројекат требало је да се зове „Ероика“, односно „Симфонија Ероика“, циклус романа базиран на ставовима Бетовенове „Симфоније Ероике“. Мени се допадао тај његов план и оно што ми је читао било је апсолутно фантастично. Сматрала сам да је геније и да ће од њега сигурно бити писац. Он је тада студирао психологију. Био је врло успешан студент и сви су мислили да ће остати на факултету.
Међутим, он је знао да писање и психологија не иду заједно, да човек мора да ради један посао потпуно, и до краја. Зато је негде пред крај, на четвртој години, напустио студије и посветио се писању. Прво је писао сценарије за филмове. Када је видео да ни то не може да ради паралелно са писањем, напустио је филм и потпуно се посветио писању“.

Кажа Матије Бећковића: „Пекића сам упознао средином шездесетих. Изгледао је као човек осуђен на неуспех“.

Мора се признати да је живот са таквим човеком представљао извесну жртрву?
Зависи шта човек сматра жртвом. На крају крајева имала сам свој посао. Наравно да живот са једним таквим човеком некоме изгледа компликовано и тешко. Мени није било. Била сам исувише заљубљена да би ми било тешко.
Колико сте Ви учствовали у његовом раду? У дневницима стално помиње Ваше име: „Са Љиљаном обилазим Калемегдан и гледамо Нови Београд са клупе на којој је седео Арсеније Његован... Звао сам Љиљану и тражио да ми донесе следеће књиге...“
Док смо боравили у Лондону, свако вече смо проводили заједно. Увек ми је читао све оно што је преко дана написао. Осим тога, кад год је имао неки проблем, он ми је причао о том проблему. Не зато да бих му ја помогла, колико да чује свој глас. Знате, када причате о неком проблему, више можете да га сагледате него када о њему само размишљате. У тој причи и покушају да дефинишете неки проблем нађете и решење. Ја сам била неки објекат коме је то требало испричати. Вероватно је и са моје стране било неких сугестија које је он прихватио.

Кажа Предрага Палавестре: „Боравио сам у Лондону и био Пекићев гост. Отпутовали смо на север Енглеске. Носио је две ташне. У једној су биле његове ствари, друга је била празна. Када смо се вратили са пута, и та друга је била пуна – камења. Упитао сам га: ‘Шта ће Вам то?’ Мирно је одговорио: ’За моју збирку камења’.“

Очигледно је да је Пекић имао бројна интересовања?
Као дете је био заинтересован за све могуће теме и професије. Недавно ми је професор Владета Јанковић испричао како су једном седели у Атељеу 212 и један столар је причао о својим проблемима. Пекић је седео и углавном био одсутан. Чим је столар почео да прича о свом послу, о томе како се праве столови и столице, Пекић се пробудио и са пажњом слушао тог човека. Као што видите, њега је све занимало. Уопште није било важно да ли је реч о архитектури, медицини, археологији, антрополигији, философији, психологији, историји, неком занату или некој бизарној професији. Као сунђер упијао је сва знања о свему и свачему. Сећам се да смо по доласку у Лондон купили кућу. Башта у тој кући била је у жалосном стању. Потпуно се посветио томе да од баште направи леп врт. Невероватно је са каквим жаром је читао гомилу књига о неговању биљки. Направио је стакленик, и ноћу се дизао да види да се случајно нису смрзле неке биљке и травке које је преко дана посадио. Ја сам само направила нацрт те баште али нисам могла даље да га пратим. Сазнао је готово све о неговању биљака и ја сам ту била сувишна. Уређење врта било је његово „задужење“. Уосталом, сматрао је да је боље да сређује врт и размишља о неком проблему, него да сатима гледа у празну хартију. Зато је велики део времена проводио у врту, нешто садио или плевио док је поред себе држао касетофон и, када би наишао на решење неког проблема, зачас би га издиктирао. Био је перфекциониста до крајњих граница.

У једном разговору за загребачки СТАРТ, негде 1984. године, Пекић је рекао да осећа да ће своју последњу књигу објавити у шездесетој години живота. Зашто баш у шездесетој, то није умео да објасни. Испало је да је био потпуно у праву.
Ја мислим да је он био видовит. Умео је да предвиђа ствари. Предосећао је да неће дуго живети. У дневницима пише да нема много времена. Зато мислим да је толико журио са писањем, и писао 12 сати дневно само да би стигао да напише оно што је сматрао најважнијим. Био је нека врста визионара. Стално је био у трци са сопственим временом јер је знао да му је предодређено да кратко живи. Додуше, он није радио само за писаћим столом. Радио је и док је спавао. Целу једну драму сањао је од почетка до краја. Ујутру је устао и написао је. То је била драма „Како забављати господина Мартина“. Његова прва драма која је премијерно приказана у Народном позоришту.
Крајем осамдесетих објавио је трилогију Године које су појели скакавци. Те белешке о личним и политичким стварима, иако спадају у врхунско мемоарско-антрополошко штиво, на неки начин су га удаљиле од литературе.
Сматрао је да мора да напише нешто о том периоду јер нема никога ко би то написао. Није му био циљ да напише класичне мемоаре и опише свој и живот својих пријатеља, него да опише време и живот целог једног окружења које је после Другог светског рата живело у врло специфичним условима. Да је знао да ће га то толико коштати, можда се и не би у то упуштао, јер је морао поново да проживи хапшење и затвор. Морао је да се врати у најранију младост, а то је било прилично исцрпљујуће. Пекић је имао једно изражено осећање дужности. Тако је и писање Скакаваца, као и бављење политиком, сматрао својом дужношћу. Када је почело да се пали светло и да се остварује оно што смо мислили да ће се остварити, Пекић је свесно жртвовао те године и практично од 1989. није писао, јер је желео да узме учешћа у политичкој борби. Ту га је затекла смрт.

Већ пуних пет година Ви свакодневно сређујете његове рукописе и слушате његов глас.
Људи не могу да схвате како је дивно слушати глас некога кога више нема а толико је присутан у овој кући. Одавде је одведен у затвор, овде смо живели када смо се венчали, одавде смо отишли у Лондон, ја сам се коначно овде вратила да сређујем његове рукописе. Иако је прошло пуних пет година од његове смрти, мени се чини да је ту, да је само на тренутак негде отишао.

Шта сте све пронашли сређујући Пекићеве рукописе?
Почела сам са магнетофонским тракама јер ми је то било најпријатније и најлепше. То су углавном дневници. За сада то није објављено, осим једног малог дела у књизи Скинуто са траке. Сада сам почела да сређујем старе дневнике из педесетих година. Заједно са магнетофонским тракама ту има негде око три хиљаде страна рукописа. Вама, младим људима, тешко је објаснити каква је ситуација била педесетих година. Није било хартије, тешко је било набавити траку за машину. Ти дневници су куцани на пелиру, са обе стране, од горње до доње ивице, без маргине, са најмањим проредом. Неки делови су толико бледи да их и са лупом једва могу прочитати. Поред дневника, има око 600 страна коментара за роман Време чуда. То су у ствари коментари на његове тадашње филозофске и историјске преокупације. Пуно је читао, и онда су му ти дневници и коментари послужили као дискусија са самим собом.
До сада су из Пекићеве заоставштине објављени: политички списи, сабрани интервјуи, недовршени роман Градитељи, коментари за роман Атлантида, а ових дана из штампе је изашао први део комантара за фантазмагорију Златно руно под називом У трагању за Златним руном.
У трагању за Златним руном има преко 1000 страна. Договорили смо се да се то објави у три књиге. Сада је изашла прва, друга би требало на пролеће а трећа на јесен следеће године. Тиме би било заокружено Златно руно, мада има још неколико ствари које чине ову тематику а требало би да се објаве, као што су, на пример, фотографије Његована. Пекић је пре више од двадесет година нашао фотографије старог Београда и Београђана и по тим ликовима је радио ликове Његована. То је био једини начин да се снађе у свим тим ликовима. Ту је онда његова коресподенција. И то је нека врста дневника јер то нису класична писма. Пекић је свако писмо писао у дупликату тако да има врло интересантне кореспонденције са Кишом, Драгославом Михајловићем, Мирком Ковачем, Филипом Давидом, Павлом Угриновим, Предрагом Палавестром, Михизом и многим другим пријатељима. Осим тога, ту су писма мени, и око 100 писама из времена када смо били раздвојени, почетком седамдесетих, када сам ја отишла у Лондон, а њему одузели пасош и на годину дана онемогућили долазак у Енглеску.

Кажите ми нешто о рецепцији Пекићевог дела у свету. Изненађује ме да Беснило које је класичан жанр роман није Пекићу донело светску славу.
До сада је Беснило преведено на шпански, пољски, чешки и словеначки језик. Знате, све има неко своје време и када то време дође, онда се ствари почињу одвијати нормалним током. Сада има индиција да ће Беснило бити преведено на енглески језик. Проблем је у томе што ниједно његово дело није лако и једнострано. Они који читају science fiction, кажу да је Беснило класична литература, а они који читају класичну литературу, кажу да је Беснило science fiction. У свету је то уско специјализовано и тешко је уклопити се. Поготово што су Пекићеве књиге обимне.
Златно руно је његово највеће и сигурно најинтересантније дело, али и сам Пекић је говорио да је то немогуће превести. Пре свега је обимно. Преводилац би требало да ради неких десет година . Када помислите да десет година треба да радите један исти посао ви већ губите вољу за тим послом. Понекад се објави неко Пекићево дело. Време чуда требало би да се догодине појави у Грчкој. Знате, Пекић није писац за велики број људи. Он је писац кога чита мали број одабраних људи.

Кажа Видосава Стевановића: „Средином осамдесетих одлучио сам да штампам Пекићево Беснило у џепном издању. Међутим, својим обимом Беснило једноставно није могло да уђе у форму џепне књиге. Позовем Пекића и замолим га да ми дозволи да „скратим“ књигу. Он мртав ‘ладан да ми дозволу. Ја сав срећан помислих: „Сад ћу да ти искасапим књигу“. Почнем детаљно да је читам и после трећег читања схватим да ниједан део не може да се избаци. Тек онда сам схватио колико је Пекић генијалан писац.“

Пекић је умро почетком јула 1992. године. Зашто сте одлучили да се Пекићево тело кремира?
Од утврђивања тумора до смрти прошло је свега три недеље. Потпуно свестан стања у коме се налазио није ми дао никакве посебне инструкције ни око његове сахране ни око сређивања његовог дела.
Вероватно је хтео мени да препусти да о свему одлучим. Наши пријатељи из Београда поручили су ми да је све сређено око преноса ковчега из Лондона у Београд. Тада су уведене санкције тако да није било директног авионског лета из Лондона у Београд. У нашем окружењу беснео је рат. Уплашила сам се да ми можда мађарске власти не би дозволиле да пренесем ковчег у Београд. Зато сам одлучила да се тело Борислава Пекића кремира. Кремација је обављена по дозволи црквених власти Српске православне цркве а претходило јој је опело које је служено у Српској православној цркви у Лондону. Ја сам по природи фаталиста и сада, када сам сређивала рукописе У трагању за Златним руном и поново ишчитавала Златно руно, видела сам да је Пекић завршио као Симеон Његован. Вероватно је он сам тако желео.
Иначе, Пекић је овде, у Малајничкој 7. Мислим да му је овде лепо. Ја знам да он припада такозваној јавности и да би урна са његовим пепелом требало да буде на неком јавном месту, само што ја још нисам нашла такво место.
 
Борислав Пекић, ЗЛАТНО РУНО VII:
„Осетих мирис паљевине, горак смрад дима. Дим је струјао испод врата ловачког салона као да излази из чаробне Аладинове лампе. Отворих врата. У лице ми удари јара. Соба је била у пламену. Горела је слама, гореле завесе, горела јелка огрнута Златним руном.

Горео је и мртви Симеон. Горео, а сагоревао није. Не сагоре ни кад га ватра сасвим узе и дим застре.
Тренутак касније чу се са ломаче продоран оргијастички њисак. Из ватре крочи дивљи црни пастув безмерне, митске лепоте и снаге. Копитом закопа по паркету, подиже арионску главу под круном црне гриве и без иједне белеге, још једаред тријумфално њисну и, у парампарчад прозор разбивши, моћним скоком у леденој ноћи нестаде.
Сутрадан, свечери, кад је пожар који је спалио добар део Градшчине, удруженим напорима ватрогасаца из Љубљане, Домжала, Залога, Турјака и Дола угашен, у руинама ловачког салона нису нађене кости Симеона Његована.
Објашњења није било. А ја никоме нисам рекао шта сам видео, зашто сам то видео и шта то што сам видео значи.“

ISBN: 86-7552-018-2

Особине: Формат: 130 х250 mm | Обим: 384 стр. | Повез: тврд повез |Писмо: ћирилица

Наручи:

  Јован Пејчић рођен је 1951. године у Бошњацу код Лесковца, Србија.

Критичар, историчар књижевности, есејист, антологичар. Предаје
Српску књижевност двадесетог века на Филозофском факултету
у Нишу.
Живи у Београду.

КЊИГЕ
Тајна и крст.  Појмови и поимања 1, огледи (Београд 1994)
Облик и реч критике,  огледи и прикази (Београд 1994)
Заснови Глигорија Возаровића,  монографија (Београд 1995)
Култура и памћење.  Београд у историји и литератури (Београд 1998)
Простори књижевног духа,  студије (Ниш 1998)
Милан Ракић на Косову,  студија (Београд 1998)
Знамења и знаци.  Појмови и поимања 2, огледи (Београд 2000)
Профил и длан.  Појмови и поимања 3, огледи (Београд 2003).
Књижевни свет – критичка свест.  Облик и реч критике 2, огледи и прикази
(Ниш 2004)
Етика и поетика разговора.  Књижевни интервјуи Бранимира Ћосића,
монографија (Београд 2005)

АНТОЛОГИЈЕ
Време и Вечност.  Антологија српских молита ва XIII–XX века (Пет иѕдања 2000-2005);
Приону душа моја.  Молитве Светога Саве / Молитве Светоме Сави (два издања 2002/2003)
Најлепше молитве српскога језика  (два издања Београд 2002, Подгорица 2003)
Чудо речи.  Антологија српских похвала XIII–XX века (Нови Сад 2003).
Нишки драмски писци  (Ниш 2004)

ПРИРЕЂИВАЧКО-КРИТИЧКИ РАД
Књига о Светом Сави  (Београд 1996; заједно са С. Нешићем и Н. Ћосићем);
 Јован Скерлић, Историја нове српске књижевности (Београд 1997); Јустин Поповић, Зеница трагизма (Ниш 1998); Милан Ракић, Над заспалим Српством  (Београд 2000); Исидора Секулић, Изравнања (Београд 2000); Јован Скерлић,  Писци и књиге  I–III (Београд 2000); Јован Скерлић, Српске теме  (Београд 2000; заједно са М. Витезовићем); Зоран Милић, Кроћење змија.  Изабране и нове песме (Београд 1985); Срба Игњатовић, Варвари на Понту.  Изабране и нове песме (Београд 2000); Деветстодванаеста, зборник (Београд 2000); Богдан Поповић, Начело интерпункције;  Милан Ракић, Сабране песме (Београд 2001); Бранимир Ћосић, Десет писаца – десет разговора  (Бор 2002); Милан Ракић, Песме (Београд 2003); Драинац, Песник и бунтовник. Изабрани стихови (Ниш 2005).

Садржај
НА ПОЧЕТКУ
Лепота и слава и јад Српскога југа
Ракић на Косову
 На грађи историјској, књижевној и трећој почива ово истраживање


ДИПЛОМАТА, ПЕСНИК, РАТНИК
Херојско доба Милана Ракића
Повратак министра Јована Ристића са Берлинског конгреса.
Преписка о арбанаским насиљима у Старој Србији 1898–1899,  црна књига српскога страдања.
Прва мировна конференција у Хагу.
Час опште духовне и друштвене мобилизације.
Милан Ракић спрема се за дужност у Старој Србији.
Та зрна смисла, која су.
Чудан контраст међ Ракићем и Приштином
Неслагања с извештајима конзула Спалајковића
Одметао је од себе, под свест је Ракић гурао жалосна збивања.
Конзуларна служба у Турској.
Милан Ракић састајао се да ради.
Куће Српског конзулата.
Клавирски концерти у четири руке.
Домаћин, „водич“, тумач.
Видосава Ковачевић походи Косово
Човек „светог и свесног поимања дужности“.
Побољевање.
Писали су Ракићима многи, са разних страна.
 Вапијући глас Јована Скерлића из Српског књижевног гласника.
Волео је Ракић да одлази у родни град
У Хиландару
Похвала светом кнезу Лазару.
 Песнички циклус На Косову.
Последњи конзулски извештај.
Одласком с Косова, Ракић није заборавио Косово.
Великохочанска погибија.
У ваздуху се осећао рат
Чланци о Арнаутској побуни
Добровољац у редовима најодлучнијих ослободилаца Старе Србије.
Београд 1911/12: Милан Ракић.
То бејаше Јован Цвијић.
Мобилизација 1912. „крунише час на који су векови чекали“.
Сведоци одзива: Вељко Петровић.
Павле Поповић прекинуо је факултетски час.
Исидора Секулић.
Зној пуковника Алимпија Марјановића
Мемоара Ракићевих, на жалост, нема.
Човек није Бог.
Ослобођење Призрена.
„Призренска“, „Прохаскина“ афера.
 Ракића чекају у Београду друга његова збирка Нове песме, с косовским стиховима у посебном циклусу, и пут у Лондон на преговоре с Турском.
Црно вино Ракићево и Едлове конзерве
„Рада више нема, остаје само бол“

КРАЈА НЕМА
Потиштеност Бранимира Ћосића, обећање Милана Ракића.
Узалудан сан о Ковиони.

Додатак: КЊИЖЕВНИ ЈУНАК
Григорије Божовић и Милан Ракић, сусрет.

ДОКУМЕНТИ
 1. Милан Ракић: На Косову.
Божур .
Симонида .
На Гази-Местану .
Наслеђе .
Јефимија .
Напуштена црква .
Минаре .
2. Григорије Божовић
Оклопник без страха и мане .
Мучних дана .
3. Конзулати Краљевине Србије у Турској. Конзули и њихови помоћници и секретари у Српском конзулату у Приштини.
4. Стојан Новаковић, Бранислав Нушић, Вукајле Божовић.
5. Меморандум Старосрбијанаца и Македонаца.
6. Иван Ивановић: Капетан Вукоје .
7. Делфа Иванић: Надежда Петровић и Коло српских сестара  (274).
8. Јанићије Поповић: Соколско друштво „Силни“  (275).
9. Мирко Јовановић: Питомци Игумановљеве задужбине Илија Симић
Призренски богослови долазе у Пећ .
10. Несташна фантазија Милана Ракића.
11. Аустро-Угарска, Србија и Стара Србија 1908. године.
12. Султан Мехмед V Решад пролази 1911. кроз Приштину.
13. Милан Ракић и Иса Бољетинац.
14. Љубомир Ковачевић, Милица Ракић, Владета Ковачевић.
15. Божин Симић: Ракић – национални радник .
16. Григорије Божовић: Величина Незнаних .
17. Краљ Петар I Карађорђевић: Прокламација Балканског рата .
18. Ослобађање Косова и Метохије 1912: Приштина, Призрен. Важнији датуми.
19. Хенрик Аугуст Ангел: Куманово – Косово .
20. Јован Скерлић и Балкански ратови.
21. Станислав Краков: Поздрав из Србије .
22. Миодраг Ибровац: Дипломата Милан Ракић, после 1912. године .
2 3. Живот и рад Милана Ракића. Датовник.

ГРАЂА
-  Оквир.
-  Основ.
-  Милан Ракић.
-  Григорије Божовић.
-  Личности и теме.

БИБЛИОГРАФИЈА ОБЈАВЉЕНИХ ДЕЛОВА КЊИГЕ

УКРАТКО – Summary 

О делу

 М илан Ракић (Београд, 1876–1938) – песник, дипломата, национални прегалац, ратник. Од маја 1905. до децембра 1911. године он је службеник Српског конзулата у Приштини, надлежног за област Старе Србије (Косова и Метохије, у турском речнику – Косовског вилајета). Испрва у својству секретара, године 1906. стиче звање вицеконзула, од 1910. делује као конзул. Током 1912. године, до избијања Првог балканског рата у октобру, он је шеф Конзуларног одељења Министарства иностраних дела. У рат улази као добровољац.
Суштински предмет психобиографскога, друштвено-историјскога и литерарног истраживања у књизи Милан Ракић на Косову – завет, песма, чин управо су Ракићеве косовске године.
Ко је, дакле, Милан Ракић на Косову 1905–1912. године? Србин непоткупљиве националне свести; ерудит пространога знања о прошлости свог народа и света; дипломата европских погледа чији се политички ставови с једнаком озбиљношћу примају у српској престоници и на страним дворовима; моралист у чијем се поступању државно право и људска част никада не сукобљавају; творац најлепшег циклуса родољубивих стихова у свеукупној српској поезији (песме окружене насловом „На Косову“), добровољац у рату за ослобођење Старе Србије кога ће краљ Петар I Карађорђевић одликовати Златном медаљом за храброст.
Радећи у поробљеним српским крајевима првенствено са сународницима, али и са Турцима и Шиптарима, садипломатским представницима Русије, Аустро-Угарске, Италије, краљевски конзул Милан Ракић пред собом, као једино важне, види тризадатка. Први – то је заштита православног српског народа од турског безвлашћа и шиптарске самовоље, од пљачки, убистава и насилног преверавања у ислам. Други је: национално, верски, просветно и привредно тако организовати „отоманске“ Србе да сваки њихов напор истовремено води очувању народнога достојанства и остварењу вишевековне тежње за животом у јединственој српској држави. Трећи задатак огледа се у припреми Старосрбијанаца за војничко ослобођење од Турака и коначни повратак Косова и Метохије у окриље матице Србије.
Мисија какву је Милан Ракић отпочетка себи одредио подразумевала је да он на Косово не дође као у непознату земљу. И није дошао. Његов дипломатски рад у окупираној Старој Србији као у огледалу одражава свест, искуство и бригу целокупнога политичког Српства за судбину отете древне постојбине. Отуда, одлуке Берлинског конгреса (1878) и ставови заузети на Првој мировној конференцији европских земаља, Сједињених Америчких Држава и Јапана у Хагу (1899) чине саставни део ракићевски схваћеног „косовског питања“ – као што су то, с друге стране: писма из Приштине ранијих српских конзула, пријаве и жалбе виђених Косоваца, преписка српског са турским двором 1898–1899. године, репортаже страних новинара и путописаца, поднесци војвода што су четовали по Космету почев од 1903, поверљиви извештаји војних обавештајаца…
Такав Ракићев однос према историјскоме и политичком наслеђу окренутом Косову и Метохији условио је да у казивање уђу краљеви Милан и Александар Обреновић, министри Јован Ристић и Владан Ђорђевић, дипломате Стојан Новаковић и Бранислав Нушић, Светислав Симић и Јован М. Јовановић, научници и књижевници Јован Цвијић, Слободан Јовановић, Богдан Поповић, Јован Скерлић… Али и породица са Ракићеве и са стране његове су пруге Ми лице: отац Мита Ракић и деда Милан Ђ. Милићевић, таст Љубомир Ковачевић и његова деца Видосава и Владета, као и свет са којим Ракић за све време одржава живе књижевне везе.
Својеврстан додатак књизи представља поглавље о Милану Ракићу као јунаку уметничке прозе Григорија Божовића. Књига се продужује корпусом од 23 документа различитог порекла, да би крајњу меру нашла у библиографији књига, рукописа, архивалија и чланака објављиваних у споменицама, периодици, научним зборницима.
Дело је у целини опремљено богатом, местимично новом фото-грађом.

КОЛОФОН
Књига садржи 440 страна (36⅔ табака по 12 страна).

Oсновни текст, слoжен писмом Mињон 11/14, ћирилица, штампан је црном бојом.

Повез тврд, шивен концем. Корице: иберциг.

Књижни блок штампан на матираном 135-грамском премазном папиру федригони, тонираном бојом Pantone 1205c.

Илустровано са 237 фотографија, 23 репродукције, 6 цртежа, 10 аутографа, 26 факсимила, 8 мапа и 19 издања.

Формат 200 × 230, равна штампа на Колор метал Перли 127.

Штампано у 1000 примерака, од чега два ручно повезана библиофилска тиража: 33 примерка у кожном повезу, нумерисана бројевима од 001 дo 033, и 77 примерака у платну, нумерисаних бројевима од 1 дo 77.

Развијање филмова и монтажа обављени у студију Драслар.

Ручни повез урађен у књиговезачкој радионици предузећа ИНТЕРПРЕС

Књига је завршена децембра месеца просте 2005. године, у Београду.

Извод из дела

 Г одине 1905, на путу од Београ да према Приштини, где је требало да пре узме место секретара у Српском конзулату – о чему је могао Размишљати песник Милан Ракић, правник по образовању, за кога је неприкосновени Скерлић у Српском књижевном гласнику написао да је већ првом збирком песама „успео да својим снажним талентом одскочи од […] бедне гомиле расплаканих стихотвораца“?
Да ли га је тресла Скерлићева брига на шта ће „млађи песници […] утрошити своје лепе таленте ко је младост греје, и свој живот, који је тако кратак“?
Да ли му је, тада, мисли опседало критичарево упозорење да „накићена, хладна поезија, антисоцијална, туђа и непријатељска према животу“, није и не сме да бу де последња реч младих Књижевних стваралаца?
Или је посећањима пребирао суморне стихове Војислава Илића, свога претходника у истом звању и у истом граду од пре деценију и не што више, из чијих се болних груди, тамо, онако моћно извила песма о јуначким прецима што су самрт прими ли часно?
Пријатељу Браниславу Нушићу, вицеконзулу у Приштини, своме претпостављеном – који се, дочекујућига у Приштини на по вратку с војне вежбе, скаменио видев у очи ма његовим „из разбоника безпребола“ – Илић је поверио: „Жао ми је што ћу умрети а нећу стићи да израдим Косово.“
 После, пишући за Војислављеву споменицу о последњим данима песниковим, Нушић ће поновити:
Још раније ми је говорио о том раду [о Косову]. Мислио је да прибере све бајке које се односе на поједине развалине, на места, на јунаке итд. па да направи једну красну киту. Таквих бајака и веровања има доста на Косову; има цвећа које плаче; има студенаца светих који извиру испод ћивота; има траве на којој народ види крв.
Да ли је Ракић знао за те речи, за тај сан на смрт болеснога песника?
Војислав Илић жалио је што неће стићи да напише спев о Косову, а Нушић је замислио дело друкчије, њему много својственије врсте.
Но убрзо се и он разболео. Ни месец дана по Илићевој смрти, на Три Јерарха 1894, пише из постеље:
Ако пођем Војислављевим трагом, пожелећу само да довршим дело Косово  и да видим моје дете.
 К њигу за каквом је, као за својим неоствареним делом, жалио његов грудоболни пријатељ, Нушић је заиста и написао.
Да ли је Ракић, путујући климавом железницом на „страдални Југ српски“, убрзавао време Нушићевим Косовом – антропогеографском и културном повешћу о свету који он тек има да упозна, о свету који, вековима већ, остварује велику историјску мисију.
Да ли су се баш над тим зналачки, по упутствима Стојана Новаковића, Јована Цвијића и Ракићевога таста Љубомира Ковачевића израђеним списом о народним обичајима, легендама, песмама, манастирима и другим светињама српским на Косову и Метохији, за челенеке од доцнијих његових животних и књижевних од лука?
Или су му се кроз главу преметале само жалбе и представке староседелаца с Косова, конзулска писма и министарски извештаји о арнаутским и турским насиљима над незаштићеном српском рајом – документи што их је, не дуго пред полазак, читао у архиви Министарства иностраних дела, укључујући ту и разноврсне поверљиве дописе и предлоге, чланке по листовима и часописима, брошуре и путописне књиге о животу Срба на Косову. Писали су их учитељи и борци са терена, „путници“ на обавештајним задацима, ранији конзули и секретари приштинскога Српског конзула та, свештеници и научници, српски и страни писци и публицисти: Хаџи Серафим, Ристић, Милош С. Милојевић, Ђорђе Поповић Даничар, Сима Андрејевић Игуманов, Пера Тодоровић, Лука Маринковић, Иван С. Јастребов, Милојко В. Веселиновић, Петар Манојловић, Спиридон Гопчевић, Стојан Новаковић, Тодор Станковић, Виктор Берар, Саватије Милошевић, Иван Иванић, Андре Шерадам, Сима Аврамовић, Јован Хаџи-Васиљевић, Петар Кочић, Албер Мале, Бранислав Нушић, Мери Е. Дарам, Петар Костић, Светислав Симић, Настас Настасијевић, Мирослав Спалајковић, Радомир Шапоњић, Милан Јовановић Пећанац…
 М ожда се, ипак, мисли Ракићеве, на пу ту према Приштини, и нису толико и тако расипале. Знао је он, уосталом, како да се реши расејавања свести: ваљало је да пусти да му кроз главу мине сен само једне косовске књиге па да све друго обавије и однесе вихор очигледности, простих факата, појединачнога и, зашто не, случајног.
Преписка о арбанаским насиљима у Старој Србији 1898–1899,  та му књига није давала мира откад је – начув нешто на једној, нешто на другој, нешто на неочекиваној страни – изашао, коначно, с њеном горком судбом у срцу, прво од Јована М. Јовановића, потом и од Светислава Симића.
 Једна мисао, брига, више је то била зебња, пребила се тих дана у њему. Преписку је однео у рок преимућствености дневно га надвековним, наивно га владалачког рачу на над историјским на челом и васелен ским српским криком, личне потребе над општенародним идеалом и сном, над Заветом косовским – ту се сложио са Јовановићем и Симићем.
Али шта ако је и то било бaј старога Лазаревог позива и клетве, шта ако се правди вишњој – о ко јој се међу српским светом столећима сања, шапуће и приповеда, поје, пева и грми у гори, по црквама и манастирима, на поселима и на родним зборовима, у гостинским собама и сиротињским избама – шта ако се правди вишњој још није испунило време?
У Раки ћу, већ тада, зачеле су се промене којима ни сад не догледа ва конца.
Србин очи по диже к небу он да кад му је најпрече да се без поткупа за гледа у себе – то је та да, заувек, разумео будући дипломата. Јер у политици ништа и ни кад није извесно до краја, али зар се у ту неизвесност може проникну ти ако се до кра ја не иде, ако се крај без престанка не искушава.
 Од велике идеје из које се родила Преписка одустало се у часу када је књига била већ одштампана. Факат: све је било ту – и ништа ту није било!
Шта се догодило?
Немогуће да је посреди једино та, уосталом пренагљена, неразумљива одлука монарха који се, право, није најбоље сналазио ни са собом, још мање са својом земљом и проблемима у којима се гушила, како ли тек с европском и светском политиком.
Где је била влада, шта су учинили министри и посланици?
Ни је схватао Ракић како то да се напор, у који су уложене најбоље снаге српских на учника, знаних и преко граница Српства, највише умеће српских политичара и дипломата од времена Берлинског уговора, како да се тај напор одједанпут нађе – у прашини… Јер то никако није могло бити српски интерес.
Само интерес српски то никако није могло бити: пренебрегнути тек тако две деценије најделикатнијега, најскупљег национално-дипломатскога рада.

ISBN: 86-7552-025-5

Особине: Формат: 23х20 cm | Обим: 440 стр.
Основни тираж Повез: тврд шивен
Први библиофиски тираж Ручни повез - кожа Нумерисано бројевима 001-033
Други библиофилски тираж Ручни повез - платно Нумерисано бројевима 01-77

Наручи:

Син првенац Њ. К. В. Кнеза Павла Карађорђевића и Њ. К. В. Кнегиње Олге, унук Њ. К. В. Кнеза Арсена, млађег брата Њ. К. В. Краља Петра I Ослободиоца, праунук Кнеза Александра, најмлађег сина Вожда Карађорђа Петровића, доајен Краљевског Дома Њ. К. В. Кнез Александар рођен је 13. августа 1924. године у Вајтлоџу (Велика Британија). По мајчином родослову, Њ. К. В. Кнез Александар је од руске царске Лозе Романова, грчких и данских краљева и кнежева: баба му је Њено Царско Височанство Јелена Владимировна, Велика Војвоткиња Русије, а прабаба Њ. Ц. В. Велика Војвоткиња Русије Олга Константиновна. Деда по мајци, Њ. К. В. Кнез Никола од Грчке и Данске био је трећи син Кнеза Виљема од Данске, Њ. К. В. грчког Краља Ђорђа И. Њ. К. В. Кнез Александар Карађорђевић, према породичном правилнику Краљевског Дома од 1930. године, носи титулу Кнез од Југославије. Студије је похађао у колеџу Итон (Енглеска).

У изгнанству од краја марта 1941. године: Грчка, Египат, Кенија. Као добровољац, пилот РАФ-а, учествовао је у Другом светском рату. После рата био је пилот цивилног ваздухопловства (6.000 сати летења). Руководио је са више предузећа. Сада је председник једне међународне авио-компаније. Живи у Паризу.

Из два брака има петоро деце: четири сина и ћерку. Са Њ. К. В. Кнегињом Маријом Пијом од Савоје, унуком Њ. К. В. Краљице Јелене и Њ. К. В. италијанског Краља Виктора Емануела, има синове Њ. К. В. кнежеве Димитрија, Михаила и Сергеја и ћерку Кнегињу Јелену.

Са својом другом супругом, Њ. К. В. Кнегињом Барбаром од Лихтенштајна, има сина Њ. К. В. Кнеза Душана.

Њ. К. В. Кнез Александар Карађорђевић је потпредседник Управног одбора Западноевропске епархије Српске православне Цркве.

Садржај
Биографија Кнеза Александра

Божићна посланица

САОПШТЕЊА КНЕЗА АЛЕКСАНДРА

• Изјава поводом доласка у Црну Гору
• Изјава поводом доласка у Републику Српску
• Изјава на конференцији за штампу у Косовској Митровици
• Опет је отворено српско питање
• Враћам ти се, мила Србијо
• Остварити нови полет

• О краљевству се не расправља, у најбољем случају о њему се размишља
• Моја носталгија је саборност
• Ја нисам сањао, ја сам веровао
• Не може се Србија волети на енглеском
• Не бојмо се страха који је дошао на нас
• Јер си Ти васкрсење и живот
• Национални програм може да изради само национална држава
• Човек није рођен за себе, већ за отаџбину

• Жичка беседа Светога Саве о правој вери
• Проглашеније
• Боже правде
• Востани, Сербије
• Упоредни родослов

О делу
Читање традиције

Принц Александар Карађорђевић (1924), по мајци потомак царске лозе Романових, али и грчких и данских краљева и кнежева, син првенац кнеза Павла, ових дана јавности се представља једном лепо дизајнираном, непретенциозном књигом  - Сви под заставу (одабрана саопштења и разговори које је Кнез у разним приликама и временима давао и водио).

Изгнанство принчево недавно је окончано и он је постао житељ Београда. Живи са овим народом, клони се расправа са житељима Дедиња, као човек сјајне културе Кнез са својим народом комуницира на језику овога народа, а у овој књизи представља се као виспрени државник коме је идеал народно добро. Ево и једног залагања Кнеза Александра:

"Монархија је једна политичка идеја, уз многе друге. То је систем управљања у коме само један командује. Краљевство, пак, уопште није идеја, нити по себи то може бити. Каже се да, између осталих својих функција, краљевство служи зато да управља људским друштвима. О краљевству се не расправља..."

Извод из дела
ОПЕТ ЈЕ ОТВОРЕНО СРПСКО ПИТАЊЕ

ISBN: 86-7552-004-2

Особине:

Наручи:

Вјачеслав Иванов (1929, Москва) је филолог, лингвиста, теоретичар и историчар културе и један од твораца интелектуалног живота у својој домовини у другој половини минулог столећа. Његови основни радови посвећени су упоредно-историјској граматици индоевропских језика, теорији писмености, семиотици културе, математичкој поетици и структурном проучавању језика и књижевности, индоевропеистици, фолклору и митологији. Један је од твораца Московско–тартуске школе.
Вјачеслав Иванов се свугде и увек бави истим проблемом откривања основних механизама човекове духовне делатности, што демонстрира путем безбројних разноврсних, конкретних примера енциклопедијског карактера.
Одрастао је у интелектуалној средини. Његов отац је познати писац Всеволд Иванов, а мајка Тамара била је глумица у мајерхољдовом авангардном позоришту. Захваљујући родитељима и њиховим пријатељима „Кома“ (тако су га сви звали, а зову и данас) је добио изврсно образовање, рано је почео да пише песме, есеје, прозна дела – много тога никад није угледало светлост дана. Студирао је на Московском универзитету романску и германску филологију, санскрит, као и индоевропску проблематику. Докторирао је из хетитске и индоевропске проблематике (1995).
Предавао је на МГУ упоредну и општу лингвистику све док 1958. није удаљен због „случаја Бориса Пастернака“. Свој научно-истраживачки рад наставио је у институтима РАН.
Године 1988. враћен је на МГУ – као шеф новооснованог одељења за теорију и историју светске културе и директор научноистраживачког института за исту област.

Своју редовну научну и наставну делатност Вјачеслав Иванов остварује како у Русији, тако и на америчким универзитетима (Јелу, Стенфорду, а последњих година на Калифорнијском универзитету, на одељењу за словенске језике и књижевности и индоевропске студије).

Вјачеслав Иванов је члан Руске академије наука, Латвијске академије наука, академија Велике Британије и САД.

Садржај

О делу
Својим успоменама Вјачеслав Иванов исписује јединствену сентименталну историју руске културе совјетске ере. Јунаци Плаве звери су личности које је сусретао још од детињства, а које су значајно обележиле руску уметност ХХ века: Борис Пастернак, Серапионова браћа, Алексеј Толстој, Ана Ахматова, Јосиф Бродски, Андреј Тарковски, Виктор Шкловски, Вењамин Каверин и многи други.

Извод из дела
У свакодневним разговорима, у прихватању живота сваког часа (често веселом), у прихватању природе, за сваког ко је био у Пастернаковом окружењу он је остајао онај непоновљиво оригинални песник, који је највише оваплоћен у његовим раним стиховима. Зато је тако тешко пренети разговоре са њим. У његовом мумлању и гунђању садржано је сасвим ново и ни са чим упоредиво виђење света. Мумлала је и гунђала нечувена поезија, бујица још неоваплоћених сликовитих утисака. Као особа која прониче, он је био колосална песничка појава. У стиховима тог позног периода, кад сам га најбоље познавао, он понекад није до краја и није потпуно откривао тај свет, очигледан за све који су га видели изблиза.

Неколико пута се повела реч о томе да му читам стихове, али то се одлагало (ја сам се устезао, плашећи се да му одузмем време које је он веома ценио). У лето 1948. године, кад су нам поново саградили летњиковац, он је био код нас у гостима и пожелео је да ме чује. Његова реакција је била позитивна, понављао је поједине стихове који су му се допали (већим делом у духу његовог тадашњег више класицистичког манира, тако је било и са преводима Бајрона, које сам други пута читао пред гостима у његовом дому). Давао је савете како прерадити стихове који су му се допали само делимично, како да се испусти небитно. Најбоље је оценио две песме са грађанском нотом. Тим поводом сећао се малобројних песника те врсте код нас, Ердмана и Кљујева.

Његова похвала и моја ондашња опседнутост мржњом према постојећем режиму подстакли су ме да напишем велику песму (или малу поему) исте врсте. Прикупио сам храброст и дошао сам да му је прочитам у лето 1950. године. Он је седео поред свог радног стола код прозора, у кабинету на другом спрату летњиковца. Рекао сам му да су стихови опасни. Он је устао и као једини знак предострожности затворио прозор, вратио се, сео и припремио се да слуша. Кад сам завршио, он је рекао да у "стиховима има снаге и снага је у самој теми". Навео је стихове који су му се допали: набрајање, заједно са неким критичким примедбама, делимично је поновљено и касније у писму упућеном мени, оно је објављено у књизи Пастернак о уметности. Додаћу оно о чему смо говорили у првом разговору. Он ме је упозорио да не злоупотребљавам стране речи, објашњавајући: "И ја сам некад покушавао то да чиним. Онда ми је изгледало да то уноси разноврсност".
Као одговор на моју политичку искреност, изгледа, испричао је како су га позвали у Лубјанку. Био је тамо први пут. Од њега су тражили да препозна рукопис којим је био написан чланак о њему, који је пронађен приликом претреса код О. В. Ивинске: њу су кратко пре тога ухапсили. Он је добро познавао аутора чланка, али се направио да никако не може да препозна рукопис. Одиграо је комедију: гледао је лист, говорећи: "Да, као да ми је нешто познато, не, није то, не, не знам". Понављао је исти трик са следећом страном. Поменуо је да су му показали код Ивинске одузету рану варијанту његовог Хамлета, која је имала епитаф из Бодлера.
Покушавао је да се сети француског стиха, погрешио је, ја сам га подсетио: "Је саис љуе ла доулеуре ест уне ноблессе униљуе (Знам да је само у патњи истинита племенитост). То моје знање, ко зна зашто, изненадило га је. И мада је пре тога молио да ником не причам о позиву у Лубјанку, желећи да ме похвали, поновио је своју причу нешто касније, у присуству мојих родитеља и других гостију. Стигавши до Бодлера, испричао је да је запео и да сам му ја рекао стих који је заборавио. "Па шта?" – упитао је неко од присутних. "Па то да Кома зна напамет или целог Бодлера, или све што је најбоље код Бодлера" – закључио је Пастернак.

У другим случајевима и он, и сав круг пријатеља мојих родитеља, мазио ме је, био пажљив, био веома дарежљив у похвалама. Али, истина је била и то, да сам и ја и моји пријатељи знали у то време не само Пастернака, већ и на разним језицима главне европске песнике који су чинили његово књижевно родословље. Једном, у летњиковцу, он се попео у моју собу да погледа неку књигу. Опазио је свеску Рилкеа и замолио да покажем шта још његово читам. Видевши моје књиге Инсел-Верлаг, рекао је: "Све то имамо код куће".
Из другог разговора знам да није имао поједине томове Рилкеових писама и узалуд их је тражио у радњи у Улици Горког (а уместо њих, са изненађењем је видео шпанско издање званичних совјетских писаца).
Други пут срео сам га касно увече у снежном (као у његовим раним стиховима) Лаврушенском. Враћао се са конзерваторијума. Тамо је срео свог сина Жењу, који је почео да му прича о енглеско-ирском песнику Јејтсу. "Раније сам знао само његове ране романтичарске стихове. А сад сам прочитао његове зреле стихове. То је дивно." Жења му је рекао да сам му ја говорио о Јејтсу. Проучавали смо нову европску поезију као непознату земљу и путеви су се пресецали.

Још неколико пута сам читао стихове Пастернаку, или другима у његовом присуству. Једном ми је рекао да му покажем написане текстове. Учинио сам то у пролеће 1958. године. Читао је моју фасциклу прилично дуго и нешто је приликом сусрета са мном из ње цитирао. Најзад, усред дана, дошао је код нас у летњиковац, доневши оно писмо упућено мени, о коме смо разговарали (волео је да општи путем писама). Кратко је поседео, опростио се, а онда је десетак минута касније дошао задихан. Заборавио је да каже да је фасциклу са мојим песмама показао Ивинској, и њој су се допале чак и више него прве песме Андреја Вознесенског (он је долазио код Пастернака и читао је њему и његовим гостима песме, једном заједно са мном). Борис Леонидович се плашио да ћу се ја увредити на његову критику и желео је да позлати пилулу. Био је блед од узбуђења. Мене је волео, али није могао да греши душу кад му се моји стихови нису допадали. Разумео сам његову озбиљност у погледу мојих писанија, знајући како се лако курталисао уопштеним фразама и комплиментима ако му се стихови нису допадали.

Неколико пута ми је Пастернак давао стихове других песника који су му били дати или послати на суд. Допадао му се циклус Стефановича, посвећен Блоку, сматрао је да су сазвучни Ањенском, ономе што је Пастернаку било блиско у поезији с почетка века. Од њега сам добио неколико свезака Шаламова (тек ослобођеног) са молбом да обележим шта је вредно пажње.

Уопште, одбијање да чита друге песнике, што је вређало Ахматову, било је код Пастернака пре декларативно него стварно. Ја сам му предао прву књигу Слуцког, с којим сам се дружио. После неког времена испоставило се да ју је читао. Рекао ми је да Слуцки заслужује пажњу. Али кад су се срели на мом рођендану, разговор није успео. Пастернак је хтео да наздрави Слуцком. "Хвала вам, ја сам већ здрав", одговорио му је овај са војничком грубошћу. Разговор два песника приликом сусрета изгледао је као да га је написао Хармс.
Још је гори био разговор са Самојловим (на Нову годину, 1960, већ пред Пастернакову смрт, код нас у летњиковцу). Касно ноћу, кад су већ сви устали од стола, седели смо нас тројица – Борис Леонидович, Дезик Самојлов (у то време мој присни пријатељ) и ја. Пастернак је очигледно хтео да поразговара са Самојловим. Овај је много попио и, не схватајући шта чини, почео је да рецитује Пастернаку своје старе стихове, где му у име младих пребацује што није одлучио на чијој је страни, црвених или белих.
За мене су и стихови (Самојлов ми их је пре тога читао, потпуно су неуспели) и понашање Дезика те ноћи до краја били нејасни: Дезик је био паметан и понекад се једноставно измотавао са стварима које се граниче са политиком (понекад се упуштао у храбре ствари, као што су почетак истраге Сињавског и Данијела, кад је помагао да се пронађу адвокати за њих, али ова линија није била доследна). Однос песника према Пастернаку одређивао је мој однос према њима: са Слуцким се пријатељство прекинуло после његовог иступања на скупу писаца против Пастернака (те исте вечери и следећег јутра ми смо дуго разговарали, он је био уплашен; сад мислим да је већ почињала његова болест), али ни Самојлов, који је са тог скупа побегао колима на југ, није тим поступком добио у мојим очима.
Ценио сам неспретност стила Слуцког и грађански дух његових стихова. Наши су се разговори више тицали политике. Од мојих песама он је издвајао баш ону дугачку, која се Пастернаку није допала.
Слуцки ми је уосталом предочавао опасност због писања таквих стихова. Али кад смо већ престали да се познајемо, понудили су ми да напишем предговор за том Цветајеве у серији "Мајстори превода". Слуцки, који је вршио редакцију тог тома серије, молио ме је телефоном да избегавам у њему политичке теме (он није био усамљен: један математичар који се раније дружио са мном и који је словио скоро као дисидент, одбио је да ми помогне да нађем нови посао, рекавши да сам у очима свих исувише везан за политику; страх од политике постајао је нека врста епидемије).
На крају крајева, баш политичке несугласице, о којима никад нисмо директно расправљали, отежавале су наредних година пријатељство са Самојловим: волео сам његов пушкинизовани лакомислени песнички лик, он је понекад злоупотребљавао могућност – бити ништавнији од осталих. Али његов "Пестељ, песник и Ана", кога ми је прочитао чим га је написао – случајно смо се срели у Дому књижевника – очарао ме је као и неколико других песама из тог времена.

А он је био критичан према мојим песмама, погрешно сматрајући да не желим да улазим у књижевност: ја стварно у то време нисам имао потребу за тим. Према његовим речима, био сам спреман да прихватим одговорност за свет, за Русију, али не и за књижевност. А ја сам мислио да једно искључује друго, да је улога признатог песника неспојива са оним о чему сам тада хтео да пишем.

Слуцки ми је читао много од онога што је тек сада, толико година после његове смрти, објављено. Пре раскида са Слуцким – он, Дезик и ја, а касније само Дезик и ја, често смо се сретали. Qудски смо били толико блиски да је Слуцки сматрао потребним да се са мном саветује о одлуци да ли да напусти своју ранију породицу. Ко зна зашто, ишла ми је од руке улога саветодавца у таквим стварима: Роман Јакобсон је водио једном разговор на ту тему са мном. И Пастернак је, кад сам га једном посетио у болници, почео да ми објашњава да не вреди мењати породицу. Већ је једном погрешио кад је то учинио. Према његовим речима, да је ствари посматрао онако како сада то чини, он се ни са првом женом не би разводио.

Међу штампаним стиховима које ми је, пошто сам научио да читам, отац са дивљењем показао, биле су песме Заболоцког16, које су касније ушле у Другу књигу. Њихово објављивање било је за моје родитеље догађај и они су хтели да и ја у томе учествујем, мада мојим годинама као да уопште и није одговарало такво читање (на то нико од нас није ни помишљао). Дуго – све време док је Заболоцки био у логору, па и касније – стране са овим песмама, ишчупане из лењинградског часописа, чуване су међу песничким зборницима у очевом кабинету. Волео сам наивни класицизам Друге књиге, знао сам напамет песме из ње и из првог часописног публиковања, увод за поему Руставели у преводу Заболоцког.

Средином четрдесетих година, чим је био пуштен из логора, Заболоцки је стигао у Москву.
Присуствовао сам вечери посвећеној њему у Клубу писаца. Било је врло мало света, није читао оне стихове и оне преводе које сам ја волео. Касније сам открио врлине његових Стубаца, посебно је изненађивала несумњива сличност са првим зборницима Т. С. Елиота, прожетим истом смесом гротеске и лирике; после излагања у коме сам то поменуо, М. И. Стеблин-Каменски ми је рекао да је и њему то падало на памет. Дуго времена проживео сам са Заболоцким у Дубултама, у Дому стваралаштва, понекад смо се сретали у парку, где је сатима сам седео на клупи (размишљајући о стиховима) Виђао сам га и како на станици пије пиво, али нисам хтео да га узнемиравам. Осећање изражено у стиховима Самојлова о разговору са Заболоцким у Таруси (Узалуд га узнемиравам), сметало ми је, јер је од њега, изгледа, потицало одбијање случајног општења.

Са старим лењинградским познаницима, као што је Герман, и даље је био у пријатељству и писао је за њих шаљиве стихове.

Са Заболоцким сам се упознао код Каверина, али разговор је био кратак и безначајан: запамтио сам само његову реченицу о подруму у недавно саграђеној летњој кући Каверина – "кад би се могло тамо завући и писати песме". Очигледно је био обузет мишљу о потреби да се усами. Спољни изглед и манир да говори ни на који начин нису наговештавали песника, много година касније, приликом познанства, сличним особинама ме је изненадио и Чеслав Милош.

О Заболоцком почео је да разговара са мном Пастернак годину дана пошто сам био на његовој песничкој вечери. Враћали смо се заједно у Лаврушенски из Сале стубова. Тамо су наступали лењинградски и московски песници. Ахматова и Пастернак су имали запањујући успех (о њиховој слици удвоје на тој вечери Ахматова је касније често говорила: "Седим, зарађујем резолуцију"). У разговору на повратку, дотакли смо се Блока. Пастернак је почео да прича о спору са Заболоцким. Ево шта сам тада записао:

"Заболоцки је два пута био код мене. Никад нисам био његов обожавалац. Веома ценим Хлебникова и све то, али постоји такав правац у формализму који потиче од њега. Тамо има исувише много мајсторија. Исто тако једно време после оног рата био је популаран Хелдерлин, немачки полусуманути песник из Шилеровог доба. Никад нисам могао да га схватим. Исто тако и Валери. Па ето, Заболоцки је био код мене два пута. Веома је занимљив, замршен. Али замислите – он не воли Блока. Ја не могу да замислим како се могу писати стихови, а не волети Блока. А он вероватно има такву пристрасну, разумску концепцију, Блок, то су руже и томе слично."

Вероватно приближно у исто време, или нешто раније, пада у сусрет Пастернака са Заболоцким у кући код Андроникова, где је (у једнособном стану заједно са домаћинима, њихове две кћери и дадиљом) Заболоцки живео непосредно по доласку из логора. Према речима Андроникова, Заболоцки се стално враћао на разговор о значају Хљебникова. Пастерник је избегавао да се изјасни, говорећи да му је он далек. Али при том је наводио Хљебникова. Заболоцки га је на томе ловио: "А, па ви га знате!" Мене, васпитаног на традицији Хљебникова, веома је занимао овај спор.
Још једном је, неколико година касније, Пастернак заподенуо разговор о Заболоцком. Причао је да је Заболоцки био код њега, љубио му руке, читао своје стихове који су се тог пута Пастернаку веома допали. Запазио је у њима усмереност према спољњем свету, као код Бодлера и Рилкеа, уопште као у западној поезији, а не усредсређеност према песнику, као у савременој руској поезији. Изврсна форма, изванредна тачна рима. Пастернак је обећао да ће ме позвати заједно са Заболоцким, али то се није десило.
О Заболоцком сам чуо од Пастернака још једном, кад сам дошао код њега на свечани ручак. Одмах је почео да чита почетак песме, коју је дописао тог дана: "Није лепо бити славан." Изразио је сумњу: "То личи на младог Заболоцког." Пастернак је објаснио да је поново почео да пише стихове зато што се воде разговори о издавању зборника његових стихова. Бањиков, који је састављао зборник, мислио је да ваља укључити и неколико нових песама. Пастернак је кренуо да пише, али је сумњао у ваљаност написаног. Ја сам заједно са првим гостима који су стигли, покушавао да га разуверим. Прву потпуну варијанту песме (она је тада била краћа и на неколико места се разликовала од текста који је касније штампан) Пастернак је већ после ручка дописао у свом кабинету и прочитао нам је предвече.

Ја сам већ два пута штампао своје успомене о Ахматовој. Са њом сам се боље упознао и почео чешће да се срећем у последњој деценији њеног живота. Али, још пре тога срео сам је код Пастернака. Пастернак је читао она поглавља романа кад се Живаго населио на Уралу. Гости – моја жена, ја и Журављови – већ смо се окупили, међу слушаоцима је било и деце – најмлађи Пастернаков син Qоња и пасторак Стасик Нејгауз. Пастернак је замолио своју супругу Зинаиду Николајевну за дозволу да оде по Ахматову, која је као и обично одсела на Ординки код Ардових, у близини Лаврушенског. Пре тога, он је често помињао Ахматову, свео је разговоре са њом на поезију, на њене стихове. У оно време они су у Пастернаковој свести чинили јединствену целину.

Размишљао сам о томе ко је и како успео да наговори Пастернака да буде против ње. Ахматова је била критична према роману и њена мишљења препричана Пастернаку нашкодила су њиховом пријатељству. Тада, кад смо заједно били на читању, Ахматова се више од осталих трудила да усмери разговор на расправу о прочитаним поглављима. Али, мени се чинило да је то пре свега била љубазност и жеља да не увреди аутора. Њихов последњи сусрет у нашој кући, кратко време пре Пастернакове смрти, није био успешан: Пастернак није обновио раније односе.

Између осталих прекора упућених Пастернаку, које сам имао прилике да чујем од Ахматове, био је онај који је често понављала, да он не чита никог од савременика. Узалуд сам покушавао да је разуверим. У мом присуству је Пастернак рецитовао њену песму: "Нисам са онима ја, који су напустили земљу". Ова песма била је одговор на предлог Фадејева, предат 1948. године, да се огради од оних који су га хвалили на Западу. Пастернак је народски рекао, то је понекад избијало код њега: "Боље нека ме уапсе". Он не може да се ограђује зато што не зна где пролази та граница. А најбоље је о томе написала Ахматова. Рецитовао је без запињања, као стихове који су му били добро познати.

Упркос свему, Ахматова је и даље тврдила да Пастернак не зна њене стихове. Она му је по мени послала књигу објављену после толико мука 1959. године. И била је јако љута кад јој је телефонирао и хвалио сасвим старе њене стихове из те књиге. Она је више пута наводила као пример Пушкина, који се веома трудио да нађе нешто добро код сваког савременика (нећу сад да расправљам са њом о томе).

Имала је стални избор песника средње генерације, које је сматрала да су вредни да створе читаву школу. Била је немилосрдна према Јевтушенку и Вознесенском, које је обично називала "естрадници". Издвајала је Јосифа Бродског као личност, стално окренуту откривању новог у ранијој поезији и у музици, и као песника. Била је пажљива према мојим песмама. Прочитала их је и нису јој се допале неке старе, а према нешто новијим, које сам јој читао мање-више редовно, према томе како сам их писао, била је снисходљива.

Нисам увек могао да разликујем шта јој се допало, а шта је сматрала да треба да похвали због свог става према стиховима младих. Али она је поправила неколико редова који су неразговетно звучали у две моје песме, нешто је на њену тему – о Русији – замолила да прибележим у њену свеску.

Тешко је пренети атмосферу страха и сумњи у којој је живела Ахматова. Није се случајно враћала безумљу оног бунила прогањања које је приметила у концептима Пушкиновог "Поново сам посетио". И њој је било својствено да сумњичи најближе пријатеље за издају. Чинило јој се да је непрекидно прате, да се сви њени разговори прислушкују, да је најбоље да живи у таквој кући чији је газда ухода, да је боље да се среће са обожаватељком која је засигурно доушник (судећи према недавно отвореним архивима, била је близу истини!) Сваки час правила је знак руком, који је означавао: они нас слушају.

Причала ми је да је њен једини сусрет са Цветајевом после њеног повратка из емиграције био у кући Ардових. Била је сигурна да их прате, да их прислушкују. Зато, иако је разговор дуго трајао, он се у ствари није ни обавио. Она није рекла Цветајевој оно што је хтела да каже, и мислила је да ни Цветајева из сличног разлога није могла да буде искрена са њом.

Од песника средње генерације које је Ахматова ценила више од осталих (сада су све те разлике прилично релативне), ја сам добро познавао Арсенија Александровича, Тарковског и Семјона Израиљевича Липкина. Обојицу сам срео у Дому за одмор у Переделкину, у лето пред крај рата кад је И. Н. Розанов био одушевљен песничким квизом у коме су учествовала оба млада песника, који су се вратили са фронта.

Руска поезија је пролазила испред мене у оценама њених суптилних и проницљивих зналаца. Интелектуални клуб, који је тада био у переделкинској трпезарији, одликовао се потпуном слободом судова. О стиховима Буњина и Мандељштама (чија је имена Розов укључио у свој списак) заједно са презименима других песника који су емигрирали, или које је уништила власт, говорили су невезано за њихову судбину.

Ј. Е. Голосовкор, који је кратко пре тога изашао из логора (и као што сам касније од њега сазнао, није тада имао право да живи у Москви, већ је полулегално живео у летњиковцима писаца) размишљао је о мистицизму неоплатоничара и кожном екцему који је био неизбежни пратилац. Већ из тих разговора у трпезарији, ја сам знао о акмеистичким склоностима Тарковског. Касније сам о њему чуо од Сељвинског20. Било је то за њега тешко време. На фронту је изгубио ногу. Мучили су га болови због ампутиране ноге. Можда је то био један од разлога што је Тарковски био према мени пажљив тог послератног лета кад сам ја због своје болести ногу био принуђен да опет лежим непокретан, овог пута у башти поред летње куће Сељвинског, где смо тада живели.

Тарковски је сео поред мене, причао о својој првој књизи стихова, која је тада била у штампи (на крају крајева није објављена: резолуција против Зошченка и Ахматове, објављена тог лета послужила је као знак за прекидање попустљивости цензуре и релативне слободе издаваштва током ратних година). Показивао је коректуру Пастернакове књиге и рекао да су му за први пут много дозволили (као што се испоставило после нашег разговора, ипак нису дозволили).

Поједине његове песме чуо сам и оценио већ тада, друге сам запамтио кад су их рецитовали наши заједнички познаници. Почев од средине педесетих година ми смо се често виђали. увек сам га молио да рецитује, што је он радо чинио. Те године, кад смо се срели на сахрани Заболоцког и Фаљка, за време једне од гробљанских церемонија, ја сам га подсетио на своју сталну жељу да слушам његове стихове. Одговорио је да пристаје, додавши са својим мрачним хумором да је спреман да ми рецитује, било кад, али не за време сахране.
Можда грешим, али мени се чини да сам тада био међу оним, сасвим малобројним, који су ценили Тарковског, пре свега, као песника. Једном, живећи истовремено са њим у Малејевки, договорили смо се да дођем да ми рецитује песме. Рецитовао је дуго и са заносом. Кад је завршио, његова жена је упитала: "Па јеси ли све одверглао?" Она је седела или лежала подаље, бавећи се својим послом, и не учествујући у нашем разговору. Други пут смо се договорили да ће Тарковски рецитовати и мојим родитељима. Кад је већ седео у очевом кабинету, телефонирала је пријатељица једне даме која ми је заказала састанак за то вече. Одбио сам сусрет, јер сам морао да слушам Тарковског.
Нисам пропуштао прве књижевне вечери Тарковског, у то време веома слабо посећене. На оној, која је била у Дому књижевника, запамтио сам нервозу његовог сина Андреја (било је то пре него што смо почели да пријатељујемо), премештао се с места на место, на сваки начин испољавајући свој немир и незадовољство због тога што му оца не схватају како треба. Био је у праву и делимично је покушавао да поправи несхватање оним местима у својим филмовима, где се изговарају стихови његовог оца.

Касније сам се често виђао са Тарковским у Переделкину, где сам навраћао у његову собу у Дому стваралаштва, или га пратио за време њему тешке шетње по снегу. Допадала ми се не само суморност његовог постакмеистичког високог стила. Читао је невероватне књиге (према његовим речима, он је одавно престао да чита обичну књижевност). Његови судови о прочитаном били су оригинални. После поновног издања Бабеља, говорио је о обиљу метафора код њега, а поједине духовите реченице цитирао је напамет.

Његова мрачна усредсређеност прикривана је монденом занимљивошћу, ако је у разговору учествовало неколико људи. У Малејевки, у друштву су певане песме. "А ову песму је написао мој син" (Андреја нико није познавао, још је био студент, или тек што је завршио институт): "Кад смо се срели, дивље трешње су цвале." У то време веома ми се допао тада још забрањени филм сина Тарковског Андреј Рубљов.

Пошто сам га видео, одмах сам отпутовао у Лењинград и оданде сам се спремао да пошаљем телеграм, да честитам режисеру, што му је пошло за руком да направи прави религиозни филм. Кад сам се вратио у Москву, рекао сам то Андреју (телеграм нисам послао плашећи се да он може да искомпликује и без тога тешку судбину филма и његовог аутора). Он је замишљено узвратио: "Исто ми је рекао и отац." Зачудило га је, што је за њега који верује обредно, црквено, то православна уметност. "Иако ја нисам црквени човек."

ISBN: 86-7552-015-8

Особине: Формат: 110 х180 mm | Обим: 141 стр. | Повез: брош |Писмо: ћирилица

Наручи:

Душан Тешић рођен је 1939. године у Лужанима у босанској Посавини.

Радни век провео је у Политици, где је неколико деценија био екомноски коментатор.

Поред Пркоса, објавио је и књигу Западно од Оријента (2001).

Садржај
Увод

Претходна разматрања

ПОД ТЕРЕТОМ ЛАКОМИСЛЕНОСТИ

• Злочини и преваре
• Рођачке везе и рат
• Између сфере политике и сфере филозофије

• ТЕМЕЉИ ДРЖАВНОСТИ И НАЦИОНАЛНА СУВЕРЕНОСТ
• Ривалство са Византијом
• Моћ световне и духовне власти
• Везе са Римом и Цариградом
• ЦАРСКО ДОБА
• Корак до Цариграда
• Догађаји из предања
• ПОДРИВАЊЕ ЦАРЕВИНЕ
• Нагодба са папом
• Обрачун са властелом
• Време расула
• ЖРТВОВАЊЕ КАО МОРАЛНО НАЧЕЛО
• Налог за општу мобилизацију
• Национална слобода и лична дилема кнежева
• Деспот Стефан у турском табору
• Двострука природа Стефанова
• ИЗМЕЂУ СУДБИНЕ "МУЧЕНИШТВА" И УСУДА "ИЗДАЈСТВА"
• Бриге старог деспота
• Бранковић измећу католичанства и ислама
• Отворена врата смедеревска

• ШИРЕЊЕ ЕТНИЧКОГ ПРОСТОРА
• Колонизација Војне границе
• Непрекинута нит српских држава
• Угарско страдање
• Продубљивање јаза са Турцима
• Признавање православних обреда
• Патријарх Чарнојевић између Порте и Беча
• Сезона аустријског терора
• Долазак Руса
• НАСИЉЕ НАД ЈЕЗИКОМ
• Вуков или српски језик
• Класно обележје борбе за језик
• Скрнављење језика

• РАТОВИ И СЕОБЕ
• Сеобе у Русију
• Насељавање Србије
• СРПСКО ПРАВОСЛАВЉЕ У ОКВИРУ ХРИШЋАНСТВА
• Под налетом Реформације
• Изван оквира европског прогреса
• СТАСАВАЊЕ ГРАЂАНСКЕ КЛАСЕ
• Темишварски сабор
• Турски превратнички елемент

• ПРВИ ОБЛИЦИ СЛОБОДЕ
• Корени зеленашког покрета
• Крхки кораци занатства и индустрије
• Организовање радништва
• Развитак класне свести
• Социјалдемократи и национална политика
• КУЛУК ПРЕЖИВЉАВАЊА
• Црногорци у етничком миљеу Турске
• Српски национални покрет у Босни и Херцеговини
• Прилике у Хрватској до Првог светског рата

• ИДЕЈА ЈУГОСЛОВЕНСТВА
• Вера као фактор националне хомогенизације
• Везе са Илирским препородом
• НАЦИОНАЛНИ ПРОГРАМ ИЛИЈЕ ГАРАШАНИНА
• За и против „хришћанског царства“ на Балкану
• Друкчији методи за Босну
• Српска револуција у Војводини
• Балкански метеж
• Теорије о нацијама у Хрватској
• ОДНОСИ СА РУСИМА
• Милош и англо-француска политика

• БАЛКАНСКА НАЦИОНАЛНА ПРЕВИРАЊА
• Несмотреност српске политике према Босни
• Подела интересних сфера на Балкану
• Зачеци српско-хрватских односа
• Стезање обруча око Србије
• Капитулација Европе пред анексијом Босне и Херцеговине
• Чишћење Старе Србије
• ДРЖАВА ОД КОЈЕ СУ СВИ ЗАЗИРАЛИ
• Политичке прилике у Европи пред уједињење
• Понуда Лондонског тајног споразума
• Ко је поразио Русију?
• НАЦИОНАЛНО ПИТАЊЕ У СОЛУНСКОМ ПРОЦЕСУ
• Национални програми војних и цивилних власти
• Интелигенција у служби агитације
• Домети Александрове и Пашићеве политике

О делу
Анализа нациналног питања у књизи Пркос могла би се узети као врста предложеног модела или обрасца – како би требало истраживати и шта би све требало да обухвати српско национално питање. На овдашњем тржишту политичке литературе постоји, истина, доста књига и друге научне и публицистичке грађе о том питању. Али, у њима преовлађује садржинска некомплетност и периодична празнина. У Пркосу су, међутим, присутне све значајније фазе историјског процеса и сви садржаји српског националног питања – од времена конституисања срспке нације – народа у нацију – настанка прве Краљевине Србије половинеом ХI века до оног што је уследило до данашњих дана.

Једнако повољно се садржај Пркоса може оценити у погледи сазнајно-теоријских и идејно-политичких одлика. У њему је испоштован приступ многих теоријских метода и мтехника што је резултирало елементима научних открића и објашњења околности, кључних тренутака и судбинских догађаја у историји борбе Срба у решавању националног питања. Ово је врхунски квалитет књиге Пркос кога употпуњава већи број аутентичних исказа о готово свим кључним питањима националне интегрисаности која су по ранијим стандардима најчешће рутински и идеолошки третирана.

У Пркосу се стављају под сумњу многе предрасуде – идеолошке, пре свега, о српском националном питању, као етичког принципа и принципа функционисања националне, демократске и грађанске државе. 

Извод из дела
ТЕМЕЉИ ДРЖАВНОСТИ И НАЦИОНАЛНА СУВЕРЕНОСТ

Личне способносности и амбиције српских средњовековних владара да се очува држава и прошири њена територија, мешале су се са свешћу да се једино ратовањем и освајањима може стварати велика и моћна држава. То није био Немањића изум, већ прастаро искуство човеково; они
су га само успешно следили

Национално питање лебди над Србима још из времена док су, племенски организовани у борбама са Римљанима, Илирима, Бугарима и византијском државом, освајали свој животни простор у овом поднебљу. Успешније су га решавали преци у Средњем веку него ми данас. Околности које су овај народ пратиле кроз историју, утирале су пут његовој необичној судбини каква је неке европске народе заобилазила. Највећи део одговорности за такву, час наклоњену, час ненаклоњену судбину лежи на самом српском народу; најмање би се та одговорност могла приписати Европи за коју се не може тврдити да је показивала историјску незаинтересованост за његову судбину. О њој – највише смо сами ћутали. Историја Европе историја је ратовања. Ко може избројати ратове и жртве – војничке и цивилне – пале у њима?

Демократску Европу те чињенице више не занимају: својим поданицима она је осигурала благостање и удобност живљења. Али, Срби, заједно са осталим народима југоисточне Европе, остали су у оскудици. Рат деведесетих, који је, истина, подстицала та демократска Европа, погоршао је услове живљења, а њихов напор на „очувању мира“ више нуди гаранције да ће се рат наставити него гаранције да ће потрајати мир. Рушење Југославије, државе у којој су сви Срби живели и политика коју је Запад пристрасно водио према овом народу, у току рата и после њега, оставља уверење да би кроз извесно време више Срба могло живети изван Србије него у њој самој. Таква евентуалност улива зебњу од нових оружаних сукоба: историјска литература нас учи да су се ратови обично завршавали победом једне, а поразом друге стране. Рат није партија шаха у којој постоји могућност нерешеног краја; он се и почиње зато да би се знао победник без обзира на усијаност глава које се већ на почетку проглашавају победницима. Тако литература, али у животу људи и у историји народа никад није било победника. Нити ће га бити! Постоје једино добијене битке. На страни човека само су порази.

Опасност од обнављања рата лебдеће дотле док се српски народ поново не уједини и створи јединствену државу упркос несрећном присуству међународних мировних уговора којима су се српски народ и његови лидери обавезали на ћутање. Садржина сваког од тих уговора запечаћена је гаранцијом будућих немира. Европско и светско јавно мњење нема осећања за то и остаје у уверењу да су сви око Срба жртве, а Срби су се потрудили да се такво уверење улије у њихове главе и у њима се учврсти.
Ова неугодна стварност потиче вероватно отуд што су се, од времена досељавања на Балканско полуострво пре четрнаест или петнаест векова, ретко кад у Срба на истој страни духа и мишљења нашли народ и политичка елита која се народу углавном силом наметала. Отуд, ваљда, и опојност двоструког проклетства које провејава у понашању и навикама српског човека према сваком ко му се у историји наметао као господар: своје господаре Срби су дочекивали са усхићењем и заносом који су понекад попримали изгледе колективне параноје. Када су одлазили, а одлазили су обично насилним путем – онако како су и долазили – онда су, у мери једнаког дивљења и необјашњивог заноса, господари испраћани са погрдама и клицањем заогрнутим осветничком страшћу. Као да се није осећала разлика између узвишеног чина доласка и жалосног краја испраћаја: занос је ношен истом страшћу – разлика се осећала само у интензитету радости иза које су наступали мржња и презир. Према жељама господара српски поданици подешавају своје обичаје и традицију којих се касније одричу и стиде.

Опојност двоструког проклетства захватала је кроз историју све – најпре властелу и свештенство, војсковође и дворјане, у каснијим временима раднике и сељаке, војнике и интелигенцију, студенте, ђаке и омладину, старце, жене и децу; нико није био слободан од ње. Такав раскол у колективном понашању чини основу нашег ћутања и немира: између доласка и одласка траје период ћутања, а онда настају немири узроковани несрећом коју остављају иза себе. Овде се однос ћутања и немира не завршава. Што су господари бивали силнији и више несреће остављали иза себе, нека их је сила на необјашњив начин уздизала до светачких висина с којих су привлачили библијска осећања поданика и освајали незаслужена признања у којима се све заборавља и све прашта. Историја добија неуверљива тумачења и нестварне димензије. Ученим главама ова истина није недоступна: историјска литература и књижевност препуне су таквих величина које се у кризним временима, као молитва пред верника, народу подастиру благородности – личности које понекад нису достојне ни имена ни историје. А, улазе у историју и смештају се у висине с којих нас, док се – као апостоли кад се нестрпљиво тискају око „божанске трпезе“ – опомињу на себе, остављајући нам у наслеђе само горка сећања и неупотребљиве тестаменте. Има их који су канонизирани – постали су свеци, а заоставштина што су нам завештали у наслеђе наноси нам само бол и стид од себе самих. Непријатно осећање доживљавамо и када се сами међу собом представљамо да смо Срби, а у свести и осећањима никад нам довољно пркоса.

Тешко да би се и у једној умној глави могла зачети мисао о намери да се умањују заслуге оних који свом народу кротко и искрено служе. Али, током читаве историје ми живимо у присуству духовника обдарених потребом и страшћу да величају оне који величине нису достојни. Исто тако тешко схватамо нужност по којој ћемо кад-тад морати прихватити истину о томе како су се поједине личности узвисивале до светачких висина – за живота, чак, а овом су народу који представља једну од најстаријих популација Европе, чинили ствари због којих је у одређеним временима (и данашњим, на жалост) доживљавао такво понижење, непоштовање и незаинтересованост света за његову судбину каква се не показује ни за далека, аргонаутска племена која су остала изван људске цивилизације.

Људи не схватају да оно што данас преживљавају има своје узроке у давним временима и догађајима који су се збивали пре више векова... Садашње су несреће рефлексија старих грехова, само се ради о томе да се појаве личности које ће их својим примитивизмом и глупошћу подстаћи и оживети у новим околностима.

Ривалство са Византијом

Као незаборавно остаје нам доба Немањића. У распону од два века, Србија је, од малих племенских заједница раштрканих на простору Балканског полуострва, већ половином 19. века захватала његове две трећине. Немањићи, истина, нису у својим главама носили терет националног питања. Оно у то време није било мање значајно него у 18. и 19. веку када су га полуфеудалне, полукапиталистичке земље постављале као политички циљ, али је означавало нешто друкчији карактер и на други начин се решавало. Народи и државе тог времена ратовали су без прекида: рат је био основна привредна грана. За сваку нову битку стварали су се нови савези, а они су везивани за процене ко би у бици могао имати предност и каква би се корист могла извући у случају победе или пораза. Предност се одмеравала вештином, мотивима и бројношћу плаћеника, унутрашњим приликама, најчешће бунама у земљама ратом захваћеним, величином територија на које се рачунало у евентуалној победи и бројем робља које би се повело после битке. Савезништва су се склапала с најјачима, а на овим балканским просторима тукли су се Срби, Византинци, Бугари, Татари, Млечани, Дубровчани, Мађари, Арапи, Немци, Хуни, Римљани, Илири, Келти, Трачани, крсташи, Арбанаси, богумили, хришћани, мухамеданци... У тим временима и условима сретамо се са карактеристичним облицима светског поретка.

У конгломерату народа и вера чији су се интереси укрштали на Балканском простору требало је много мудрости, вештине, снаге и упорности да би се опстало. Срби су, управо, у таквим приликама створили једну од најснажнијих држава у овом делу Европе. Личне способности и амбиције српских владара да се очува држава и прошири њена територија, мешале су се са свешћу да се једино ратовањем и освајањем може стварати велика и моћна држава. То, истина, није био Немањића изум, већ прастаро искуство човеково; они само нису знали за милост када је у питању било национално јединство и очување државне целовитости. И пре Немањића, велики жупани су уједињавали српске државе. У време великог жупана Властимира, а касније Часлава Клонимировића који је Србијом владао између 931. и 960, она се простирала од Саве до мора. Граница јој је ишла десном обалом Саве од Београда до Брода, отприлике, захватајући, по свему судећи, Бања Луку, а на Јадранско море избијала је код ушћа реке Цетине. У њеном су се саставу налазила острва Брач, Хвар, Корчула, Мљет и полуострво Пељешац. Њена источна граница спуштала се од Београда, па се преко Рудника, Новог Пазара, Пећи и Скадарског језера, са обалом Јадранског мора спајала код Улциња.

Ова граница није прецизна, али је Србија половином Х века захватала отприлике та подручја са државама Рашком, Зетом, Травунијом, Захумљем и Босном. Границе су јој се, сталним ратовањем, мењале, а територија час проширивала, час смањивала. Године 1051. постала је краљевина, мада је њен први краљ Михаило признавао врховну власт Византије. Тих година њена је западна граница допирала близу реке Уне. То је краљевство касније, услед сталних дворских сукоба, пропало. Тек ће Стефан Немања, суровим борбама, ујединити српске територије у јединствену државу.
Преузимањем власти коју је велики жупан Немања задобио насилним путем и уз помоћ византијског цара Манојла Комнина, вероватно 1168, у Србији су се збиле три значајне ствари. Прво: одбачено је старо словенско обичајно право по којем је најстарији син управљао очевим имањем, а млађа му браћа у томе помагала. По том је принципу преузимана и државна власт; она је припадала прво најстаријем сину, а после њега су је преузимала браћа по старешинству. Стварање српске државе, од половине деветог века, пратили су напори да се то обичајно право очува, да би у доба Немање коначно било скршено и одбачено. Друго: започиње процес стварања наследне династије којој ће бити гарантовано право престола и круне, на једној и стварање властелинског савеза који ће такво право гарантовати, на другој страни. Ове су се две ствари показале као кључне за стварање снажне и велике државе. И, треће: назире се почетак ривалства две државе на Балканском полуострву – Византије и Србије – у којем ће се Србија постепено ослобађати вазалног односа и преузети место водеће силе у овом делу Европе.

Када је умро цар Манојло Комнин, Стефан Немања је освојио знатан део грчких територија, учврстио своју власт чак и у опакој гусарској држави у долини Неретве коју су и Млечани заобилазили. Себе је назвао Великим жупаном Србије „по милости Божјој“; сматрао се, дакле, законитим и наследним владарем којему је власт намењена од Бога и који изнад себе нема старијег. Његова је држава, поред већ поменутих простора, захватала делове Бугарске, Македоније и Грчке до Егејског мора, а на северу Поморавље, Мачву и Славонију завршавајући се на обалама Саве и Дунава. Немања је владао Србијом од 1168. до 1196. године када је, већ остарео, уступио престо срредњем сину Стефану.
Свестан греха који је починио према браћи и оцу, отевши им, уз помоћ Грка, престо, разарајући прастаро словенско обичајно право наслеђивања и управљања поседом и очевином, тражио је пута на којем би тај грех помирио са новим околностима – да управљање државом врати под старински обичај, а да међу синовима – имао их је тројицу – не изазове сукобе какве је сам водио са старијом браћом и оцем. Претходно је од великог броја жупанија, учврстио јединствену српску државу са свим државничким пословима и карактеристикама: одредио јој је престоницу и наследну власт. Осигурао је наследно право на престо лози Немањића. Са сином Растком, монашко име Сава, издејствовао је од Патријаршије у Никеји (византијско светилиште у Малој Азији) сагласност да се српска црква подигне на ранг епископије: никејски патријарх Михаило Ауторијан рукоположио је 1219. Саву за аутокефалног архиепископа Србије. Сава је од византијског цара добио на поклон опустошени и разрушени манастир на Светој Гори који је, уз очеву помоћ, обновио, а подигао је и нове манастире који су и данас очувани као својина српског народа под именом Хиландар. У њему се пред смрт и сам Немања замонашио под калуђерским именом Симеон.

Моћ световне и духовне власти

Учинивши снажном српску државу и одричући се престола, Немања је средњем сину Стефану дао управу над целом земљом са столицом у Расу и доделио му достојанство Великог жупана. Најстаријем сину Вукану доделио је на управљање Зету и Хум и подарио му титулу Великог кнеза. Зета је стајала као својина српских владара. У њој су припремани наследници престола и боравиле удовице уморених владара, али и синови који нису били у милости очевима или им је било оспоравано наследно право престола. У Зети је живела стара српска властела и црквени великодостојници и они су одгајали владарске синове и припремали их за престо. Називана је „дедина“, дедовина рода Немањића. Ту су властела и свештенство кројили и смишљали политику земље, планирали ратове и проширење граница државе и одређивали када ће ко од Немањића преузети престо који се налазио у Расу у којем је извршавано оно што је у Зети било смишљано. У њој је Милутину осигуран престо којег је преузео од старијег брата Драгутина. Одавде је Душану диктиран тренутак када ће оцу отети круну. У овоме се може тражити објашњење због чега је добијање Зете на управљање значило готово исто што и преузимање престола у Расу. Све остале српске земље, заједно са Рашком, сматране су „отачаством“.

На први поглед чини се танка разлика између „дедине“ и „отачаства“. Ако је допуштено „дедину“ схватити као појам који означава наследну својину, онда би између ње и појма „отачаство“ требало да постоји дубок смисао. „Дедина“ би морало да буде колевка или постојбина; „отачаство“ је оно што је остало од оца, могло је бити стечено и у том смислу могло је допасти или не допасти наследнику. „Дедина“ је од старина; „отачаство“ је скорашњег карактера, па су све земље, осим Зете, у јединственој држави Немањића носиле име отачаство. Временом је, утврђивањем династије Немањића на престолу, цела српска држава добила атрибут „дедина“. Тиме је Зета, духовни простор Србије, земља остала од старијих, изнивелисана са Расом, административним простором Србије у којем су постали исто. На тај је начин и Вукан који је управљао Зетом и Хумом, потпао под власт млађег брата Стефана. То му није било по вољи и побунио се са намером да брату преотме престо. Сукоб је разрешио најмлађи син Растко који се одрекао свих права на световну власт и повукао се на Свету Гору где се замонашио под именом Сава. Он је из Хиландара донео очеве мошти и над њима измирио браћу.

Синови Немањини, владали су онако какво им је владање заветовао отац – јачали су и проширивали државу. Великој и снажној Србији са развијеним институцијама државе и цркве није, у окружењу великих сила, пристајао више „атрибут“ жупаније, као облик или ниво државне организације, па је Стефан своју државу прогласио краљевином. Краљевску круну му је, према историјским изворима, доделио папа 1217. прогласивши га краљем Србије, Диоклитије, Травуније – област између Котора и Дубровника – Далмације и Хума. Начин на који је Стефан крунисан није био уобичајен: српским владарима висока су достојанства додељивана на византијском двору и у цариградској патријаршији и први пут се догодило да се неком православном владару такво достојанство додели у Риму, седишту католичке цркве. Немањићев поступак у вези са крунисањем могуће је вишеструко тумачити. Византија је нерадо гледала на могућност да Србија постане краљевина. Тим се она, истина, још не би изједначила са Царевином на Босфору, макар да је била у расулу, али је, и као Жупанија, Србија за Византију била неугодан сусед. Стефан је, с друге стране, сматрао себе једнаким византијском цару, а будући да је стајао на челу снажне државе која је према Византији војнички показивала завидан степен моћи, он је церемонију крунисања поверио папи, најмоћнијем владару Европе. Византија је оћутала пркос.

И сам папа имао је разлога да изведе овај чин. Две хришћанске цркве – у Риму и у Цариграду – вековима су се надметале која ће имати одлучујући утицај у Римском царству, у ком се надметању прва никад није одрицала намере да ову другу стави под своје окриље. Папи се одлука Немањића да га он крунише показала као ретка прилика да умањи, ионако тешко пољуљан значај византијске патријаршије. Он је уочавао како се мења однос снага између две суседне православне државе у којем је Србија јачала по основу отетих византијских територија. Ишло му је у прилог снажење Србије и радовао се тренутку у којем би у њен загрљај пао и сам Цариград. Стављањем круне на главу Немањића папа се надао да ће га, као и остале европске владаре, узети једном под своје и најпре Србе, а потом и остале православне народе привести римској цркви.
Кратко је, међутим, трајало задовољство и папе и Стефана. Ако је њихова радост ишла на рачун Цариграда, она се није налепила на брата свештеника који је имао преовлађујући утицај и у држави и у народу. Хроничари нису пропустили да запишу како је Сава, касније проглашен за свеца, укорио због таквог његовог поступка. Забрињавало га је његово приклањање католичанству: Стефан је папи пре крунисања наговестио да је рад да се покатоличи. Забринут, али и љутит што није могао да уразуми брата, Сава је напустио Србију и вратио се на Свету Гору. Ни тамо га немир и страх за православље нису напуштали и он је 1222. поново дошао у Србију. Смислио је да Стефана сам крунише, што је и учинио. То је могао извести будући да је носио висок свештенички чин и положај. Папско крунисање било је поништено. Стефан је ту околност прихватио и заборавио на обећање дато папи. Лако је прихватљива претпоставка да на њега и није озбиљно мислио: сви су Немањићи пре њега, као, уосталом, и неки византијски цареви, обећавали Риму унију – уједињење католичке и православне цркве – кад год се указала потреба за одређеном помоћи која се од Рима могла извући у случајевима одбране од непријатеља.
Стефан је прва личност у Србији која је овенчана краљевском круном због чега је назван Првовенчани, ако се не рачунају достојанственици чија је краљевина нестала много пре Немањића. Тешко се отети помисли да сав овај посао није изведен по замисли самог Саве. Приче о Савиној срxби на брата чињенице су које су записане у историјској литератури и неспорне су. Сава је неговао пријатељске односе и са Патријаршијом и са двором у Цариграду, али носила га је и снажна воља да Српску цркву одвоји од Цариградске патријаршије. Сам је био начисто с тим да тако висок циљ и важан задатак не би могао остварити без конфликта са Патријаршијом. Њему, побожном и мудром, није било до конфликта, па је своју намеру изводио постепено и плански –  Стефана је крунисао две године пре добијања самосталности Српске цркве. Византинци, свакако, нису Сави заборавили захвалност за скидање папске круне са братовљеве главе: захвалност за такав чин било је његово „унапређење“ за архиепископа српског. Ако је Сава проглашен за архиепископа, онда је и црква којој је стајао на челу морала да прерасте у архиепископију, а то је био крупан корак према аутокефалности Српске православне цркве што ће се касније и остварити. Стефан је основао манастир Жичу и прогласио је столицом српских архиепископа. У њој су крунисани српски краљеви и постављани државни и црквени поглавари. И он је, као и отац му, себе потписивао као „Стефан, по милости Божјој венчани први краљ...“

Тако су браћа, допуњујући се на различитим пословима – државничким и црквеним – уређивала државу. Србија се, као краљевина, издигла до степена великих европских сила. На плану црквених послова утврђено је свештеничко поглаварство, уређена су епископства и постављен архиепископ с правом да га бирају српски епископи. Потврђена је столица архиепископије у манастиру Жичи, а за престоницу државе одређен је град Рас.

Стефанови синови – била су их четворица, од којих су тројица седела на престолу – очували су и чак нешто увећали територију државе, нарочито за владавине трећег сина Уроша Првог. Он се оженио Јеленом чије порекло није поуздано утврђено. Неки историчари тврде да вуче немачко порекло, други уверавају да је била Гркиња, трећи мисле да је потицала из француске породице Анжујских која је владала Напуљским краљевством и неким грчким острвима. Оно што је недвосмислено јесте да је била католкиња. С њом је Урош имао два сина – Драгутина и Милутина. Није јасно зашто се колебао око тога коме ће оставити престо. Најпре га је био наменио Драгутину, старијем сину, па се предомислио и обећао га млађем Милутину. Разљућен тим поступком Драгутин је, уз помоћ угарске војске, збацио оца са престола и сам засео на њега. Урош се склонио у Драч где је и умро 1272. Моћно свештенство и племство сматрало је да је млађи Милутин способнији од брата, па је Драгутина, после три године његове владавине, навело на покајање због протеривања оца и његове изненадне смрти; Драгутин се одрекао престола у корист Милутина, с тим да престо, после Милутинове смрти, преузме Драгутинов син Владислав.

Везе са Римом и Цариградом

За Милутина, који је себе назвао Урош Други, хроничари тврде да је био човек изузетних способности, довитљив и лукав, али вероломан. И пркосан. Успешно се носио са суседима и проширивао границе своје државе. Смишљено је, на унутрашњем плану, везивао властелу и свештенство за себе, градио је цркве и манастире и поклањао им силна имања и села заједно са људима. Подизао је и даривао цркве у Грчкој – у Солуну и Цариграду, на Атону и у Хиландару, слао је дарове на Синај, а у Јерусалиму је саградио цркву архангелима Михаилу и Гаврилу.

Папи је 1308. дао чврсто обећање да ће приступити римској цркви и Србе превести у католичанство. Посредством мајке Јелене (Анжујске?), уверавао га је да ће, превођењем Срба у католичанство, истребити богумиле у Босни. Кад му је папа послао изасланике ради преобраћања, Милутин их је вратио у Рим с поруком Светом Оцу да он то не може учинити јер би тиме навукао гнев народа и свештенства које је више привржено Истоку. Папа се зарекао да ће против њега покренути крсташки рат и на тај поход дићи читаву Западну Европу. Милутина су од освете Европљана спасили стални немири и ратови међу католичким земљама и походи крсташа на исламске земље у северној Африци и на Средњем истоку.

Оженио се ћерком тесалијског севастократора – заповедника царске војске у овој грчкој покрајини. Отимао је од Михаила Палеолога, византијског цара, делове државе у чему га није могла спречити уједињена грчка, татарска, турска и франачка војска. Границе српске државе проширио је многим областима и градовима до Солуна и Атонске горе, на западу до Дрине и на северу до Дунава. Босну је добио у мираз женидбом Јелисавете, сестре угарског краља Ладислава и Катарине, жене Драгутинове, пошто је прву жену отпустио као нероткињу. Јелисавета му је родила кћи Зорицу коју је обећао Карлу Анжујском, млађем сину француског краља Филипа Четвртог. Другу кћер Неду или Ану, удао је за Михаила Страшимировића, видинског владара, најближе бугарске покрајине Србији. Да би отклонио опасност од Татара који су постављали владаре на бугарски престо, и приближавали се српској граници, отпустио је жену Јелисавету и оженио се Аном, сестром или ћерком бугарског цара Ђорђа Тертера који је признавао татарску власт. Грчки цар Андроник, да би осигурао пријатељство са четрдесетогодишњим Милутином, дао му је осмогодишњу кћер Симониду за жену. Андроникова жена, царица Ирина, спремала му је византијски престо, слала му новац и своја два сина упутила у Србију. С њом је Милутин ковао план да сједини две државе, пошто је ослабљену Византију бранио од Турака и Персијанаца.

План о сједињењу осујетила је српска властела. Видевши два Иринина сина у Србији, а суочени са Милутиновом одлучношћу да сједини Србију у експанзији и Византију у расулу, властела и свештенство, који су имали одлучујући утицај на устоличавање српских владара, осетили су у таквој замисли могућност да би на српски престо могли засести Грци. Милутин по свој прилици није намеравао да престо уступи Драгутиновом сину Владиславу како је било договорено када се Драгутин одрекао престола. Према хроничарима, није намеравао ни да га уступи једном од својих синова – Стефану Урошу или Константину за које историчари верују да су били незаконити синови. Врло су оскудне и непотпуне чињенице о њиховом пореклу с мајчине стране. Литература из тог времена објашњава да је прва Милутинова жена била нероткиња, другу је отерао, трећа је била дете за коју неки историчари, такође, тврде да је била нероткиња. За Стефана се не зна поуздано ко га је родио; Константина је изгледа родила Симонидина старија сестра Марија. Историчар Јиречек тврди да Константин потиче из првог брака са Гркињом из Тесалије, па би по томе требало и да је старији од Стефана. Он пише да је Милутин Константина одредио за наследника.
Милутин је, ипак, оба сина држао подаље од престола – у Зети, највероватније одвојене једног од другог. Обичај или правило налагали су српским владарима да за живота одлуче којем ће сину оставити престо и тог су се обичаја, углавном, држали. Само, Милутин није о томе оставио видљивог трага. Тако се бар тврди у историјској литератури, па је властела наговорила Стефана Уроша да на оца дигне војску. Стефан је послушао, али није успео: отац га је савладао, ослепио га и протерао у Цариград. Има тврдњи да га је ослепила маћеха Симонида без очевог знања. Милутин је скончао свој живот 1321. као „Стефан Урош у Христа Бога благоверни и христољубиви краљ и самодржац српских земаља“, а да себи није одредио наследника.

Као што је увек бивало, властела је о томе одлучила. Она се и у овом послу држала интереса земље, али и својих сопствених. Драгутиновом сину Владиславу је, после Милутина, припадало право престола. Њему, међутим, околности нису биле наклоњене. Отац га је, кад је сишао с престола, одвео у Београд, који је са Мачвом и Сремом добио у мираз од угарског краља Стефана Петог, где се настанио и у њему остао до краја живота. Живећи далеко од престонице и текућих политичких догађаја, а будући да је био једини претендент на престо који није боравио у Зети где је властела припремала наследнике владаре, Владислав је једноставно био заборављен. У каснијим годинама доживео је и несрећу: Милутин га је утамничио после очеве смрти и тамо га дуго држао.

Стефану Урошу, Милутиновом сину, вид се необјашњиво извесно повратио и он је из Цариграда прешао у Зету где га је властела прихватила и исказала му верност. Њој је ишло у рачун да на престолу има одлучног, храброг и ратоборног владара, способног да брани српске територије и осваја нове. О Владиславу су мало знали, а Стефан је растао уз њих и испољавао особине и карактер какав је одговарао њиховим погледима. Занемарили су то што се није знало да ли је био законит или незаконит син: само у случајевима црквеног венчања деца су признавана као законита. Будући да је Милутин имао четири брака, а да је црква признавала само први, склопљен пред олтаром, то се деца рођена од жена које нису имале прилике да свештенику „пољубе руку“ на венчању, нису сматрала законитом. Отуд сва компликованост са Милутиновим синовима и њиховим правом на престо. Ред у наслеђивању ионако је био поремећен, па је браћи Урошу и Константину препуштено да се договоре који ће од њих да преузме престо. Браћа су то разрешила на бојном пољу; Константин је у сукобу убијен и – ствар је била решена.

ISBN: 86-7552-010-7

Особине:

Наручи:

  Иван Јовић, рођен је 2. новембра 1971. године у Аранђеловцу. Живи је у Београду, где је стекао већину својих књижевних и животних искустава.

Ожењен је Моњом, са којом има ћерке Милену и Милицу.

Слави Свете враче Козму и Дамјана.

Објавио књиге прозе: Непрестано мислим на Едуарда, Приче у три става (КОНРАС, Београд 2003) и Весели живот човека у ковчегу (КОНРАС, Београд, 2005). 

Садржај

• Весели живот човек у ковчегу
• Брадавице
• Ограда
• Мишеви
• Метаморфозе
• Ловац на мачке
• Граница
• Секташ
• Пас без педигреа
• Кућа без крова
• Марамице
• Подводна прича
• Модни креатор
• Случај
• Пензос
• Хипохондар
• Гужва
• Ћелави човек и ми
• Човек из подрума
• Модеран свет
• Уздах
• Пецарош
• Вест
• Кућни љубимац
• Ти
• Велеград
• Qубитељ старина
• Свраке
• Прича о брици
• Време пролази, зар не?
• Ред
• Чекаоница
• Чудан догађај
• Свадба
• Породична тајна
• Кочијаш
• Превара
• Човек који не гледа људе
• Норма
• Још једна неуспела басна
• Смена
• Новинар
• Скривена камера
• Фотограф
• Двоје
• Зид
• Робијаш
• Људи из ормана
• Прича која је имала свој пут

О делу
Весели живот човека у ковчегу, духовита и повремено горка збирка кратких прича, од оних је књига које се не удварају читаоцима. Иза забавних, и неретко парадоксалних обрта, промаља се ауторова замишљеност над људима и њиховим односима у свету какав јесте.

Извод из дела
Мало ми је тесно.
Нисам се још навикао, тек сам од недавно овде.
Мириси трулежи и мемле, цика штакора и подземне воде често умеју да буду веома непријатни. На табанима понекад осећам несносан свраб, што је у овим околностима помало незгодно. Очи овде ничему не служе, тако да ми мрак уопште не смета.
Данас ми се, рецимо, дуж врата поново спуштало нешто глатко и слузаво. У почетку сам мислио да је у питању само обична кап воде, али сам убрзо дошао до сазнања да су то ипак они мали, голуждрави црви.
Ништа није у стању да ме толико узбуди као гмизање ових несташних створења по мом опуштеном телу. Wихова љупка грицкања изазивају у мени толико ласцивних мисли да за тренутак пожелим да изађем одавде и мало се забавим. Додуше, то је само за тренутак, јер већ наредна мисао ми говори да ја више нисам за то. Остарео сам. И изгледа да сам умро.
Морам заиста признати да нисам више виталан као онога дана када сам тек ушао овде. Око мене је све тако мртво, а и ја се већ неко време осећам апатично малаксало и манично депресивно. Истина, нисам одувек био у оваквом стању. Први дани су ми, примерице, протицали у непрекидним активностима.
Одмах по доласку овамо проверио сам где се налазим. Интуитивно сам померао прсте, лагано покретао стопала, мрдао ушима, ширио и скупљао ноздрве, кружио зеницама, и напокон схватио да сам у ковчегу.
То је за мене било значајно сазнање, које је утирало пут даљем истраживању.
Требало је још открити да ли сам жив. Сви видљиви показатељи водили су ка закључку да сам преминуо.
Нисам читао новине, нисам гледао телевизију, нисам имао три оброка и ужину, није ми радила пробава, нисам знао колики ми је доњи, нити колики ми је горњи притисак, нисам гледао популарне серије, нисам пио витаминске таблете, нисам играо игре на срећу и нисам се јављао ни у квизове, ни у контакт емисије у отвореном студију.
Ја сам дакле умро! Мртав сам!
Своје стање више нисам могао да правдам ни наивним председником, ни неспособном владом, ни лудим комшијом, ни ваздушним притиском, ни хладним, ни топлим временом, ни прекомерним загађивањем животне средине; било је једноставно такво какво јесте, и ту се више ништа није могло учинити.
И заиста је право чудо како сам, и поред свих ових чињеница, уопште успео да останем читав. Морам признати да сам имао и среће. Да није било црва који су ми распаљивали машту, одавно бих био мртав као прави мртавац. Отуда све чешће и пуштам машти на вољу, не би ли ми од тога било боље.
Много сам размишљао о свему. Сада када сам мртав јасније сагледавам ствари. Осећам се зрелије и паметније. Много лакше него пре разабирем битно од небитног, суштинско од споредног.
У својим дубоким мртвачким размишљањима дошао сам до самог смисла, до суштине свих ствари. Дошао сам до онога што решава све проблеме, што подиже из мртвих, дошао сам до невероватног сазнања: најбитнија ствар на свету је право гласа.
Док сам био жив, нисам то видео овако јасно као сада. Превиђао сам ту чињеницу, нисам се бавио њоме, била ми је уобичајена и разумљива. Једноставно, био сам део гласачке машине и своју грађанску дужност обављао сам готово механички, онако како су ме медији саветовали. Али сада је то код мене сасвим другачије.
Свест да ја, захваљујући повољним околностима, још увек и у ковчегу имам право гласа, учинила ме је сретнијим и дала је смисао мом непостојању. Захваљујући томе осећао сам се корисно. Могао сам да одлучујем о свим важним државним питањима! Пријало ми је сазнање да од мене стрепе државници, министри и дипломате.
Право гласа ме је враћало међу живе. У мом одлучивању није ми уопште сметало моје садашње стање леша. Нисам додуше баш најбоље познавао тренутне политичке прилике у земљи и ван ње, али то ионако није најпресудније, јер пред гласачком смо кутијом сви исти, ту нема богаташа и сиромаха, интелектуалаца и сељака, Грка и Јевреја...
У светлу ових сазнања престали су да ми сметају влага и мрак, тескоба и гмизавци. Знао сам да сам потребан земљи, и спокојно сам настављао своја размишљања.
Могу вам рећи да ми и сада крену сузе на очи када помислим на светле тренутке изборних победа. Да нема тога, не знам да ли бих приметио да уопште имам очи, овако их бар користим за сузе.
Понекад, тако лежећи, замишљам како у тренутку најљуће изборне битке, када се гласачко тело већ сасвим поделило, када оба председничка кандидата имају истоветан број гласова, устајем ја из ковчега, и пред само затварање биралишта, дајем глас бољем кандидату.
Захваљујући мени избегнути су ратови, крвопролића, глад, промискуитет, наркоманија, гојазност, бубуљице и ћелавост.
Нација ме слави!
Председник ми нуди место премијера. Али га ја одбијам, скромно говорећи да је мени место у земљи, и да сам само дошао да помогнем.
У обраћању нацији, моје последње речи су: “Памет у главу, следећи пут можда мене више неће бити!”
А онда ме сви, достојанствено, са сузама у очима, испраћају до мог коначишта.
Тада бих ја рекао себи: “Умри сад! Ти то заслужујеш! Часно си испунио своју грађанску дужност! Твој пример ће бити путоказ многим генерацијама, које ће идући за тобом остати у земљи и ту живети мирним животом, све док их изборна труба не позове да поново устану из земље и покажу сву моћ наше младости, нашег знања и нашег патриотизма!” А ја, ја ћу тада спокојно да лежим у свом ковчегу, мирно чекајући изборне резултате.
Ковчег ми се мало осећа на трулеж.
Лош знак! Мислим да су чарапе, али нисам сигуран.

ISBN: 86-7552-020-4

Особине: Формат: 110 х180 mm | Обим: 127 стр. | Повез: брош |Писмо: ћирилица

Наручи:

Др Милослав Шутић рођен је у Мечи (Херцеговина) 1938. године. Гимназију је завршио у Бачкој Паланци, а на београдском Филолошком факултету дипломирао је 1963, магистрирао 1965, и одбранио докторску тезу „Слика света у поезији Момчила Настасијевића“, 1978. године. У Институту за књижевност и уметност, где је запослен одмах по завршетку постдипломских студија, руководилац је пројекта „Теорија књижевности“.

Књижевнотеоријским студијама филозофскоестетичким расправама, есејима и критичким текстовима др Шутић је заступљен у домаћим и страним књигама антологијског типа. Осим низа радова публикованих у периодици, до сада су му објављене следеће самосталне књиге: Мисао која не одустаје (1971), Песничка слика (1978), Слика света у поезији Момчила Настасијевића (1979), О дирљивом (1983), Поезија сликовног исказа (1984), Поезија и онтологија (1985), Лирско и лирика (1987), Одбрана лепе душе (1990), Визија, двоструко укорењена (1990), Ветар и меланхолија (1998), An Anthology of Modren Serbina Lyrical Poetry /1920-1995/ (1999), Књижевна архетипологија (2000), Антологија модерне српске лирике /1920-1995/ (2002), Лед и пламен (2002). Др Шутић је један од 25 редовних чланова међународне Независне академије за естетику и слободне уметности, са седиштем у Москви. Члан је Удружења књижевника Србије, Естетичког друштва Србије, редакције часописа Relations, који издаје УКС, на енглеском језику и часописа Књижевна историја. У оквиру научне сарадње, више пута је боравио у Паризу и Москви. Био је уредник осам до сада објављених теоријских зборника Института за књижевност и уметност. Поред научног рада, пише поезију и бави се већ 40 година ликовним стварањем. Објавио је две књиге стихова са цртежима (библиофилска издања): Витлејемска звезда (1992) и Лађица снова – Анђели (1993), као и ликовну монографију Цртежи руке која пише (1997). 

Садржај

• Уводна напомена
• Општи приступ лирици
• Миљковићева песничка мисаоност
• Јединствена песничка синтеза
• Лирска имагинација у фолклорном контексту
• Лирско дрво живота
• Песничко јединство супротности
• Идила, са капљом крви
• Монодија и вишегласје
• Стезање форме
• Сигнализам и снага песничке речи
• Афоризам као песничка врста
• Значајни домети кратке лирске форме
• Хаику као стваралачка иновација
• Белешка о аутору

О делу
За овај, кратак избор критичких текстова, који су посвећени појединим песницима или песничким темама, може се рећи да илуструје једну од ауторових дугогодишњих активности у оквиру његовог основног, теоријског опредељења. Изабрани текстови настајали су током последњих двадесетак година и претходно су објављени у периодици, а кругу песника који су били предмет ауторовог ранијег интересовања, прикључено је неколико нових имена. Уводни текст о књизи нашег угледног теоретичара књижевности Драгише Живковића скреће пажњу на лирику, као књижевну област у чијим оквирима су стварали и песници заступљени у овој књизи, почев од Бранка Миљковића, па до Душана Видаковића. Дужина текстова није последица примене неког вредносног критеријума, већ резултат стицаја одређених околности. (Неки од текстова припадају жанру мини критике, о којој би се, теоријски, могло више говорити).

У методолошком смислу, аутор је настојао да помири два, за њега основна типа критике: интерпретативну и приказивачку критику. Блиско овоме је и настојање да се обједине књижевна теорија и књижевна критика, као две међу основним дисциплинама науке о књижевности.

Извод из дела
МОНОДИЈА И ВИШЕГЛАСЈЕ
Поезија је устоличена у језику, али, управо због саме суштине језика (упућивање на нешто друго), она се шири у правцу неких дубљих значења или неких општих појмова. Када је реч о поезији Алека Вукадиновића, посебно је актуелна једна естетичка категорија, потекла из античке филозофије – хармонија. У чему се огледа поменута актуелност?

Пре свега, у нашој немогућности да одредимо који је од елемената Вукадиновићевог песничког дела у првом плану. Наиме, ти елементи су ткао хармонично сједињени да смо стално у недоумици који од њих има доминантну позицију: језичка мелодија, емоције, имагинација или рефлексија? Слично је и када покушавамо да утврдимо природу основних елемената структуре Вукадиновићеве поезије: куће, госта, ласте, крова, лампе, душе света, ловца, плена, кућних зрна, кућних квадрата, крила, даљина, Бога... Јесу ли ово симболи, идеалне суштине, архетипске слике, или све то истовремено? Може се рећи да је, пре свега, наглашена архетипска, архаична, па онда метафизичка димензија поменутих појмова. Јер, кућа, као основни структурни елемент Вукадиновићеве поезије, више је старинско него модерно здање. У суштини је то идеализована кровињара, или камена динарска кућа у којој светли лампа и у којој лебди дах спавача, укућана, чланова патријархалне породице. И гост је, у основи, „дестилисани“, фолклорни, патријархални гост, као што се архетипска димензија друге врсте може открити и код осталих поменутих елемената.

Такође, нисмо у могућности да јасно одредимо који је од наведених елемената иницијални облик Вукадиновићевог стваралачког чина: да ли су то ритмичко-мелодијски обрасци, емоције (слутње), примарне слике, или рефлексија (помисли, односно замисли)?

Вукадиновић је дуго времена, па дéлом и у најновијој збирци Укрштени знаци, своје песме остваривао на готово исти, али у нијанси увек нов начин: довођењем основних појмова у непосредну близину, па, затим, суптилним динамизирањем таквог блиског односа, који трепери пред нашим очима, попут сунцем обасјане, намрешкане површине воде. Кроз те основне појмове зрачила је лирска енергија, потекла из саме жиже песничког субјекта. Језичка мелодија остваривана је на граници монодије (да употребимо овај музиколошки термин, позивајући се на В. Јанкелевича, који коментарише разликовање мелодије и хармоније). Према неким схватањима, наиме, мелодија је душа а хармонија тело музике. Имајући ово у виду, В. Јанкелевич тврди да је „мелодија без хармоније безначајна, а хармонија без мелодије мртва“. Аналогно овом схватању, могли бисмо рћеи да је мелодија, као душа Вукадиновићеве поезије, готово сведена на монодију, али да та мелодија увек има „сопствену пратњу“, проистеклиу из „рељефа“ поменутих елемената. Зато језичка мелодија у Вукадиновићевој поезији и може да постане „потпуни организам“, хармонија, или „тело“ песме. Односно, језичка мелодија у Вукадиновићевој поезији никада не „лута“, нити остаје „неодређена“, већ јој „хармонизација“ даје „смисао“.

У оваквим условима, Вукадиновићева поезија допире до једног посебно значајног квалитета – до лирске апстракције, о којој у нашој критици, поводом овог песника, до сада није било речи. Постоје две врсте песничке лирске апстаркције: предметна и језичка. И у Вукадиновићевој поезији лирска апстракција остварује се на два начина: замагљивањем контура предмета, односно потпуним утапањем тих предмета у језичку мелодију (језичка апстаркција); или: нијансирањем, путем емоционално-рефлексивне аналитике, оних предмета-појмова, који су сами по себи апстрактни, то јест, које у нашој свести никако не можемо сликовно конкретизовати (предметна апстракција). Такви појмови су, на пример, „кућни квадрати“ и „кућна зрна“. И метонимијска слика „крила“ нагиње предметној апстракцији, а такве су у још вишем степену „везе живе“ из песме „Тајна збивања“ у Вукадиновићевој најновијој збирци: „Једна по једна – стазе криве:/ Лете пут неба везе живе / Дању и ноћу правци лêта/ Секу нејасне стране света/ Од куће кући лети крило/ Јављају крила шта је било“.

Рекли смо да је Вукадиновићева збирка Укрштени знаци делимично остварена поступком примењеним у његовим ранијим песничким збиркама. Чини се да овакав поступак увек, па и онда кад допире до нивоа лирске апстракције, полази од неодређеног емоционалног стања, у које су укључене и позитивне и негативне емоције. Позитивне емоције ипак односе превагу, јер је поменуто стање у знаку сањарења, тог, према Башлару, израза среће, или тежње за срећом. Тако је и у овој најновијој Вукадиновићевој збирци песнички субјект „Обасјан у срећној слици“, њега „срећне... слике на пут прате“. У складу са неодређеним емоционалним стањем, кроз које дискретно пробија „боја“ среће проистекле из сањарења, рефлексија у претходним Вукадиновићевим збиркама, па делимично и у овој најновијој, више је неутрална него ангажована.

Ослоњен на неодређено емоционално стање, а уз помоћ осмерачке, деветерачке и десетерачке мелодије, Вукадиовић током прва четири циклуса своје најновије збирке „умаче кист“ у раствор пастелних боја и лаганим наносима попуњава унутрашњи пејзаж свог доминантног појма – куће. Техника којом се тај пејзаж остварује подсећа и на филмски поступак претапања. Мало-помало, међутим, срећу сањарења почињу да замењују наговештаји негативних емоција. У ствари, то је, опет, једно неодређено емоционално стање, али са негативним предзнаком. Јер, уместо ранијег полета, који се пење до лебдења, сада се, путем појединих слика, наговештавају: замор, тескоба, разочарење, страх и песимизам. Тако, „крила“, као симбол елевације, која су раније слободно лебдела по кући и око куће, или, која би могла да се подигну под „кров света“, сада крећу „право на зид“; „тешки даси“ из куће „лију у свет чуда тамна“, а посустају „боје мртве“.

У ствари су то први знаци преокрета не само у овој збирци већ и у целини Вукадиновићеве поезије. Тај преокрет, који се дешава у циклусима „Лирске параболе“ и „Унезверени пејзаж“, има вишеструки учинак. Пре свега, први пут у Вукадиновићевој поезији, јединствено лирско „Ја“ се разбија на више сегмената, који наступају као самосталне, објективиране лирске „јединице“. У циклусу „Лирске параболе“, у оквиру песме у прози „Ноћни гласови“, те „јединице“ су: „Лице страха“, „Вечерњи зрак“, „Јутарњи час“, „Златно подне“, „Поноћ“, „Плашљиви лав“, „Дубока вода“. Ова песма у прози продужиће се у дводелну стиховну форму, која је у знаку обраћања „Лица страха“ „Дубокој води“. Није, међутим, неоправдано закључити да и једна и друга форма творе сажету лирску драму која се може довести у везу како са симболистичком (Метерлинк) тако и са експресионистичком лирском драмом. Ова нова форма упућује на посебну интертекстуалну условљеност Вукадиновићеве поезије – на светлост пасторале и наивност и фантастику бајке.

Елементи поменуте, сажете лирске драме, наговештавају тачке ослонца следећег Вукадиновићевог циклуса – „Унезвереног пејзажа“: „Уста кућног квадрата“, „Уста вечерњег зрака“, „Уста потоњег домаћина“. Па, док се у првом дéлу Вукадиновићеве збирке појављује само „кап крви“, сада сва ова „уста“ драматично, отворено „крваре“. Овде су и „Лице страха“, „Уста ушћа“, „Уста страха“, која сугеришу тескобу: „Ево су нам за вратом уста страха/ Ево су нам за вратом уста страха“.

Циклус „Унезверени пејзаж“ је највиша тачка Вукадиновићеве збирке. Овим циклусом збирка улази у подручје чисте хармоније, у којој се губи отворена језичка мелодија; мелодију остварену римом смењује унутрашња мелодија, сугерисана слободним стихом. Песме из овог циклуса обједињује сугестивна атмосфера страха, у којој се „раствара“ и њен основни симбол – „Уста страха“. Тако се наговештава један нови облик лирске трансценденције у Вукадиновићевој поезији.

Последњи циклус Вукадиновићеве књиге, „Луди свет“, враћа збирци препознатљиву језичку мелодију. У овом циклусу јача песникова емоционална и рефлексивна „ангажованост“. Зла модерног света су извор такве „ангажованости“, у којој има „интертекстуалних“ елемената. (Између осталог, песма „Зимско јутро, 24. јануар 1987“ сугерише поређење са Дисовом песмом „Јутарња идила“.) Облици зла су конкретни, препознатљиви. Они покрећу и одређене, појединачне емоције (разочарење), које, ношене језичком мелодијом, условљавају упечатљиве и пријемчиве лирске исказе. Али, све конкретно овде се истовремено уопштава и утапа у једно јединствено стање: појединачне емоције у песимистичко расположење, а језичка мелодија у стање свеобухватне хармоније. Тако Вукадиновић, и онда кад је, за разлику од претходних збирки, наглашеније емоционално и мисаоно „ангажован“, превазилази и драматику зла и трагичну дисхармоничност савременог света. Више него што просто описује свет, он „организује“ своја и наша „осећања у вези са њим“. А то „организовање“ је, сложићемо се са Ричардсом, једна од основних функција поезије.
(1989)

ISBN: 86-7552-008-5

Особине: Формат: 11х18 cm | Обим: 144 стр. | Повез: брош

Наручи:

Бра­ни­сла­ва Јев­то­вић (1957) је ро­ђе­на у Су­бо­ти­ци. Пу­но го­ди­на је пи­са­ла кри­тич­ке есе­је (о књи­жев­но­сти, те­о­ри­ји књи­жев­но­сти, фи­ло­со­фи­ји...) об­ја­вљу­ју­ћи их по спе­ци­ја­ли­зо­ва­ним ча­со­пи­си­ма и но­ви­на­ма. Не­ке од тих ра­до­ва са­бра­ла је у две сво­је књи­ге: Ја­ну­со­вом ра­сад­ни­ку (из­да­том у Не­за­ви­сним из­да­њи­ма Сло­бо­да­на Ма­ши­ћа, 1990. го­ди­не) и у Су­фле­ру са Ле­ван­та (књи­зи ко­ја, ве­ро­ват­но, уско­ро из­ла­зи на ви­де­ло).

Објавила је следеће књиге:
Јанусов расадник, изабрани критички есеји, Београд, 1990.
Дедал међу стварима, есеји и мале приче о сликарству Велизара Крстића, Панчево, 1996.
Енергија слике, есеји и мале приче о сликарству Милоша Шобајића
Екоова укрштеница, књига-дијалог са идејном мрежом романа Фукоово клатно Умберта Ека, Београд, 2003.
У гротескном позоришту Богдана Кршића, мале приче о сликарству Богдана Кршића, Београд, 2004.
Пантомимика апсурдне слике, есеји, драме и приче о сликама-цртежима-графикама Александра Луковића-Лукијана, Београд, 2004.
Живи у Београду.

Садржај
1. Ула­зим у ан­фи­ла­ду есе­ја и при­ча    
Кре­ни­мо на пут у ду­би­ну: иза сло­је­ва ко­ре од ба­на­не

2. По­ртр­е­ти­шем сли­ка­ра    
За­пис о чи­стој при­ро­ди... Све­ти Ђор­ђе уби­ја ажда­ју... На пон­то­ну Му­ка

3. Ли­ков­не те­ме: чо­век-ма­ши­на же­ље    
Пенџери пре­ма Оно­стра­ном... Го­спо­дин Се от­кри­ва Бе­ли­ну... Ур­ба­не ска­ла­ме­ри­је: аве­тињ­ско око спо­ља... Фи­ло­соф­ски ви­траж па­ли Све­тлост ства­ра­о­че­ва... Про­кре­а­тор ни­је же­на??? или Из­гон по Ор­ве­лу

4. Ли­ков­ни про­се­де    
Као га­ли­ја за­хва­ће­на бу­ром де­кон­струк­ци­је... Ап­стракт­но на­си­ље бри­ше цр­те ли­ца... Хи­је­ро­га­ми­ја се обу­кла у бо­је или Пла­во, пла­во во­лим те пла­во...  To remake ... Про­мр­зле фо­то­се крaве уља­не бо­је... "Са­да пред­ме­ти ме­не за­па­жа­ју"... Ме­лем по Во­ринџеру: ап­стра­хо­ва­ње + ужи­вља­ва­ње... Дан­те Али­ги­је­ри ски­ци­ра Па­као... Пан­та­гру­е­лов ро­до­слов или У зе­мљи гро­теск­них те­ла... Рап­сод на еки­кле­ми или Еп­ско-драм­ски стил... Ду­ет мо­дер­ног сна: Шен­берг и Стра­вин­ски (де)ком­по­ну­ју

5. Енер­ги­ја сли­ке    
Ка­ко уз­ја­ха­ти енер­ги­ју ду­ге?... Ста­за­ма и бо­га­за­ма ли­би­да... У на­маг­не­ти­са­ном би­роу код Јо­зе­фа К.... Исак Њутн за пре­ди­ка­о­ни­цом... Ки­бор­зи енер­гет­ске кри­ву­ље... Хи­брис у ку­ћи Тран­сцен­ден­ци­је

6. При­чам вам при­чу о    
Бу­ђе­ње... Отва­рам вра­та... Те­ло... Пра­зна со­ба... Ауто­пор­трет... Аутоп­си­ја јед­ног ме­ста... Ме­сто ве­ли­ке опа­сно­сти... Моћ­ни леп­тир I ... Пли­вач...Пли­вач XXVII... Гла­ва... Ноћ V... Пор­трет

7. Бе­ле­шка о ауто­ру

О делу
Венац есеја и микро прича (сврстаних у шест блокова) о ликовном умећу Милоша Шобајића. Интерференцијом личног доживљаја и мисаоних тканица Браниславе Јевтовић са мисаоним есенцијама других аутора о неким различитим темама, настао је овај есејистички хибрид, написан у постмодерном кључу, којег красе извесна опорост, рескост, дубина увида и ''помереност'' у тумачењу.

Извод из дела
Све­ти Ђор­ђе уби­ја ажда­ју

Ро­ђе­ње хе­ро­ја/ви­те­за је фа­за у чо­ве­ко­вом зре­њу. Ви­тез је ар­хе­тип­ски пре­те­ча са­мо­стал­ног чо­ве­ка: оног ко­ји об­ја­вљу­је про­пи­се о уз­ви­ше­ном сти­лу жи­во­та: хра­бром, по­но­сном, ча­сном.

Бор­ба са ажда­јом у ду­ши, од­но­си се на усмр­ће­ње пра­ро­ди­те­ља у про­це­су мла­дић­ког зре­ња. Дво­стру­ко по­ре­кло ви­те­за (у овом слу­ча­ју, са­мог сли­ка­ра) – јер, он има два оца и две мај­ке (јед­ни су из­не­се­ни/бо­жан­ски, а дру­ги при­зем­ни/би­о­ло­шки) – као и уза­јам­на су­прот­ност лич­них и над­лич­них ро­ди­тељ­ских ли­ко­ва, чи­не пра­ву дра­му на Шо­ба­ји­ће­вим скулп­ту­ра­ма и сли­ка­ма. Дра­му ис­ка­за­ну кроз ди­вљи плес бо­ја, ли­ни­ја, сти­ла...

Тек кроз мит о хе­ро­ју/ви­те­зу Ја до­ма­ша по­зи­ци­је зре­лог му­шкар­ца. Му­жев­но Шо­ба­ји­ће­во Ја при­ста­је уз очин­ски За­кон и Ред, уз не­бе­ску ме­ха­ни­ку – на­су­прот ма­те­рин­ским/зе­маљ­ским вред­но­сти­ма. Ро­бу­сни мла­дац-сли­кар исту­па из ма­те­рин­ско-жен­ског по­рет­ка и – у ро­ли све­тог Ђор­ђа – ука­са­ва у за­бран су­пер­и­ор­не му­шко­сти.

Ду­хов­ни и те­ле­сни ег­зер­цир про­ћи­ма ета­пу ви­те­шког зре­ња. За­то пур­пур­ни је­зи­ци ли­жу Шо­ба­ји­ће­ве хри­сто­ли­ко-си­во­пла­ве пар­ти­је на сли­ка­ма (јер, бој про­тив пре­вла­сти те­ле­сног на­че­ла, као и те­го­ва не­све­сног, про­ла­ма се ње­го­вим сли­ка­ма). А као кри­те­ри­јум му­шко­сти, штр­чи у пр­вом пла­ну чвр­сти­на во­ље или прак­тич­на спо­соб­нос да се по­др­жи и одр­жи вла­сти­то Ја и свест, али и пре­вла­да не­све­сна (ин­фа­тил­на) при­ро­да стра­хо­ва и на­го­на. Корз ини­ци­јат­ско Чи­сти­ли­ште, да­кле, про­ла­зи Шо­ба­јић-сли­кар ка­ко би се по­све­тио тај­ном све­ту му­жев­ног ду­ха. Ро­ђе­ње све­сти, су­пер­и­ор­не му­шко­сти, ин­ди­ви­ду­ал­нсо­ти и ви­те­шког ду­ха: све је то са­бра­но на ње­го­вим скулп­ту­ра­ма и сли­ка­ма. Али, по­на­вља­мо, кроз ди­вљи плес бо­ја, ли­ни­ја, сти­ла. По­и­сто­ве­ће­ње с му­шким Не­бом пред­у­слов је за сту­па­ње ви­те­за у дво­бој с ажда­јом: јер, он зна да је син Не­ба и да оно про­го­ва­ра кроз ње­га. Уста­но­вље­њем ду­хов­ног/му­шког све­та ви­тез по­ста­је осло­бо­ди­лац и спа­си­лац, об­ја­вљи­вач но­вог, све­др­жи­тељ му­дро­сти и кул­ту­ре. И та­ко се чо­век ра­ђа по дру­ги пут: ње­го­во Ја, као уто­пље­ник у ба­се­ну не­све­сног, ме­ња се­бе и по­ста­је Дру­ги. Пре­о­бра­жа­јем ви­те­за-сли­ка­ра у бор­би са ажда­јом, он до­се­же про­све­тље­ње, гло­ри­фи­ка­ци­ју и обо­го­тво­ре­ње. До­њи отац је ство­рио (смрт­ног) Шо­ба­ји­ћа-чо­ве­ка, а гор­њи отац је ро­дио (ег­зо­тич­ног и бе­смрт­ног) Шо­ба­ји­ћа-умет­ни­ка.

Ажда­ја има обе­леж­ја уро­бо­ро­са: она је и му­шка­рац и же­на. Бој са ажда­јом је, у ства­ри, бој са оба пра­ро­ди­те­ља. Ово над­ме­та­ње је при­ка­за­но у це­лом ли­ков­ном опу­су Ми­ло­ша Шо­ба­ји­ћа: не­из­бе­жна со­ба-кан­це­ла­ри­ја-ку­па­ти­ло има ов­де уло­гу ини­ци­јат­ске пе­ћи­не, под­зем­ног/ду­шев­ног све­та, гу­та­ња... Јер, би­ти про­гу­тан зна­чи исто што и би­ти обе­сна­жен: за­зор од ажда­је је исто што и стреп­ња од жен­ског (про­жди­ру­ћег) на­че­ла. Дво­пол­на струк­ту­ра ажда­је, у ства­ри, ве­ли да Ве­ли­ка Мај­ка има му­шке (али, не и очин­ске) цр­те. Вољ­но-све­сно ула­же­ње ви­те­за-сли­ка­ра у клинч са жен­ским на­че­лом, под­ра­зу­ме­ва и са­вла­ђи­ва­ње му­шког стра­ха од же­не.

За Ја-му­шко, жен­ско је си­но­ним за не­све­сно (не-Ја): за оно там­но, по­нор­но, пе­ћин­ско, за ру­пу, Пра­зни­ну, Ни­шта­ви­ло. Али, Пра­зни­на (или ве­ли­ка Бе­ли­на) је и иза­зов­на (жен­ска/хри­сто­ли­ка) Тај­на за му­шкар­ца: она је ма­гич­ни јин. Ово жен­ско је из­вор, зна­чи, и опа­сно­сти и ма­гич­не при­влач­но­сти за мла­ди­ћа ко­ји зри. Ви­ши тип чо­ве­ка не за­зи­ре од су­ко­ба са ажда­јом: он по­твр­ђу­је се­бе по­бе­дом над ажда­јом Мај­ке. Ма­да, по­сто­ји и гор­ње обе­сна­же­ње чо­ве­ка, та­ко­ђе: гу­би­так гла­ве или осле­пље­ње зна­ци су па­да ви­шег би­ћа. (Зар нам, че­сто без­гла­ве и без­лич­не ли­ков­не спо­до­бе – на Шо­ба­ји­ће­вим плат­ни­ма и у скулп­ту­ра­ма – не при­ча­ју су­лу­ду при­чу о коб­ном обе­сна­же­њу?).

Све­ти Ђор­ђе му­шки кро­ти (ша­ма­ра их) не­све­сне на­го­не док ва­ја и сли­ка. Овај све­тац/ви­тез у на­шем сли­ка­ру – рас­па­љу­је, по­том, луч по­зна­ња, да­ри­ва об­лик (ли­ков­ни) сво­јим уну­тра­шњим са­др­жа­ји­ма..., на­су­прот ха­о­су пра­ма­те­рин­ског оби­ља и мон­стру­о­зне жен­ске при­ро­де. ТА­ко се ви­тез у Шо­ба­ји­ћу вен­ча­ва са Ве­ли­ком Мај­ком и спа­са­ва се­бе за са­мо­свој­ну ег­зи­стен­ци­ју. Он из­ра­ста у му­шкар­ца до­ра­слог мо­ћи жен­ског и не­све­сног: он усмр­ћу­је окрут­ну при­ро­ду жен­ског да би осло­бо­дио (кроз цен­тро­вер­зи­ју) ње­ну плод­ну и бла­го­твор­ну стра­ну: кре­а­тив­ност!

Струк­ту­ра оца је – као и струк­ту­ра мај­ке – дво­знач­на, у ту­ма­че­њу овог ми­та. Она је ди­на­мич­ка (ме­ња се са кул­ту­ром ко­ју он пре­зен­ту­је), за раз­ли­ку од ста­тич­ке стрк­ту­ре мај­ке (чи­ји је лик ма­ло усло­вљен вре­ме­ном и ни­је по­ве­зан с кул­ту­ром, већ с нај­ви­шим и нај­ду­бљим вред­но­сти­ма при­ро­де и жи­во­та)... Све­том Ђор­ђу/ви­те­зу/Шо­ба­ји­ћу се оно за­стра­шу­ју­ће му­шко (у ли­ку окрут­ног оца) су­прот­ста­вља и два тран­спер­со­нал­на об­ли­ка: као фа­лу­сна, зе­маљ­ска моћ хтон­ског оца (ко­ји је по­сил­ни Ве­ли­ке Мај­ке) и као ду­хов­на, не­бе­ска моћ со­лар­ног Оца. Па­три­јар­хал­но обе­сна­же­ње сиан има два ви­да: вид за­ро­бље­но­сти (кад Ја оста­је у за­ви­сно­сти од оца као за­ступ­ни­ка ко­лек­тив­не нор­ме: ње­му се, та­да, ки­да­ју спо­не са ства­ра­лач­ким, те ча­ми у спу­та­ма тра­ди­ци­је: реч­ју, жи­ви кон­вен­ци­о­нал­но и обе­сна­же­но, уз гу­би­так сво­је гор­ње при­ро­де); али, има и вид оп­сед­ну­то­сти (кад Ја, по­и­сто­ве­ће­њем с бо­жан­ским Оцем, би­ва уни­штен ду­хом: он, та­да, гу­би свест о сво­јој двој­ној при­ро­ди, јер гу­би кон­такт са сво­јом зе­мљи­ном стра­ном). Про­жди­ру­ћа ди­мен­зи­ја уро­бо­ро­са по­ма­ља се из па­три­јар­хал­не оп­сед­ну­то­сти (ту се му­шка и жен­ска ха­ла­пљи­вост по­ду­да­ра­ју). Очин­ска и мај­чин­ска стра­на уро­бо­ро­са ста­па­ју се у при­влач­но­сти бо­жан­ског/ду­хов­ног оби­ља. Уни­ште­ње ду­хом (не­бе­ским Оцем) и уни­ште­ње не­све­сним (Мај­ком Зе­мљом) ме­ђу­соб­но су исти: иза­зи­ва­ју пси­хо­зе!

Ду­бо­ка по­бо­жност, свест о оно­ме што чи­ни, као и свест о гра­ни­ца­ма вла­сти­тих мо­ћи – чу­ва­ју ви­те­за-сли­ка­ра од про­па­сти, смр­ти и кли­нич­ког (не­плод­ног) лу­ди­ла. Док су­је­та и охо­ло ни­по­да­шта­ва­ње тран­спер­со­нал­них мо­ћи: гор­њих и до­њих: во­ди­ли би ње­го­вом под­ле­га­њу. Зна­чи, тек кроз тран­спер­со­нал­не су­ко­бе и ис­ку­ство цен­тро­вер­зи­је – ви­тез-сли­кар (Ми­лош Шо­ба­јић) по­ста­је сло­бо­дан и ме­ња сво­ју при­ро­ду, до­се­жу­ћи Ор­кан­ске ви­со­ве кре­а­тив­но­сти!

На ли­ков­ним по­ља­на­ма Ми­ло­ша Шо­ба­ји­ћа бе­сни рат стар ко­ли­ко и сам свет. Ста­ри Гр­ци су га пред­ста­вља­ли кроз сим­бо­ли­ку су­ко­бље­но­сти Ти­та­на и Зев­са или Ди­о­ни­са и Апо­ло­на или Еро­са и Ан­те­ро­са... Овај древ­ни рат ва­зда се об­на­вља кроз над­ме­та­ње: по­рет­ка и анар­хи­је, ми­са­о­но­сти и ин­сти­ка­та, ја­ких и сла­бих при­ро­да... Али, са­мо ди­о­ни­сиј­ски за­нос -к оји ин­ди­ви­ду­ал­но раз­ре­шва у ко­лек­тив­ним на­го­ни­ма – чи­ни чо­ве­ка умет­нич­ким де­лом. Кре­а­тив­на (ди­о­ни­сиј­ска) ди­на­ми­ка – ли­би­до – објек­ти­ви­ра по­је­дин­ца, ко­ри­сте­ћи га као ору­ђе и из­раз сво­јих рас­по­ја­са­них ћу­ди. Кроз буј­не лок­не Ди­о­ни­са (или све­тог Ђор­ђа-па­га­ни­на) – на Шо­ба­ји­ће­вим плат­ни­ма – ку­ља Све­тлост спа­се­ња (све­че­вог ко­пља) ко­ја, у тра­гич­ном су­че­ља­ва­њу са хтон­ским си­ла­ма (ажда­јом), тво­ри ли­ков­ну вред­ност уме­ше­ну и од раз­о­бру­че­них и од апо­лон­ских мо­ћи.

ISBN: 86-7552-001-8

Особине: Формат: 135 х210 mm | Обим: 130 стр. | Повез: брош |Писмо: ћирилица

Наручи:

Зоран Станојевић (рођен у Београду, 7. III 1942) Књижевник, преводилац, и дугогодишњи водитељ програма Радио Београда (''Време радозналости'', ''Ловац на бисере'', ''Клуб два'', ''Хобископ'').
Књиге: Лице намењено другима (Матица српска, Нови Сад, 1968), Рођак Гло (''Радивој Ћирпанов'', Нови Сад, 1971; награда ''Невен''), Капетан Снип (НОЛИТ, Београд, 1973), Познавање писца (БИГЗ, Београд, 1974), Највећи детектив на свету (БИГЗ, Београд, 1974), Пси (песме за децу; БИГЗ, Београд,1972), Мачке (песме за децу; БИГЗ, Београд,1972), Животиње из дивљине (песме за децу; БИГЗ, Београд,1972), Поспани Мартин (Дечје Новине, Горњи Милановац, 1973) Кућа која је пустила корен (''Радивој Ћирпанов'', Нови Сад, 1981), Зеци, пеци, пец (ЈЕЖ, Београд, 1982); Познавање свега (НОЛИТ, Београд, 1982); Горанов дневник (''Дневник'', Нови Сад, 1989) Књига (''Визија 011'', Београд, 1994), Београд из све снаге (Сага Т.С.Т. Београд, 1995). Брзи водич, Београд (''Мала велика књига'', Нови Сад, 1999). Говори Ф. Громки Тмурни (Драслар, Београд, 2003). Објавио је и више од четрдесет радио-драма, од којих је скоро половина награђена на анонимним конкурсима за радио-драму, а петнаестак их је преведено, углавном на немачки, и емитовано у Немачкој, Аустрији, Белгији... Аутор је позоришних комада ''Рођак Гло'' и ''Пабло, човек коме су се догодиле ципеле''.

Преводи: Озма од Оза, Л.Френк Баум, три СФ књиге: Бил, Херој Галаксије, Хари Харисон; Трампа свести , Роберт Шекли; Дела Времена, Џон Бранер; и Господар прстенова, Џ. Р. Р. Толкин (прво издање – НОЛИТ, Београд).
Према неким изворницима аутор је и сликар, али он то никада није био; његова Изложба ничега била је перформанс, без икаквих експоната осим публике и аутора, чија присутност ничим није нарушавала основну идеју тог Дела.

За годину 2002 добио “Змајеву награду” за допринос Књижевности за децу, ради као дописник Београда Два из Немачке, ТВ-Београд је откупила његову серију од тринаест получасовних епизода (сатира са благим укусом научне фантастике), пише сатиричне приче за Експрес, и, када је у земљи, појављује се као водитељ радијских програма.

Ова књига је избор из мноштва прича објављених од 1976. до 2003. године у листовима Јеж, Зум репортер, Новости осам, Око, Политика експрес, Нин, Борба, Политика – The internantional weekly, Експрес, итд. итд.

Садржај

О делу
Утврдивши да је свет у таквом стању да ћемо потпуно излудети, Станојевић је одлучио да подвуче црту. Испод света. Стотинак бравурозних минијатура о времену без главе и без репа, упознаће читаоца са свим сазнањима до којих је аутор дошао после ове одлуке. И насмејати га, наравно.

Извод из дела
ПОЗИВ

...Од ваше претходне посете ситуација нам се малко изменила, али љубав у породици све може да превазиђе. Тим пре што ипак имамо све што нам треба. Пре неки дан сам чак набавио и нешто соли, а занимљиво колико је двопек бољи кад има и соли! Укратко, припремили смо се довољно, биће сви да се погостимо.

Код нас се уопште много баца, а то не ваља. Најзад, шта ако нама и претиче кад толики други у свету гладују? Али, ми смо ту да се са таквим раскалашним понашањем најзад прекине! Чудо једно, на пример, колико људима преостаје бутера на оним хартијицама у које је био упакован. Само протрљаш такву хартију о двопек и већ местимице видиш на њему као неку хранљиву скраму, масњикаву! Имамо преко шеснаест тих хартијица па, кад је јача месечина, или кад на улици испред куће има светла, ми по неколико пута са љубављу читамо штиво “Маслац, I кл. 20 гр.”… а све онако, златно написано…

Наравно да то није све. Знам какви сте сладокусци па ћу вам одмах одати и саму круну вечери! Обећао ми један што је ухранио за себе цело пиле, даће ми - ако му ми испечемо пиле о свом трошку - даће ми скоро сву мочу, па ако заиста успем да набавим купус (а видео сам да тај поседује купус док сам му уносио угаљ у подрум, па ваљда неће преварити) биће и за подварак, уколико преостане дрва за шпорет после печења целог оног пилета. Срећа те нам је крај богат дрвећем; целе године сам скупљао суве гранчице, како која отпадне.
Код нас ће, чим се смркне, бити новогодишња атмосфера, дакле још поподне, зато што су нам исекли струју. Ми смо и иначе штедели, али то је ипак рискантно кад има струје у жицама; омакне се неком па окрене прекидач, и тек га изненадно светло тргне да угаси, кад види шта је учинио, па се тако часком накупи и рачун. Овако - нема шта да трљамо главу. А и за воду ћемо лако. У дворишту је још нису искључили, па ја око поноћи одем и наточим кофу кад сви спавају а нико и не зна.

Пишете да бисте радо дошли раније, па да видите и новогод. сајам. Најбоље да заиста дођете што раније (али никако пре три поподне, 31. децембра), док се још пече оно пиле, и док се спрема подварак на пилећој мочи – још само ако успем негде да набавим бибер! – па да се и огрејемо, јер после више нема ложења; гориво мора да потраје. А и светлије је уз шпорет, мада је за светло лако. Учврстио сам по зидовима неке парчиће од огледала што сам нашао, па само хватају светло са улице, кад има, и одбљескују по целом стану, а на некима се види и телевизија од суседа, само је ситно и титл је наопако, али то не смета кад се човек привикне.
Имам и на пет места по скоро пола “бомбице” разних жестоких пића, што су током године неки заборавили у нашој капији, где се сакрију да попију пре радног вр. па им онда дође аутобус и морају онако отвор. да оставе и да отрче, а ја само затворим пампурићем и покупим. Исто и нешто пива имам из тих извора, зато што дежурам изјутра на завоју степеништа горе, и гледам их, па, чим изјуре кад дође аутобус, ја - трк, и све узмем шта има. Па сам тако нашао и пола мандарине за дезерт, а биће од свега тога и да замоташ, да понесете кући као и увек; знам ја шта је ред.

Новца исто има. Ја улицом увек идем погнут, никад се не зна ко је шта изгубио, па сам тако током године инкасирао 29,50 динара, и сада само још 0,50 да нађем па да укрупним у 30, и онда могу све то да претворим у девизе. А можда и нећу, него ћу део те своте да потрошим за празник? Ја знам да ви ни у сну не бисте тек тако спискали толики новац, али једном се живи. И још, ако дођете раније, можемо заједно и у ходнику да стојимо; оздоле из пекаре допире што мирише печење, а сладимо се мрвама, што на прозору остављају за птице, и сви смо на окупу!

Зато дођ. што пре али никако пре 15.45 на означени дан. Заврш. ово пис. јер немам више пап. само ово парч. што сам наш. у ходн. 

ISBN: 86-7552-017-4

Особине: Формат: 110 х180 mm | Обим: 254 стр. | Повез: брош |Писмо: ћирилица

Наручи:

Љи­ља Илић ро­ђе­на је у се­лу Љу­си­на, Бос. Кру­па у Бо­сни и Хер­це­го­ви­ни 16. мар­та 1958. го­ди­не.

Основ­ну шко­лу за­вр­ши­ла је у Бо­сан­ској Ото­ци 1972.; сред­њу у Оџа­ци­ма 1976., а сту­диј Ју­го­сло­вен­ске књи­жев­но­сти на Фи­ло­зоф­ском фа­кул­те­ту Уни­вер­зи­те­та Но­ви Сад 12. фе­бру­а­ра 1981.

Од­бра­ни­ла је ма­ги­стар­ску те­зу Ре­флекс Ни­че­о­ве фи­ло­зо­фи­је у де­лу Раст­ка Пе­тро­ви­ћа 26. ок­то­бра 1994. пред ко­ми­си­јом у чи­јем су са­ста­ву са Ка­те­дре за књи­жев­ност би­ли: проф. др Зо­ран Кон­стан­ти­но­вић, мен­тор, проф. др Ми­о­драг Ра­до­вић, проф. др Ми­ро­слав Еге­рић и проф. др Во­јин Си­ме­у­но­вић са Ка­те­дре за фи­ло­зо­фи­ју. Та пост­ди­плом­ска сту­диј­ска гру­па, упи­са­на 1990/1991, сем стра­них је­зи­ка, слу­ша­ла је: Ти­по­ло­ги­ју срп­ског ре­а­ли­зма (проф. др Ду­шан Ива­нић), По­е­ти­ку од­но­са усме­не и пи­сме­не књи­жев­но­сти (проф. др Ми­о­драг Ма­тиц­ки), По­е­ти­ку ауто­би­о­граф­ског дис­кур­са (проф. др Ми­о­драг Ра­до­вић), Постструк­ту­ра­ли­стич­ке те­о­ри­је (проф др. На­да По­по­вић Пе­ри­шић) и Срп­ску књи­жев­ност у ком­па­ра­тив­ном кон­тек­сту (проф. др Зо­ран Кон­стан­ти­но­вић).

У Но­вом Са­ду је од­бра­ни­ла и док­тор­ску те­зу Срп­ска књи­жев­ност и Ни­че­о­ва фи­ло­зо­фи­ја 23. де­цем­бра 1999. го­ди­не пред ко­ми­си­јом: ака­де­мик Зо­ран Кон­стан­ти­но­вић, мен­тор, проф. др Ми­ро­слав Еге­рић, а са Ка­те­дре за фи­ло­зо­фи­ју проф. др Мир­ко Аћи­мо­вић.

Док­тор је књи­жев­них на­у­ка. До­цент је на Учи­тељ­ском фа­кул­те­ту Сом­бор. У Су­бо­ти­ци пре­да­је Књи­жев­ност и књи­жев­ност за де­цу и Ме­то­ди­ку срп­ског је­зи­ка и књи­жев­но­сти.

Жи­ви са по­ро­ди­цом у Оџа­ци­ма.

Ра­ди­ла је као спи­кер-но­ви­нар 1976. го­ди­не. Уре­ђи­ва­ла је и во­ди­ла еми­си­ју Кул­ту­ра пам­ће­ња на Сту­ди­ју 25 Ра­дио Оџа­ка 1994. и 1995. Пре­да­ва­ла је у основ­ним и сред­њим шко­ла­ма Срп­ски је­зик и књи­жев­ност; ра­ди­ла је и у из­да­ва­штву.

Љи­ља Илић кон­ти­ну­и­ра­но из­у­ча­ва срп­ски ин­те­лект у европ­ском кон­тек­сту и пи­ше ра­до­ве с под­руч­ја књи­жев­не, фи­ло­зоф­ске и бо­го­слов­ске ба­шти­не. Из­у­ча­ва ети­ку пре­ста­би­ли­ра­них кул­ту­ра на бо­сан­ском ду­хов­ном хо­ри­зон­ту као есте­те­тич­ки про­бле­ма­ти­зо­ва­ном про­сто­ру; ис­тра­жу­је умет­нич­ке мо­де­ле ак­ци­је ислам­ске об­но­ве и ак­ци­је хри­шћан­ске об­но­ве у оба сме­ра. Пи­ше и об­ја­вљу­је и по­е­зи­ју.

Члан је Есте­тич­ког дру­штва Ср­би­је, Дру­штва књи­жев­ни­ка Вој­во­ди­не и Удру­же­ња књи­жев­ни­ка Ре­пу­бли­ке Срп­ске.

Би­бли­о­гра­фи­ја:

• Ре­флекс Ни­че­о­ве фи­ло­зо­фи­је у де­лу Раст­ка Пе­тро­ви­ћа, Глас срп­ски, Ба­ња Лу­ка, 1996. (ком­па­ра­тив­на сту­ди­ја).
• Дах / Dich, Кул­ту­ра, Бач­ки Пе­тро­вац, 1997. (збир­ка по­е­зи­је, дво­је­зич­но из­да­ње – срп­ски и сло­вач­ки је­зик).
• Сам­ство, Кул­ту­ра, Бач­ки Пе­тро­вац, 1998. (збир­ка по­е­зи­је).
• Ме­та­свет / Metasvet, Кул­ту­ра, Бач­ки Пе­тро­вац, 1999. (збир­ка по­е­зи­је, дво­је­зич­но из­да­ње – срп­ски и сло­вач­ки је­зик).
• Сан / Sen, Кул­ту­ра, Бач­ки Пе­тро­вац, 2000. (збир­ка по­е­зи­је, дво­је­зич­но из­да­ње – срп­ски и сло­вач­ки је­зик).

Садржај

Предговор

ТЕОРИЈСКЕ ПРЕТПОСТАВКЕ
I
II 

ПОЕТСКА И ПРОЗНА КЊИЖЕВНОСТ
Осврти на преводе Ничеа
Лаза Костић
Зенит
Раде Драинац
Милан Дединац
Растко Петровић
Бранко Лазаревић
Иво Андрић
Бранко Миљковић

ФИЛОЗОФСКА КЊИЖЕВНОСТ
Бранислав Петронијевић
Милош Н.Ђурић
Драгиша М.Ђурић 

БОГОСЛОВСКА КЊИЖЕВНОСТ
Николај Велимировић
Јустин Поповић

НАЗНАКЕ
Назнаке 

ZUSAMMENFASSUNG
Serbsche Literatur und Nietzsche

ДОДАТАК
Сажетак
Библиографија
Именик
Белешка о аутору
Селективна библиографија 

О делу
Књига Српска књижевност и Ниче није схваћена као исцрпна историја интереса српског књижевног мишљења за Ничеа, него је то превасходно појмовни пресек главнијих токова утицаја и сусретања с Ничеовом филозофијом у српској књижевности до педесетих година двадесетог века. Како су се ова сусретања догађала особито у подручјима преводне, есејистичке, поетске, прозне, филозофске и онда богословске књижевности, то онда и ова подручја и сачињавају тематски основ теоријске и методолошке концепције књиге.

Аутор мисаоном рефлексијом филозофске образованости у уводном делу књиге поставља основ за категоријални систем научног знања о суштини односа српске књижевности према Ничеу, а онда излаже гласније школе мишљења Ничеа, према чијим се добним мишљењима и поставља српски књижевни интелект у мишљењу Ничеове филозофије. Тиме је и постављен основ за мисаони поход кроз српску самосвест у оним подручјима у којма је српска књижевност мислила Ничеа.

У свом постигнућу књига Српска књижевност и Ниче предметно је и методолошки темељно и уверљиво промишљена, она појмовно обухвата све битне књижевне родове којима је мислио Ниче, којима се мисли Ниче и којима се ничовски мисли, у том је смислу, надаље, књига сасвим изворна и нестандардна у српској науци о књижевности и српској филозофији. Изворним знањем српске књижевности и Ничеове филозофије проведен је властити смисао за филозофску рефлексивност, где је онда и језик Љиље Илић сасвим особен, песнички продахнут, понекад и фрагментаран, као и Ничеов, филозофски и мисаоно проходан и читљив.  

Извод из дела

ISBN: 86-7552-009-3

Особине: Формат: 130 х200 mm | Обим: 650 стр. | Повез: брош |Писмо: ћирилица

Наручи:

Радослав Лазић, редитељ, естетичар, драмски педагог – рођен у Санском Мосту, 13. септембра 1939. Гимназију и Академију за позориште, филм, радио и телевизију завршио у Београду, где је дипломирао режију у класи проф. Вјекослава Афрића, 1964. Упоредо апсолвирао Историју уметности на Филозофском факултету у Београду. Постдипломске студије из области театрологије на Факултету драмских уметности у Београду и специјалистичке студије завршио на Universit de Paris VIII, Diplome d’etudes approfuncies (1981.) и Diplome doctorat de Ze cycle (1984.) из области Etudes tecgiques et estetyqyes dy Thyvtre. Докторску дисертацију Југословенска драмска режија 1918-1991, Теорија и историја, пракса, пропедеутика, одбранио на Академији уметности Универзитета у Новом Саду, 1993. Као позоришни редитељ режирао око 50 драмских представа на сценама Београда, Загреба, Новог Сада, Суботице, Ниша, Бања Луке, Вараждина, Куманова, Лесковца, Зрењанина, Сомбора, Вршца, Панчева. Режирао прво извођење Стерије у Румунији на сцени Државног театра Тиргу-Муреш. Као редитељ мултимедијалне оријентације режирао на телевизији, радију и на филму, као и на сцени луткарског театра. 

Од 1976. бави се педагошким радом на Академији уметности у Новом Саду, најпре као сарадник за предмет режија, а од 1984. као предавач за предмет Историја и естетика режије (позориште, филм, радио и телевизија). Од 1977. стални је сарадник, а потем и уредник часописа за позоришну уметност Сцена до 1995. Уредник је рубрике РТВ естетика у часопису РТВ – теорија и пракса, од 1976. Сарадник је бројних часописа у земљи и иностарнству, где објављује резултате својих естетичких истраживања у областима позоришне, филмскле, радијске, телевизијске, оперске, луткарске режије, њене историје и естетике. Лазићеви радови преведени су на више европских језика: француски, енглески, руски, пољски и други.

Аутор је следећих књига: Естетика модерног театра (с Д. Рњаком) (1976), Култура режије (1984), Драмска режија (1985), Трактат о режији (1987), Париска театралиа (1988), Трактат о филмској режији (1988), Феномен режија (1989), Свет режије (1992), Херменаутика режије (1993), Речник драмске режије (1996), Југословенска драмска режија (1996), Естетика ТВ режија (1997), Театролошки бревијар (1998), Естетско доживљавање театра (1999), Естетика оперске режије I-III (2000), Естетика радиофонске режије (2001), Нушићев театар комике (2002).

Садржај
УМЕСТО УВОДА
Културни тестамент
Нушићев театар комике

ЕСТЕТСКА СВЕДОЧАНСТВА
Похвала смеху Бранисалва Нушића
Тумачи смеха

Редитељи
Мата Милошевић, Нушић је жив комедиограф
Хуго Клајн, Нушићев саширични смех
Радослав Веснић, Праизведба Нушићевог Покојтка
Соја Јовановић, Забрана Сумњивоглица
Јован Путник, О Нушићевом комедиографском методу
Димитар Којостаров, Нушићев смех је неочекована промена
Браслав Борозан, Режија Нушићеве комедиографије
Мирослав Беловић, Режија Нушићеве комике
Стево Жигон, Нушић трчи с Гогољем
Дејан Мијач, Откриће Нушића

Глумци
Павле Богатинчевић, Нушић је увек савремен
Петре Прличко, Нушићева комика ситуације
Мија Алексић, Глумци и Нушићева комика
Даница Мокрањац, Нушићев смех је увек доброћудан
Шани Паласка, Публика воли Нушића

Сценографи и костимографи
Миленко Шербан, Свежина Нушићеве комедиографије
Владимир Маренић, Простор Нушићеве комедиј

Театролози
Драгољуб Влатковић, Актуелни Нушићев смех
Миленко Мисаиловић, Феноменологија Нушићеве комике
Јован Ћирилов, Корени апсурда у Нушићевој комедији
Петар Марјановић, Режија комичког театра

НЕПОЗНАТИ НУШИЋ
Ушао ђаво у село
Европски конзилијум
Један слободан школски час
Нушић као певач
Нушић о Станиславу Биничком

ГЛОСЕ О НУШИЋУ

РАДОСЛАВ ЛАЗИЋ - МОЈЕ РЕЖИЈЕ НУШИЋА

ДОДАТАК

Закључак
Пледоаје за ренесансу Нушићевог театра комике

Уместо поговора
Драгана Чолић Биљановски
Нушићев Театар комике Радослава Лазића

Summarry

Белешка о аутору

РЕГИСТАР

О делу
Пред нама је добро сачињена студија коју др Радослав Лазић насловљава Нушићев театар комике. Књига је конципирана у три основна поглавља:

1. Естетска сведочанства;
2. Непознати Нушић и
3. Моје режије Нушића.

Известан број радова др Радослава Лазића презентованих сада под једним насловом Нушићев театар комике, већ је објављен у позоришним часописима или сепаратно изложен на симпозијумима и театролошким тематским скуповима. Они су настајали и сазревали у дугом временском раздобљу од близу четири деценије, колико и траје Лазићево интересовање за Нушићев театар комике. А, то као да је и била жеља бесмртног комедиографа када је записао: „Тај сам живот не само запазио већ и живео њиме, и као феникс, са сваком новом генерацијом, са сваким добом, са сваком епохом друштвеног развитка, умирао и опет се рађао да живим новим животом, животом нових људи и новога друштва.“ Све речено, не умањује смисао сваког понаособ Лазићевог театролошког медаљона на тему Нушићевог стваралаштва. Напротив, студије, разговори, огледи, једночинке и шаљиве игре, добијају временом, непроцењив значај. Темељне и озбиљне естетичке студије обједињене у форми разговора, писама, богате документације и илустративног материјала, уз неопходну научну апаратуру, започињу други живот, као завештање будућим истраживачима и поштоваоцима театра.

Проф. др Драгана Чолић-Биљановски

Извод из дела
Бранислав НушићКУЛТУРНИ ТЕСТАМЕНТСпор је темпо којим ми корачамо у племенитој тежњи да се уврстимо у редове културом и напретком далеко измаклих народа; спор је темпо да ми у блиској, па можда и у даљој будућности не можемо догледати остварење тих својих тежњи.

Не лежи узрок томе у недостатку духа, у недостатку духовних моћи наших, већ у тежњама, материјалним и моралним приликама и условима под којима се наша млада култура развија.

Културни изрази, културни покрети и прегнућа у нашем су друштву још увек појаве другога и трећега реда; носиоци тих израза, покрета и прегнућа, дакле, градитељи културе, код нас су малтене излишни људи, толико излишни да се њихова реч одстрањује чак и кад се решава о најважнијим културним питањима.

Сем тога, млада култура као и млада биљка за свој развитак и процват тражи атмосферу зрачнију но што је ова коју јој наше поднебље нуди. Под нашим,  тако често мутним поднебљем, млада се биљка не може да развије у стабло, нити да да пуну цваст, као што ни духовно стваралаштво не може доћи до пунога изражаја, те стога многа реч остаје недоречена, многа мисао можда неисказана, многи ток пресушује на самоме извору своме или бар не даје све изобиље своје духовне моћи.

Ма колико снажан духом, појединац није кадар ни својим напорима ни евентуалним својим личним успесима да измени ове прилике; тек удружене све духовне моћи, једном заједничком и истрајном акцијом, моћи ће културним прегнућима да прошире духовне вредности у нашој средини и моћи ће да им обезбеде значај који оне имају у развитку једног културног младог друштва.

ISBN: 86-83951-00-6

Особине: Формат: 24 | Број страна: 365 | Повез: меки | Писмо: Ћирилица

Наручи:

Морис Метерлинк (Maurice/Mooris/Marie Bernhard Maeterlinck), знаменити белгијски писац с краја XIX и прве половине ХХ века, рођен је 29. августа 1862. у фламанској породици у Генту.
Образовање је стекао код језуита. Кратко време се  у родном граду бавио адвокатуром, коју напушта одлучан да се посвети књижевности.
Писао је на француском језику. Прве стихове објављује 1883. у националистичком часопису Млада Белгија.
По доласку у Париз 1886. упознаје се са Вилије де Лил-Адамом, под чијим утицајем се окреће симболизму. Објављује две симболистичке збирке песама (Serres chaudes, 1889; Quinze chansons, 1896), из којих зрачи изразита меланхолија. Истовремено објављује и позоришне комаде. Први од њих, La Princesse Maleine објављен 1889, чије је прво издање штампано у тринаест примерака, Октав Мирабо, књижевни критичар Фигароа а прогласиће је најгенијалнијим делом свога времена, упоредивши га са Шекспиром.
Следи низ симболистичких драма које ће потврдити успех прве. У њима у атмосфери чудноватости и мистерије, Метерлинк оживљава фаталност античке драме (Pelléas et MéLisande, /Пелеас и Мелисанда) 1892; Monna Vanna, 1902), или пак бајковитост пуну љупкости и свежине (L'Oiseau bleu /Плава птица/, 1908). Посебан успех доживеће са драмама Пелеас и Мелисанда, пошто 1902. Клод Дебиси на њен текст компонује оперу, те ремек делом Плава птица.
Упоредо са писањем драма преводи мистике, тако 1891. излази превод са фламанског на француски списа средњовековног мистика Русбрука са Метерлинковим предговором, а 1895. и Новалисовог дела L'Ornament Noces Spirituelles, такође са предговором преводиоца.
Најбоља, међутим, у његовом стваралаштву су дела која је написао као знатижељни мислилац, заинтересован за све облике живота на свету и богатство његових преображаја. Испрва осетљив  на трагику људске судбине,  жељан тишине и самоће, био је притиснут тескобом,  да би се доцније његова  мисао развила до спокојне сигурности која ће га ослободила безнађа. Метафизичка медитација, првенствено потрага за срећом, развија се кроз збирке објављиване током четрдесет година.

Садржај
I
Тишана    
Буђење душе    
Звезда    
Дубоки живот

II
Унутрашња лепота
Невидљива доброта
Мистични морал

III
Обавештени
О женама
О искрености
Трагична свакодневица

Додатак
Биографија
Библиографија